Istovremeno i nežan i brutalan, “The Dream” je album mračnih tonova koji se poput sante leda tope u ekstazičnoj gitarskoj eksploziji Luke Paquin-a, u najboljoj tradiciji pionira shoegaze stila „My bloody Valentine“.


Piše: Nebojša Cvetković


 

Za svet filma losanđeleski bend Tashaki Miyaki ne vezuje samo njihov naziv (ime japanskog reditelja), već mnogo više njihova sanjivo baršunasta muzika koja kao da je izašla iz najboljih scena omiljenog tv serijala Twin Peaks.

U njihovoj muzici, naslućujete već, ima one neuhvatljive alhemije žudnje, slutnje, melanholije, nedosanjanih snova, sete, nostalgije… te po svemu sudeći nije nikakva kosmička slučajnost što su se otprilike u isto vreme pojavili prvenac ovog benda pod nazivom “The Dream” i nova, treća sezona najčuvenije TV serije – Twin Peaks.

Jednog dana ćemo svi umreti

Ne pamtim kada sam poslednji put imao priliku da slušam album koji kao “San” ima svoju evolutivnu životnu priču, poput neke knjige. Iz pesme u pesmu vas uvlači u svoj vrtlog bitisanja stazom emocionalnog sazrevanja, koja dostiže vrhunac završnom numerom “Somethin’ is better than nothing’: ”Nešto je bolje od ništa ako nešto nije ništa”

LAPD, intro koji kao najavna špica otvara film u koji vas Tashaki Miyaki svojom muzikom uvode. Na vama je samo da zažmurite i prepustite se njihovom kaleidoskopu od deset pesama, nakon kojih ide duga odjavna špica u vidu fenomenalnog LAPD instrumentala koji na najbolji mogući način govori o jin i jang cikličnom ponavljanju svega, stavljajući na kraju tri tačke umesto jedne, jer nastavak sa velikim nestrpljenjem očekujete istog trenutka kada se film završi.

Kao i samo životno sazrevanje, i “The Dream” se može podeliti na nekoliko celina: nesigurnost, traženje smisla u opštem besmislu, zaljubljivanje, razočarenje, samospoznaja i mirenje sa prolaznošću svega.

Sity” je pesma o usamljenoj devojci koja levitira ulicama grada, okružena gomilom ljudi, pokušavajući sebe da uveri da je sve u redu, pitajući se istovremno “da li smo svi zajedno”. Baršunasto neuhvatljiv, melanholičnom harmonijom obojen vokal bubnjarke Paige Stark, protkan lelujavom popičnom gitarskom melodijom Luke Paquin-a, koja se pretvara u bučnu sonično mrmljanje u najboljem “My Bloody Valentine” stilu, potcrtava svu nesigurnost stihova “Sve je redu, dobro sam”.

Površno sagledavanje estradne slave je kobejnovska tema naredne “Girls on TV”. “Out of my head” je od glave do pete Julie Cruise (vokal koji je obeležio saundtrek za Twin Peaks) pesma. Naredne dve numere, “Anyone but you” i lepršava “Cool runnings”, govore o odluci da se snovima dozvoli da izađu iz glave ne bi li pronašli svoje drugo srodno telo. Jin i jang najzad na okupu. I da, samo je nebo granica.

A da ekstaza ima rok upotrebe i da je sreća relativna stvar govori “Tell me”, dok aktuelni hit singl spot “Facts of life” poziva da se okanemo okova prošlosti i strahova budućnosti i prepustimo čaroliji sadašnjeg trenutka, jer ”jednog dana ćemo svi umreti”.

Akustičarska “Keep me in mind” obojena je gudačkim instrumentima sa sedativnom porukom da smo uvek tu za nekog. Album zatvaraju nove verzije dve pesme sa njihovog EP izdanja iz 2011. godine, od kad ovaj duo zapravo i postoji: ”Get it right” – pesma u najboljem maniru omiljenih Mazzy Star, i velvetandergraundska – “Somethin’ is better than nothin’”.

Favorit za album godine

Istovremeno i nežan i brutalan, “The Dream” je album mračnih tonova koji se poput sante leda tope u ekstazičnoj gitarskoj eksploziji Luke Paquin-a u najboljoj tradiciji pionira shoegaze stila „My bloody Valentine“. Pored pomenutih MBV, u njegovoj kolekciji ploča posebno mesto su očigledno zauzimali i albumi Nirvane, Nil Janga, Ride, Mazzy Star, Velvet Underground-a.

Bubnjarka i vokal Paige Stark i gitarista Luke Paquin, koji zapravo čine ovaj bend, svojom lirikom, nadahnutim aranžmanima, sanjivo krhkim vokalnim deonicama, te saundom snenog zvuka gitare boldovane distorziranim ehom wah wah pedala, pomešanog sa udarima bubnja i nepretencioznom upotrebom violine i violončela, stvaraju ugodnu psihodeličnu zvučnu sliku na svom prvencu. Apsolutno osveženje na svetskoj alter sceni i jedan od mojih favorita za album godine.