Reservoir Dogs (1992)

Režija: Quentin Tarantino

Uloge: Harvey Keitel, Tim Roth, Michael Madsen, Steve Buscemi


Piše: Srđan Dimitrijević


 

Od 1992. godine i premijernog prikazivanja Uličnih pasa, najpre januara na Sandensu, a zatim maja na velikom Kanskom festivalu, nisu prestale priče, analize, diskusije i rasprave o ovom filmu. Traju, evo, punih dvadeset i pet godina.

     Rečeno je mnogo oprečnog i nepomirljivog, pisano je više nego o većini drugih. Ne postoji ljubitelj ili iole zainteresovani gledalac koji ga nije video. Nema kritičara ni recenzenta koji nije nešto napisao o njemu. Pa… zašto ja ovo sada radim? Šta hoću da kažem? Nešto što nije rečeno? Posebno i originalno?!? Daleko bilo! Jednostavno hoću da obeležim jubilej i odam počast ostvarenju zbog kojeg volim što sam filmomanijak.

Nasilje kao lični pečat

     Filmski kritičar Vol Strit Žurnala je nakon premijere napisao da “jedino što režiser prikazuje u ovom vizuelno okrutnom filmu je nasilje.” Takav opis Tarantinovih radova ga prati do danas. Oko toga i zbog toga je podela na one koji ga vole ili ne, na one koji mu pišu hvalospeve ili ga čekaju na nož. Način prikazivanja i estetizacija nasilja su osnovni i, neretko, jedini element koji deli publiku i suprotstavlja kritiku čineći da nema sredine kada se govori o njegovim filmovima. A sve je počelo ovim scenarističko-režiserskim debijem.

     Izuzev početne scene, i nekoliko flešbekova, čitav film je jedan produženi klimaks. Svaka sekvenca, određena i aranžirana kao poglavlja u knjizi, pokazuje nam i vodi nas ka jasnijoj slici. Nasilje nije ni uzrok ni posledica. Ono je neminovnost. Karakteri su vođeni geslom koje izgovara jedan od njih: “Ako mi stojiš na putu, na ovaj ili onaj način, sklonićeš mi se s puta”. To je ono što ih razlikuje, određuje i definiše. Nasilje nije stil, ono je deo njihovih života i posla kojim se bave. Ne mogu ga zaobići, niti izbeći.

     Koji izbor imaju kada ulete u policijsku zasedu? Da se predaju ili da sa oružjem u rukama, bežeći po principu svako za sebe, pucaju na bilo koga ko im stoji na putu? Kada te neko upuca u stomak da li da kukaš ili da ga ubiješ? Koju od mogućnosti da iskoristiš kada neko polije benzinom svezanog čoveka i želi da ga zapali? Da ga preklinješ ili mu saspeš čitav šaržer u grudi? Kada neko živi sa nasiljem oko sebe i u sebi jasno je šta će odabrati kao rešenje.

Dijalog kao direktno obraćanje

     Tarantino ume da nasilne situacije prikaže i veoma suptilno. Reč je o antologijskoj sceni kada Mister Blond (Michael Madsen) muči zarobljenog pandura. Dok mu odseca uvo utisak je veoma mučan: iako se čini da gledamo brijač koji dodiruje meso, samo sečenje ne vidimo; kasapljenje se odigralo u našoj mašti.

Time je, na svoj način, odao priznanje filmovima Psiho (scena ubistva nožem ispod tuša) i Kad jaganjci utihnu (dok Hanibal Lektor odgriza lice čuvaru). Kada kamera ‘ode u stranu’ ono što slutimo i zamišljamo može biti strašnije od onog što vidimo. To jeste istina, ali nije tarantinovsko. On ne skreće kameru. Nasilje jasno i direktno prikazuje onakvim kakvo jeste: brutalno, surovo, užasno, krvavo i smrtonosno.

     Apsolutno bez klišea, stereotipa i nepotrebnih zapleta, ovo je prilično jednostavna priča o pljački dijamanta koja je krenula po zlu. Nelinearno, kroz vremenske skokove, Tarantino nam prikazuje događaje, i daje nam priliku kroz dovoljno asocijacija da se upoznamo sa likovima. Tako imamo pozadinske priče o svakom od njih. Toliko su karakterno naslikani i precizno obojeni da im imena i nisu potrebna, te mogu biti Gospodin Plavi, Crni, Braon, Narandžasti ili čak Ružičasti. Ne čini ih ime ili boja, već njihovo delovanje i postupci.

     Dijalozi su najupečatljiviji deo scenarija. Način na koji razgovaraju o muzici, pesmama, filmovima, serijama i glumcima je Kventinova posebnost i osobenost. Ta ćaskanja su neuobičajena, analize nesvakidašnje, a zaključci neočekivani. Gledalac može samo da ih sluša i upija. Kao da njemu pričaju.

     To su mnogi kasnije pokušavali da plagiraju i umetnu u svoje filmove. Uglavnom su ubacivali i koristili razgovore o kulturi, pop kulturi ili subkulturi, kako vam drago. Neki su mislili da je to super i kul, da je posebno ili čak visokoumno, neki jednostavno nisu znali ništa pametnije. Mnogi su to radili i, naravno, pogrešili.

Ulični psi su velika deca

     Tarantino ovde to radi sa razlogom. Svi likovi su sa ulice i, osim ulične inteligencije kriminalca i naravi čvrstog momka, imaju još malo toga u sebi. Kao društveno neprilagođeni antiheroji koji svoju nezrelost kriju iza filosofiranja, oni ipak ne mogu bez klinačkih zadirkivanja i koškanja. O ženama pričaju samo seksističke anegdote, lože se na likove iz filmova kao adolescenti. Ne ponašaju se kao odgovorni muškarci, kao profesionalci koji planiraju opasan posao. Nije to ventil zbog prevelike tenzije i stresa, to je način da kaže kako su ulični psi u suštini velika deca.

     Napetost, nasilje i humor su savršeno uklopljeni. Kao i odela razbojnika. Sve je crno i belo. Ako postoji svetlost, mora biti i senke. Ako postoji akcija, sledi reakcija. Desi li se zločin, očekuj kaznu. Tarantino ni na koji način ne glorifikuje profesiju svojih likova, prikazujući izvođenje pljačke. Naprotiv, odmah nakon uvodne scene doručka, maestralno nam daje katastrofalne posledice tog čina. Krv, strah, bezizlaznost i gotovo opipljivu paniku. Nema holivudske koreografije haranja juvelirnicom, nema spektakularnog bekstva, niti veličanstvene uspešne krađe.

Pošteniji od Holivuda

     Svi su kažnjeni za zločin. Svi stradaju. Pojedini u pucnjavi sa policijom, a najviše njih u završnom međusobnom obračunu.

     Ubačeni policajac, koji treba da je pozitivac, najgore je prošao. Ranjen je u stomak i krvari do kraja filma. Jedini je u bolnoj agoniji. Zašto baš on? Je li zato što je ubio ženu koja je pucala u njega? U samoodbrani? Pa ko se od koga branio? Ona od njega, unezverenog, koji je zaustavlja, napada i vitlajući pištoljem pukušava da je izbaci, ukrade joj auto i pobegne sa mesta zločina? Ili on od nje, koja je štitila imovinu i svoj život?

     Ili što je obmanuo čoveka koji, zbog toga što mu veruje i štiti ga, ubija svog dugogodišnjeg prijatelja i njegovog sina? Kako god bilo, njegova kazna je najteža.

     Samo jedan od njih napušta skladište sa dijamantima u torbi. Posmatrano iz perspektive kriminalaca, on se ponašao odgovornije i profesionalnije od svih. Međutim, Tarantino ni njega nije spasio. Tokom filma je rečeno da je dijamante nemoguće prodati, ako nemaš unapred ugovorenog kupca. Bogatog i moćnog. A on ne poznaje nikog takvog. Neće proći puno dok ga ne uhapse.

     Upravo zbog svega ovoga su Ulični psi pošteniji, iskreniji i moralniji film od svih holivudskih visokobudžetnih akcionih trilera sa sličnom tematikom.

     Za kraj mogu samo da kažem – ako ga niste gledali za svih ovih dvadeset i pet godina, ne morate ni sada.