Mi bi trebalo da se vratimo unazad, jedno 150 godina, kada je Vranje bilo na vrhuncu. Za to su potrebne kafane, što imamo, vinogradi, koji će malo da se obnove, i zasadi konoplje, zbog pravljenja užadi i „prtene tkanine“ koja je još u modi. Konoplja služi i u druge svrhe, medicinske, tako da bi imali farmakološku industriju. Turisti bi dolazili u Vranje da vide kako se nekad živelo i trošili bi novac na hranu, piće i muziku


Razgovarao: Zoran Radulović


 

Za stvaranje umetničkog dela često su važniji strast i posvećenost od akademskog obrazovanja. Dobar primer za tu tvrdnju je vranjski umetnik Zoran Mladenović Luik: on se slikarstvom i vajarstvom bavi već 40 godina iako mu je osnovno zanimanje nešto sasvim drugo.

Šta neko kome je život ispunjen stvaranjem misli o namerama Vlade i ideji o podsticanju kreativne industrije, o Brend strategiji grada, odnosno o tezi da “ekonomski razvoj počinje od kulture”?

Neobrađeni duhovi

Naravno, Zoran Mladenović Luik najpre odgovara na pitanje zašto mladi odlaze iz Vranja i šta je posledica:

– Mladi, talentovani ljudi odlaze iz Vranja u potrazi za obrazovanjem i kreću ka univerzitetskim centrima. Pošto su sva važna mesta u gradu zaposeli partijski “masteri” i njihovi poslušni, nemaju gde da se vrate. Umesto da rade na tome da grad ostvari neki napredak, političari još nisu seli u fotelju, a već su jednom nogom u Beogradu. San svakog političara je Beograd, a ne Vranje – kaže Zoran Mladenović Luik.

Kad gledaš Vranje, koje boje vidis? Da li u njemu ima šarenila, različitosti, kreativnosti, ili preovlađuje sivilo?

U poslednje vreme slabo vidim, dobro čujem i pomalo osećam mirise. Ono što čujem je rep muzika i novokomponovana, koju najčešće izvode lokalni muzičari. Za Vranje me više vezuju mirisi, naročito u proleće kada se oseti miris lipe i u jesen miris pečene paprike, kazana za rakiju. Posebno volim miris kada se topi “maz”, naravno tu je odmah negde i komenjak. Sve manje je ljudi koji upražnjavaju i neguju vranjske običaje. Neki su otišli zauvek, a mladi su na dijeti i zdravoj hrani.

Zašto je važna kultura?

Prvo moramo da znamo šta je to kultura, pa tek onda da odredimo naš odnos prema njoj. Pored toga što je to apstraktna imenica širokog značenja, najčešće se vezuje za metaforu koja se sreće prvo kod Cicerona – “cultura animi philosophia est”. Zapravo, “kao što plodno polje ne daje plodove ako se ne neguje, tako neobrađeni duh ostaje jalov”. U Vranju je veliki broj neobrađenih duhova.

Neke euforične droge

Kako bi opisao kulturnu ponudu Vranja? Da li je koncert Dragane Mirković kulturni događaj?

Kulturna ponuda Vranja je vrlo skromna. Pored zvaničnih “kulturnih događaja” koji sami po sebi predstavljaju degradiranje lokalne kulture, imamo poneku dobru izložbu, književno veče, koncert koji organiziju pripadnici underground sene. Ove aktivnosti su slabo posećene. Što se tiče koncerta Dragane Mirković, to nije kulturni događaj, već estradni. A, estradni događaji služe da na jeftin način ljudi dođu do zadovoljstva i pobegnu od svakodnevnih briga. To je takozvana novokomponovana ili pink kultura, koja je i masovna kultura i postoji svuda u svetu kao, recimo, kantri muzika u Americi. Inače, avangardna (underground) kultura se suprostavlja masovnoj pseudo-kulturi, kako bih okarakterisao koncert Dragane Mirković.

U vranjskoj “Brend strategiji 2018-2023.” koju je nedavno izglasala lokalna skupština piše da “put ka ekonomskom razvoju vodi preko kulture”. (…) Kreativnost često ne zahteva velike investicije već dolazi do izražaja i u vremenu oskudice. Zbog toga, potpuno je realno očekivati da se kreativnost u Vranju može probuditi i uz relativno mala ulaganja.” Na koji način može da se podstakne kreativnost i čiji je to posao?

To što je napisano u vranjskoj “Brend strategiji” i što je izglasala Skupština u mnogome se kosi sa zdravim razumom. Ko je to pisao mora da je bio pod uticajem nekih euforičnih droga, kojih danas ima dosta na tržistu. Ili je to pisao neko ko nije dobro razumeo šta je predsednica Vlade tražila od njih. Niti je renesansa nastala u siromaštvu, niti su impresionisti plivali u bogatstvu, naprotiv crkavali su od gladi, ostavivši za sobom najveća umetnička dela. Nekome bi trebalo da bude jasno da kreativnost postoji, i uvek je postojala u svim društvenim prilikama i neprilikama. Zadatak gradske vlasti je da pomogne i pronađe put i način da kreativnost izađe na svetlost dana. Za to su potrebni ljudi koji imaju znanje i iskustvo da to prepoznaju. Nestručnost i neznanje onih koji upravljaju gradom nije toliko strašna kao nedostatak želje da nešto nauče i čuju nečiji savet.

Zoran Mladenović LuikOstalo je samo Moravče

Šta misliš o lokalnim institucijama kulture i načinu na koji se njima rukovodi?

Ranije sam ih često posećivao. To su bile „Tatabit-Proleće, Moravče-Disko, Evropa, Kafana galerija i pozorište (Bife kod Dedinog)“ Ostalo je samo Moravče, a i tamo više ne idem. Za ostale institucije ne znam da postoje. Moje je pravo da ne znam.

Da li ti je grad nekada nekako pomogao kao umetniku?

Mene grad ne vidi kao umetnika. Prema tome, nema ni zašto da mi pomaže, ali znam kako pomaže ostalim umetnicima i kako vodi brigu o njima. Nedavno je iz ateljea izbačen Dage Stanković, bivši profesor gimnazije „Bora Stanković“, vrstan pedagog i umetnik, jedan od najboljih crtača na Akademiji likovnih umetnosti, neko ko je svoje znanje preneo većini vranjskih umetnika. Na isti način iz ateljea (zajedničke prostorije stanara solitera) izbačen je i Zoran Petrušijević, pedagog i najveći likovni umetnik Vranja, od kad grad postoji. Njegovi kvaliteti su potvrđeni na najvišem nivou: više puta je bio učesnik „Oktobarskog salona“, naše najvrednije likovne manifestacije. Krajnji domet svakog likovnog stvaraoca je da izlaže u paviljonu Cvete Zuzorić, na Kalemegdanu. Ova prestižna galerija u kojoj je Zoran Petrušijević samostalno izlagao, među umetnicima je bila poznata po nepotkupljivom Savetu galerije, koji je odlučivao o programu. Tamo nije izlagao niko ko ne zadovoljava njihove visoke kriterijume. Kada o takvim ljudima ovako grad brine, šta je za nas ostalo?

Kultura se mekdonaldizuje

Postoje razni mehanizmi za finansiranje kulturnog stvaralaštva. Stalno se raspisuju neki javni pozovi, konkursi… Koliko si upoznat sa načinima na koje država i lokalne samouprave pomažu umetnike? Kakva su tvoja iskustva?

Konkursi koji se raspisuju su u suštini dobri i pružaju skromnu pomoć da se neki projekat realizuje. Problem nastaje kada treba da se odluči kome i koliko novca da se dodeli. Komisija koja odlučuje sastavljena je od potpunih neznalica i diletanata, po partijskom ključu, tako da prave namerne ili slučajne greške.

Presrednica Vlade Ana Brnabić ove godine osnovala je Savet za kreativne industrije kao privredne grane koja bi trebalo da predstavlja veliku šansu za razvoj zemlje, kao i za stvaranje boljeg imidža Srbije. Kako si razumeo ovu inicijativu? Šta očekuješ?

Ovaj Savet za kreativne industrije je nešto slično kao i Dinkićeva „decentralizacija Srbije“. Ako to nije, onda su taj njen predlog mnogo loše shvatili. Za istoričare i teoretičare umetnosti i medija, kreativne industrije pre svega podstiču na ekonomsku dobit. Oni smatraju da naše društvo od takvog modela nema nikakve koristi. U tekstu „Za kulturu, protiv kreativnih idustrija“ profesorka Marina Dragičević Šešić, šef UNESCO-ve katedre za menadžment u umetnosti, o terminu „kreativne industrije“ govori kao o poštapalici koja prikriva opšti nedostatak istinskih novih ideja, o polju koje „mekdonaldizuje“ kulturu i prestavlja slamku spasa za istanjene državne budžete, o sredstvu koje budi lažne nade osiromašenim i nezaposlenim stvaraocima. Ja sam to tako razumeo i ne očekujem ništa.

Dao bih prostor svim umetnicima

Da si vlast, kako bi pomagao mladim umetnicima, posebno slikarima?

Da sam na vlasti, što je potpuno nadrealno, osnovao bih galeriju moderne umetnosti. Vranje je jedini grad u Srbiji koji nema takvu galeriju. Najveći problem svakog umetnika je prostor u kojem radi i prostor u kojem prezentuje svoj rad, koji grad Vranje obično dodeljuje kafedžijama – Haremluk, trgovcima – Robna pijaca u Domu kuture, stonoteniskim klubovima – Dom kulture, raznim opštinskim kancelarijama – Dom kulture, privatnim a društvenim televizijama – Dom kulture. Ne zna se ni sudbina „Pribojčićeve kuće“ iz koje je izbačen naš veliki pesnik i izdavač Miroslav Cera Mihailović – sigurno će biti prilagođena za neke kulturno-umetničke događaje uz ćevape, vino i muziku. Postoji još mnogo mesta koja su pod upravom gradske vlasti, koja ih ljubomorno čuva i čeka da propadnu. Umetnicima je ostalo da se snalaze. Da sam vlast, dao bih prostor svim umetnicima i ništa više.

Na čemu bi Vranje trebalo da bazira svoj razvoj?

Vranje ima kreativni potencijal. Razvoj grada ne bi trebalo da se bazira na industriji, taj pokušaj je propao, zatvorena je većina fabrika. Mi bi trebalo da se vratimo unazad i da grad nazovemo „Retro Vranje“ ili „čaršija“, ili nešto slično. Da se vratimo unazad, jedno 150 godina, kada je Vranje bilo na vrhuncu. Za to su potrebne kafane, što imamo, vinogradi, koji će malo da se obnove, i zasadi konoplje, zbog pravljenja užadi i „prtene tkanine“ koja je još u modi. Konoplja služi i u druge svrhe, medicinske, tako da bi imali farmakološku industriju. Turisti bi dolazili u Vranje da vide kako se nekad živelo i trošili bi novac na hranu, piće i muziku. Moj predlog je – „Retro Vranje“ turizam.

BIOGRAFIJA

Zoran Mladenović je rođen u Vranju 1959. Slikarstvom i vajarstvom se bavi 40 godina. Osnivač je i realizator prve izložbe svih slikara Vranja koja se danas zove Novogodišnji salon.

Imao više grupnih i tri samostalne izložbe. Bez obrazovanja i nagrada.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kreativna industrija“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.