Ovih dana sam u nekom tekstu video da se neko pita što se učesnici “Kockice” ne javljaju, što se ne hvale učešćem u toj legendarnoj emisiji, što svi kriju tu televizijsku epizodu u svom životu. Biće da se radi o istim razlozima zbog kojih ćute i logoraši, žrtve silovanja, uopšte žrtve nasilja – moj bol je moja sramota, a prisećanje oživljava traumu.


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Kao srednjiškolac početnik ostvario sam izvesnu vezu sa devojčicom iz susednog odeljenja. Realizaciju strateškog plana započeo sam malom promenom rute zbog zajedničkog odlaska do škole, ponekad i povratka. Došli smo i do držanja za ruke, a onda je pristala i na šetnju posle časova. Moj cilj je bio da odšetamo iznad grada, pa da pokušam da nadogradim držanje za ruke.

Iživljavanje televizijske zvezde

     Sve je išlo kako sam se nadao. Našli smo skrovitije mesto u šumici, seli smo. Dobro je podnela moju ruku na svom ramenu, a ja sam trnuo da ne pogrešim u dinamici i procenjivao efekte sledećeg poteza, ali iznenadno brundanje motora, onda kroz lišće se vidi čudan autobus. Zaustavlja se na livadici, tridesetak metara od nas. Izlazi buljuk dece u savršenoj tišini, glavice se ređaju u dve vrste. Vidi se kroz lišće da vaspitačice otvaraju usta, ali se ne čuje šta govore. Šapuću. Onoliko dece, a takva tišina! Kao da se trude da me ne ometaju, maštam samoironično i ustajemo, a ja zebem da li ćemo dalje ili nazad! Prvi koraci su obećavali. Onda smo čuli glas i prepoznali ga:

     – Da li ste shvatili sve što smo se dogovorili?

     Odgovor se nije čuo, ali smo nas dvoje, prepoznavši glas, hteli i da uživo vidimo Branka Kockicu, pa smo se približili ivici šume. Iskreno, meni i nije bilo do gledanja, ali me ona povukla. Špijunirali smo desetak minuta i gledali dranje, iživljavanje televizijske zvezde. Reči koje nikada nisam čuo da se upućuju deci: „glupane“, „kravo debela“, „razroki majmune“… Bilo ih je još, ali ove pouzdano pamtim.

     Omeo me je opako, ali smo se nas dvoje vratili za dva dana na isto mesto i sada onog kreštavog siledžije nije bilo, ali mi je ona rekla, pošto joj je mama vaspitačica u istom vrtiću (nije prisustovala snimanju, bila je u drugoj smeni) da sada decu smiruju rečima:

     – Tišina, zvaću Branka!

     Zbog snažnog utiska da sam demistifikovao televiziju, kasnije sam često u društvu započinjao temu o tome i loše se provodio. Svi su bili na strani Branka Kockastog, na strani te zle verzije Sunđera Boba. U očima sagovornika bio sam onaj koji ništa ne razume, onaj koji je promašio detinjstvo, pa iz zlobe skrnavi tople uspomene drugih.

Pravio se da se to ne odnosi na njega

     Još kasnije, u Beogradu sam se, na Sajmu knjiga, zatekao u društvu jedne beogradske pesnikinje.

     – Jaoj, sad bih ga zgazila, mamu li mu…! – nekoga je opazila u gužvi, a ja sam pomislio da se ljuti na bivšeg momka.

     Kada sam shvatio o kome govori, nastavila je sve glasnije da psuje, kako bi i Branko to čuo prolazeći odmah pored nas. Pravio se da se to ne odnosi na njega, a ona mi je besno objašnjavala šta je sve preživljavala u obdaništu. Imala je nesreću da se emisija najčešće snima, zahvaljujući i ambicioznim i podjednako neosetljivim vaspitačicama, upravo u njenom vrtiću.

     Ipak, govorila je prilično uopšteno, bez uverljivih detalja. Bilo mi je neobično što najzad imam sagovornika, ispričao sam joj svoj doživljaj, ali ona je i dalje govorila kao da je sve to videla na televiziji, kao da nije lično preživljavala. Jedino je jasno bilo – mrzela ga je kao najvećeg neprijatelja.

Zašto se učesnici “Kockice” ne javljaju

     Potom sam povezao slučaj žrtava Branka Kockice sa logorašima. Naime, kada sam prvi put zalutao u novinarstvo, jedan od prvih zadataka mi je bio da razgovaram sa golootočkim logorašem. Tada je bila otvorena ta tema i sve novine su pisale, pa je to palo na pamet kao dobra tema i mom uredniku, mada sam mislio da me kažnjava (kasnije sam shvatio da urednik kažnjava upravo kada ti ne daje teme). Sagovornik je bio obrazovan čovek, kulturan, tih. Rekao mi je sve ono što sam, pripremajući se za susret, pročitao u drugim novinama, ali ništa o svom iskustvu. Kao da je sve gledao sa strane.

     Ovih dana sam u nekom tekstu video da se neko pita što se učesnici “Kockice” ne javljaju, što se ne hvale učešćem u toj legendarnoj emisiji, što svi kriju tu televizijsku epizodu u svom životu. Biće da se radi o istim razlozima zbog kojih ćute i logoraši, žrtve silovanja, uopšte žrtve nasilja – moj bol je moja sramota, a prisećanje oživljava traumu.