Rista je 1905. godine, zajedno sa Stojanom Nikolićem i Kostom Petrovićem, u zgradi koju je podigao Janča Jovanović Baldžija u Cuparskom sokačetu, otvorio fabriku za izradu platnene obuće i papuča. Radila je na principu domaće radinosti. Godine 1914. imala je 550 zaposlenih.


Piše: Dušan Đorđević


 

Porodica Kalaščiki (Bondetovi) živela je u trgovačko-zanatlijskoj mahali Dućandžik, prvo u staroj prizemnoj kući od kerpiča, pokrivenoj ćeramidom. Nalazila se u naposrednoj blizini džamije, porušene nakon oslobođenja od Turaka, 1878. godine. To je na potezu ukrštanja današnjih ulica Save Kovačevića i Karađorđeve.

Skitnica

Bondetovi Đorđe Persa i Stojan 1910.

Đorđe, Persa i Stojan 1910.

Familija postaje prepoznatljiva sa braćom Zafirom i Ristom i njihovom sestrom Paraskevom.

Zafir Đorđević bio je kvarteljnik, zadužen za izdavanje stanova, pre svega, vojnicima, sve dok nije podignuta zgrada kasarne „Knjaza Miloša Velikog“, u naselju Panađurište.

U familiji se najviše isticao Zafirov mlađi brat Rista.

Rista Đorđević Kalašče, nakon oslobođenja Vranja od Turaka, bio je ugledni trgovac i vojni liferant, koji je u Dućandžikmahali posedovao pet kuća. Nemirnog duha, stalno u pokretu, na putovanjima stekao je nadimak Kalašče, što znači skitnica.

Bio je cenjen i po manirima: odmeren, dostojanstven, tih, smiren i razuman.

Oženio se Marijom Mikom Kostić, ćerkom bogatog vranjskog manufakturnog trgovca Janaćka Kostića. Sa njom je izrodio dva sina i ćerku. Najmlađi Stojan umro je mlad. Najstarija je bila Persa, rođena 1895. godine. Đorđe je rođen na početku novog veka, 1901. godine.

Svinjče je ružno

Bondetovi Rista Kalašče

Rista Kalašče

Marija, dok je Rista bio preokupiran poslom i obavezama, čuvala je decu i prenosila znanje koje je stekla svojim opismenjavanjem i školovanjem.

Njen unuk Mile seća se kako mu je, kao detetu, čitala tekstove iz „Čitanke osnovne škole srpskog naroda u Turskoj carevini“, iz koje je svojevremeno učila. Mile posebno pamti zanimljive opise domaćih životinja, na primer:

Svinjče je ružno – piše u Čitanci – ima podužu njušku, krive oči, klopave uši, povrh leđa nakostrešenu čekinju, zakovrčen repić, debeo trbuh i kratke noge sa četiri papka. Najvoli brlju, te je uvek prljavo; otuda se i prljavoj deci kaže da su kao prasci. Kad se svinje kolju, pa topi mast, onda mnogo dece, jedući halapljivo čvarke i kobasice, onom maščurinom ukvari se, te oboli, a nekog i glave košta. Deca treba da se klone svinja, jer mnoga krmača nasrne na decu i osakati ih“.

Rista je trgovao sa Solunom i Carigradom, ali i Beogradom i Bečom. Imao je životno osiguranje kod osiguravajućeg društva u Beču. Zna se i da je njegov tast Janaćko razvio trgovinu sa Bečom, pa se pretpostavlja da je pomagao zetu u uspostavljanju trgovačkih veza.

Od papuča do cokula

Rista je 1905. godine, zajedno sa Stojanom Nikolićem i Kostom Petrovićem, u zgradi koju je podigao Janča Jovanović Baldžija u Cuparskom sokačetu, otvorio fabriku za izradu platnene obuće i papuča. Radila je na principu domaće radinosti Vranjanci su kod kuća šili platnenu obuću. Kasnije se ovaladalo i proizvodnjom vojničkih cokula. Proizvodnja se ubrzano širi i zapošljava se stotinak radnika. Proizvodilo se oko 100 pari vojničkih cokula dnevno. Prvi izvoz ova fabrika ostvarila je 1911. godine, kada je Turcima, na granici kod Ristovca, prodala 5.000 pari. Već naredne, 1912. godine, fabrika je počela da proizvodi cokule i za srpsku vojsku. Godine 1914. imala je 550 zaposlenih.

Rista Kalašče je bio veliki nacionalni radnik. Avgusta 1903. godine, u Vranju, sa tridesetak viđenijih Vranjanaca, postao je član Izvršnog odbora Četničkog pokreta Srbije.

Klanje

Bondetovi na otkrivanju moštiju Ristinih

Otkrivanje moštiju Ristinih

Bugarsku okupaciju Vranja, 1915. godine, dočekao je bojkotom i nepristajanjem ni na kakvu saradnju sa Bugarima. Ne postoje Moravski Bugari, već Srbi, čiju šajkaču niko ne može da pocepa“, govorio je po čaršiji.

Zbog odbijanja saradnje sa bugarskim okupatorima, zajedno sa nekolicinom uglednih Vranjanaca, zaklan je 1915. godine iznad Devotina, blizu Vranja, na mestu zvanom Beli kamen.

Ristina ćerka Persa se udala za Stavru Roškova iz Niša i imala je sina Dragoslava i ćerke Radu i Milu.

Risti se, na početku novog veka, 1901. Godine, rodio sin Đorđe, čiji će život biti zaštitni znak stradalničke sudbine njegove porodice.

Kao dete Đoka je od komita u kasarni ispod Amama tražio bombone, ali nije mogao dobro da izgovori, nego je izgovarao „bonke, bone“ i tako je dobio nadimak Bonde. Od tada, i njegova familija nosi taj nadimak.

Uvek u odelu

Đoka Bonde kao siroče izučio je osnovnu školu u Vranju, gde je započeo i Gimnaziju, koju je dovršio u Kumanovu. Zbog nedostatka novca nije mogao da nastavi školovanje, već se zaposlio kao bankarski činovnik, prvo u „Lukarskoj“, a kasnije u „Dingarskoj banci“. Oženio se Desankom Avramović, sa kojom je imao ćerke Miroslavu i Ljubinku i sina Milorada.

Otac je na posao uvek odlazio u odelu. Posebna strast su mu bili novčanici – buđelari. Uvek nasmejan i pričljiv, brzo je uspostavljao kontakt s ljudima, a sa mnogima i trajna prijateljstva – svedoči Miroslava, koja živi u Beogradu.

Kad su Bugari ponovo okupirali Vranje, 1941. godine, Đoka Bonde, iz straha da ne doživi očevu sudbinu, odlazi pešice u Vrnjačku Banju. Ipak, nije mogao dugo da izdrži bez porodice i vratio se. Bugari su ga odmah uhapsili i internirali u mesto Serez, u blizini grčke granice, gde će dočekati kraj rata. Po završetku rata vratio se kući, ravnodušno prihvatajući novu vlast.

Cena oštrog jezika

To je trajalo kratko, kaže Mile Bonde.

Otac je bio oštar na jeziku, kritikovao je sve što mu se nije dopadalo. Posebno je bio besan kada su, kroz prozore, izbacivane arhive iz opštine i suda i bile spaljivane. Ili kada su lomljene kase, ormani i drugo, samo zato što su pripadali klasnom neprijatelju ili okupatoru.

Oštar jezik nije se dopadao komunistima i počela su šikaniranja.

Đoka Bonde je morao, u početku, da se javlja ispostavi OZN-e na dve nedelje, pa na nedelju dana, da bi usledilo svakodnevno „propitivanje“. Nakon jednog od takvih „propitivanja“ u podrumu „kuće gazda Milisava“, gde se sada nalazi Zavod za dečju i socijalnu zaštitu, slomljenih živaca, potpuno utučen, stigao je kući kasno uveče. Ćutao je dugo.

Narediše mi da predamo 800 kila mesa. Kažu, da smo bogataši. Evo dokumenta. Kažu, bolje meso nego metak u čelo, najzad je progovorio.

Tugo, Đoko, šta da radimo, odakle meso? – uzdisale su supruga i majka.

Đoka Bonde, kažu Miroslava i Mile, celu noć nije spavao.

Sutradan je otac rano izašao i oko podneva došao sa jednim doseljenikom iz Gnjilana. Prodadoh dve kuće, idem da im kupim i odnesem meso‘, kratko je prozborio kaže Miroslava.

Bondetovi Dućan u centru Vranja

Dućan Bondetovih u centru Vranja

Sve se to nekako podnosilo, dok ih nije snašla velika pošast izazvana ideološkom zaslepljenošću. Šta je sve u stanju da čovek, kada prestane da bude čovek, učini čoveku, osetila je na svojoj koži porodica Đoke Bondeta.

Komunisti su održavali miting ispred Načelstva. Bilo je mnogo naroda, vatrenih govora, gladi, nezadovoljstva. Vešti manipulatori usmerili su narodni gnev prema klasnim neprijateljima. Krenuli su kućama imućnijih vranjskih familija, Kvačkinih i Pukinih. Čula se galama, vika, psovka i jezive pretnje. Kad je masa ušla u našu ulicu, odjekivala je pesma, koja se zlokobno odbijala od kaldarme, ogradnih zidova, ćeramida, i ispunjavala okolne sokake. Ostrašćeno, pevalo se: Idemo kod Kvačku po narodnu pljačku, idemo kod Puku po narodnu muku. Kad su stigli do naše kapije, neko iz mase je viknuo: I kod Bonde, i kod Bonde“… – priča Mira, a ruke joj igraju.

Komunistički zločini

Bondetovi Đorđe kao sokolac

Đorđe kao sokolac

 – Masa je ušla, naoružana motkama, u dvorište – dopunjuje je Mile. Tražili su oca, da mu presude na licu mesta. On je pobegao iza kuće, kroz kapiik, pa kroz sledeća dvorišta izašao u dvorište doktora Petrovića kuće, današnji dečji vrtić, preko puta zatvora. Jedan od vodećih komunista u kraju, Duško Devedžić, naredio je da nas zatvore u praznu sobicu, u prizemlju. Banjski heroj krenuo je da pretražuje od podruma do tavana. Za njim je išla baka Marija. Na tavanu je pronašao ak sa 30 kilograma pšenice. Zahvatio je pšenicu šakom i bacio u lice baki. Siktao je: Odakle, ovo? Morala si da daš državi! Bando! Tresli smo se od straha kao usred zime. Nije bilo suza; oči zaleđene, podignuti kapci i raširene zenice odavali su parališući strah. Ispred kuće su postavili stražu. Neki Zune iz Vranjske Banje nas je čuvao. Nismo smeli iz sobice da izađemo 24 sata, jer smo u tom momentu predstavljali veliku opasnost za narodnu vlast. Oca su sutradan zatvorili, po ko zna koji put, u Milisavski podrum. Pušten je kad su uvideli da više nemaju šta da nam uzmu.

Đoka Bonde, ističe njegov naslednik Mile Bonde, optimista kao i uvek, pun vere u pobedu dobrog nad zlim, počeo je da se kući iz početka, „od kašike i viljuške“. I uspeo da vrati sjaj i ugled svojoj porodici. Umro je u sa osamdesetpet godina, voljen i poštovan.

Familija Kalaščiki (Bondetovi) značajna je srpsku državu i vranjsku čaršiju s kraja 19. i početkom 20. veka posebno zbog istaknutog patriotskog stava, nacionalnog delanja i poslovnog odnosa sa vojskom.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.