Bulumači su osnivači prve vranjske pekare u 19. veku. Dimitrije Mihajlović u herojskim ratovima za oslobođenje Srbije bio je 14 puta ranjen; proboden je sabljom u predelu stomaka, a na glavi je nosio veliki ožiljak od kuršuma koji ga je okrznuo. Nije bilo tog odlikovanja koje nije dobio od kralja i Otadžbine


Piše: Dušan Đorđević


 

Vranjska porodica Bulumači ima više ogranaka. U Vranju i okolini bila je cenjena zbog pekarskog zanata, potom i po opančarskom. Među njima je bilo kasnije poznatih pojedinaca. Svi Bulumači nose prezime Stojković, po pretku Stojku, osim jedne grane, koja je izabrala prezime Mihajlović.

Potomci navode da su se naselili krajem 18. veka iz planinskog sela Sebe Vranje, a ne isključuju mogućnost da je neko iz brojne familije otišao prvo u obližnje selo Dubnica, a potom došao u Vranje.

Aleksandar Stojković Bulumači

Aleksandar Stojković

Osnivači pekarskog zanata u Vranju

Nadimak familije potiče od turske reči koja u prevodu znači gužva. To se u njihovom slučaju odnosilo na gužvano testo pomešano s vodom, korišćeno za premazivanje slavskog kolača, hleba i peciva. Bulumači su osnivači pekarskog zanata u Vranju i, prema kazivanju Aleksandra Saše Stojkovića, poznatog advokata iz ove porodice, osnivači su prve vranjske pekare u 19. veku. Ona je bila na njihovom posedu, pored današnjeg kružnog toka u Beogradskoj ulici.

„Porodicu Bulumači obeležio je Stojko, njegov sin Kostadin, potom i Aleksandar. Pekarsko znanje prenosili su svojim učenicima, kasnije vrhunskim vranjskim pekarima. Iz drugih ogranaka isticao se Rista opančar, za koga su njegovi potomci tvrdili da je stigao iz Dubnice“, priča Aleksandar Saša Stojković.

Po dolasku u varoš pekarskim umećem brzo su stvorili imetak, a bavili su se i ovčarstvom, da bi se lakše brojna porodica izdržavala.

Kuće su podigli na prostoru kod današnjeg Vatrogasnog doma, na početku Pogačagrskog sokaka i prema Kovačkoj mahali, u današnjoj Zmaj-Jovinoj ulici.

„Baš na prostoru današnjeg Vatrogasnog doma imali su veliku trlu za ovce“, kaže Saša.

Advokat, matematičar i FK Osvetnik

Bulumači Miomir Viče Stojković

Miomir Viče Stojković

Pekarska tradicija prestaće sa Aleksandrovim sinom Miomirom Vičetom. Viče će upisati prava i postati jedan od najpoznatijih vranjskih advokata. Advokatsku tradiciju nastaviće sin Saša i unuk Miomir.

„Otac je pokazao, pre Drugog svetskog rata, u vranjskoj Gimnaziji izuzetan dar za matematiku. Svi su mislili da će mu to biti opredeljenje u životu. Događaji u porodici odvešće ga na drugu stranu, da upiše prava, gde je, kao univerzalni duh, pronašao sebe“, ističe Saša.

Obožavao je fudbal u predratom Vranju i bio jedan od osnivača, sa drugarima, FK Osvetnik. Počeo je u omladincima popularnog kluba, kao golman, nastavio u seniorima. Klub je igrao na improvizovanom stadionu u njegovom komšiluku, na prostoru današnjeg Učiteljskog fakulteta i nepravilno se prostirao ka završetku Beogradske ulice.

Sredinom tridesetih godina prošlog veka ekonomska kriza drmaće Vranje, što će pekar Aleksandar osetititi na svojoj koži. Bio je žirant jednom svom komšiji trgovcu, a kad je komšija propao, povukao je u ekonomski sunovrat i njega. Da bi se namirili dugovi, Aleksandar je morao da proda sve, osim jedne niske kuće, u kojoj su nastavili da žive njegovi potomci, sin Miomir i ćerka Jelena (Lenče).

Najstarija vranjska advokatska kancelarija

Miomir je upisao prava 1941. godine, ali je napustio studiranje zbog nadolazećeg rata. Upisaće ponovo po oslobođenju i diplomiraće 1948. godine. Otac mu je umro pred započinjanje studija pre rata, pa se kasnije s velikom mukom školovao.

„Otac je studirao tako što je davao časove matematike đacima, a znatno mu je pomogala i sestra Lenče, službenica u opštini, koja je u slobodnom vremenu šila i novac slala bratu. Lenče, nevoljna od malena, nije se udavala“, objašnjava Saša.

Miomir Viče po završertku studija prava radiće kao pripravnik u Prokuplju, potom u Trgovištu kao sudija, gde je predavao i matematiku i fiziku, jer nije bilo kadra. Nakon Trgovišta radi kao sudija u Vranju.

„Advokaturom će krenuti da se bavi 1965. godine i do danas, u kontinuitetu rada, to je najstarija advokatska kancelarija u Vranju“ – navodi Stojković.

Bulumači FK Osvetnik - podmladak Miomir golman 1940

FK Osvetnik, podmladak iz 1940 – Miomir stoji levo, s kačketom

Plavooki šebek

Kata Bulumačka se sa sinom Ristom, opančarom po zanimanju, i porodicom skrasila preko puta turskog groblja, u blizini današnjeg Vatrogasnog doma. Rista je sagradio omanju kuću, sa nekoliko soba. Radnju je držao u centru varoši, naviše od današnje zgrade nekadašnje Robne kuće „Beograd“. Vredan i zadržan, sina Mihajla je podučio trgovini. Porodica je postala srednje imućna. Bila je brojna, a iz nje izdvojio se svojom posebnošću Mihajlov sin Dimitrije. On je po ocu poneo prezime Mihajlović.

Bulumači Kata majka Riste Bulumača

Kata, majka Riste Bulumača

Dimitrije Mihajlović, Mita Bulumač, rodio se 1873. godine. Omalen i dežmekast, posedovao je neiscrpnu energiju. «Ovo naše plavooko šebeče daleko će da dogura», govorilo se o njemu u familiji.

Pronicljiv i vispren, Mita Bulumač bio je odličan đak. Nakon završene velike mature, upisao se na Vojnu akademiju u Beogradu. Kao jedan od najboljih pitomaca u klasi obukao je oficirsku bluzu i ona će obeležiti njegov život.

Mita, komandant grada

Balkanske i Prvi svetski rat Mita Bulumač je dočekao spremno sa svojim pukom. Prošao je sve važnije bitke u Srbiji, došao do Drine, a onda nazad, preko Albanije i Krfa, do Soluna. U mnogobrojnim bitkama uvek je bio na čelu, vodeći vojnike u juriš. „Za mnom, junaci!“ – odzvanjalo je dolinom Vardara prilikom proboja Solunskog fronta.

U jednoj bici teško je ranjen. Prebačen je u Afriku, na lečenje. U Bizerti ostaje do završetka rata.

Dimitrije Mihajlović u herojskim ratovima za oslobođenje Srbije bio je 14 puta ranjen. Leđa su mu bila sva u ožiljcima, od kuršuma i raznih sečiva. Proboden je sabljom u predelu stomaka. Na glavi je nosio veliki ožiljak od kuršuma koji ga je okrznuo. Nije bilo tog odlikovanja koje nije dobio od kralja i Otadžbine. Karođorđeve zvezde, Albanska spomenica, Beli orao sa mačevima – krasili su jastuk od crvene svile u dnevnoj sobi. Kada je bilo prilike, stavljao ih je ponosito na grudi.

Mita Bulumač u ratu je postao major, a po završetku dobio je čin pukovnika. Vratio se u Vranje i od vlasti u Beogradu, zbog ratnih zasluga, postavljen za komandanta grada.

Nata iz Jagodine

Oženio se Natalijom, bogatom udavačom iz Jagodine, rođenom 1882. godine. „Nana je bila dosta viša od dede, ali to nije smetalo da se uzmu. Važno je bilo da su pripadali istom društvenom staležu“ – kažu potomci. Visoka, naočita, izazivala je divljenje i zavist u tadašnjem Vranju, zbog lepote i građanskih manira sa kojima je odrastala. Komšike su se čudile što – „po ceo dan maže lice i ruke sa pomade“.

Pukovnik Dimitrije kupio je u susedstvu tursku kuću, na dva boja, sa velikim dvorištem, opasanim debelim zidovima. Ulazilo se na dve kapije, na veću i manju, odvojene.

Dvorište je bilo sa kaldramisanom stazom. Ispred kuće loznica, koja je davala šarenu ladovinu. Ispod loznice nizak jajast sto i stoličice tronoške. Okolo, svuda, pravilno raspoređene voćke, svih vrsta. Posebno su pažnju izazivale kruške. Bilo je letnjih, omanjih i gnjilih, jesenjih vodenaca, zimskih, koji su se žutili u sanducima sa slamom, sećaju se potomci Vera, Ninoslava i Srđan.

Bulumači Mita u Bizerti, prci s leva stoji

Mita u Bizerti, stoji prvi s leva

Balovi u Oficirskom domu

U kući je bilo sve pod konac. Znalo se ko gde i kada može da sedne i legne. Iza velike kuće bile su pomoćne prostorije za služavku i kuvaricu. U dnu dvorišta štala za konja, prostorije za svinje, kokoške, ćurke.

O voćkama, konju i stoci brinuli su vojnici. Učestvovali su u branju voća, posebno sakupljanja dudinja, koje su odlagane u drvene kace da prevriju za rakiju.

Mita Bulumač stekao je svoje imanje, vinograde kod Jevrem-bunara, ispod Pržara, u Balinovcu, Ćoški. Njive po okolnim selima. Ipak, više je voleo da štedi i drži novac u specijalnoj kasi.

Kao komandant grada imao je čast da plesom sa Natalijom otvori mnoge balove u Oficirskom domu. Posebno za Božić. Omaleni Mita, u oficirskom odelu, okićen medaljama i za glavu viša Nata, sa balskom, širokom haljinom, od najskupljeg svilenog materijala kupljenog u Solunu, stali bi ispod ogromnog badnjaka i zaplesali. Onda bi Mita poveo kraljevo kolo, u koje su žurno uskakali vranjski oficiri sa suprugama.

Izdao sam naređenje, gospodo

Od pukovnika Mite Mihajlovića nikad niko nije čuo ružnu reč. Ni u kasarni, ni kod kuće. Kada bi hteo nekog da izgrdi, vrteći glavom, sa rukama prekrštenim iza leđa, govorio je: „Ah, bubo jedna!“

Posedovao je takav autoritet da su oficiri i vojnici smatrali svojom najvećom sramotom ako ne izvrše njegovo naređenje. Pukovnik bi u kasarni samo rekao: „Izdao sam naređenje, gospodo!“ I to je bilo sve! Kod kuće isto: „Nato, izdao sam naređenje!“ Time je sve bilo rečeno, a u tome je bilo najmanje vojničkog, najviše običnog, moralnog, ljudskog.

U braku sa Natalijom imao je sedmoro dece: Milorada, Nadu, Olgu, Kseniju Seku, Srećka, Ljubinku (Mimi) i Baćka.

Milorad je igrao fudbal i nakon jedne utakmice, znojav, po hladnom vremenu, dovezao se iz nekog udaljenog mesta sedeći u otvorenoj kabini kamiona. Dobio je vrućicu, koja je prešla u galopirajuću tuberkulozu. Umro je u dvadesetoj godini. Mita Bulumač polagao je velike nade u Milorada i njegova smrt dobrim delom je izmenila njegov život. Oni koji su ga poznavali tvrde da do kraja života nikad se nije glasno nasmejao. Nije zaigrao u kolu, ni onda kada je udavao i ženio.

Od ostale dece tragično je skončao i najmlađi Baćko, zahvaljujući nepažnji služavke. Dok je gledala koji grozd da ubere sa loznice, prevrnula su se kolica u kojima je bio Baćko, koji je od udarca glavom o kamen odmah izdahnuo.

Bugarska internacija i komunistička nacionalizacija

Dimitrije Mihajlović penzionisao se 1938. godine. Umoran od proteklih ratova, sa bolom u duši zbog Miloradove tragedije, najviše je voleo da sedi ispod loznice ili ispred kuće sa komšijom.

Drugi svetski rat dočekao je kod kuće, razočaran kapitulacijom tadašnje vojske. Po okupaciji Bugari su ga odmah uhapsili i internirali, u junu 1941. godine. U zapadnoj Bugarskoj je ostao do završetka rata, do oktobra 1944. godine. Po povratku nije se zanimao za politiku. Novim vlastima, Lece Karapera, Rista Puša, on i ostali, ovenčani slavom iz Prvog rata, bili su potrebni da narodu pokažu da su novi junaci jednaki njima. Zato ih nisu dirali, već uvažavali, pozivajući ih na sve svoje proslave.

U godini nacionalizacije Miti Bulumaču je oduzet višak zemlje, ali pošto nije bilo ničeg značajnog, to ga nije pogodilo. Ostavili su mu dva vinograda i to je, po njemu, bilo dovoljno za porodicu. Odneli su oslobodioci i svilene jorgane i jastuke, posteljine od damasta i tome slično. Mitu Bulumača je mnogo više pogodila puna kasa sa novcem koji je prestao da važi.

Bulumači Srećko Piola drugi s leva 1945

Srećko Piola, stoji drugi s leva, i Miomir, treći s leva, (čuči s loptom), 1945.

Pukovnikov režim života

Život je tekao dalje. Nata se pomirila da više nikad ništa ne može da se vrati na staro. Vođenje domaćinstva nije joj bilo strano. Pravila je najmedeniji sulc od raznog voća u zemljanim ćupovima, koji se sekao nožem na četvrtaste parčiće. Bila je poznata po pravljenju slatka od grožđa, lubenica, dunja. Decu, posebno ćerke, vaspitavala je i učila gradskim manirima. Imali su biblioteku i terala ih je da čitaju.

Mita je zahtevao od svih, kasnije i od unuka, da srpsku istoriju znaju naizust. „Ko donese četvorku iz istorije u knjižici, taj pare neće dobiti“ – govorio je.

Mita Bulumač sa Natom imao je ustaljeni režim svakodnevnog življenja. Ujutru je pio čertvt litra mleka uz komad prepečenog hleba. Ručak je postavljan tačno u 12 časova. Večera u 18. U osam uveče pio je čaj, ili tej, kako je govorio. U devet spremao se za počinak.

Bulumači Srećko Piola

Srećko Piola

U poznim godinama bolovao je od hronične reume. Onako malen, delovao je upadljivo dok je vukao noge idući prema kafani „Evropa“, gde bi navratio na jutarnji čaj.

„Da nije voleo da po celi dan sunča noge, misleći da će izlečiti reumu, poživeo bi još“ – govorila je Nata. Mita je redovno u dvorištu, zaklonjen, držeći veliki amrel u rukama, sunčao noge. To je izazvalo upalu i pogoršalo bolest. Umro je u 90. godini, 1963. godine. Sa vojnim počastima sahranjen je u porodičnu grobnicu na Šapranačkom groblju.

Ćerke

Nada Bulumačka, najstarija Mitina i Natina ćerka, udala se za predratnog oficira Halila Bešovića i živela u Sarajevu.

Olga Bulumačka udala se za predratnog oficira Radislava Zlatanovića, sina Milana Vrce iz Tekije. Radislav je u drugom ratu bio u internaciji u Nirnbergu. Olga je nakon završetka rata postala istaknuti član amaterskog pozorišta u Vranju. Imala je 13 premijera, a 221 put se poklonila publici. Posebno zapažena ostvarenja postigla je igrajući salonske uloge, u kojima je imala pravu meru za gest, hod i držanje.

Ksenija Seka Bulumačka udala se, takođe, za predratnog oficira – Milutina Mijailovića. Živela je u Šapcu, a potom u Beogradu.

Ljubinka Mimi Bulumačka udala se po završetku rata za profesionalnog glumca Milojka Topalovića, koji je sa partizanima prolazio kroz Vranje. Njenu udaju majka Nata je propratila rečima: „Proleteri sve kuće preleteli, na moju naleteli!“

Ljubinka je živela u Gornjem Milanovcu, ali se ubrzo razvela i vratila u Vranje.

Piola

Srećko Mihajlović Bulumač u Vranju je bio poznat kao fudbaler i po nadimku Piola.

„Srećko je nadimak Piola stekao pre Drugog svetskog rata. Tada je Italija, od 1933. do 1939. godine, imala sjajnu fudbalsku reprezentaciju. Udarni tandem činili su centarfor Piola i desna polutka Meaca. Dečaci koji su u Vranju jurili za loptom voleli su da se krste imenima poznatih fudbalera, pa je tako i Srećko izabrao za sebe ime Piola, iako je bio odbrambeni fudbaler“, svedočio je savremenik vranjskog Piole Srboljub Janjić, poznatiji kao Srba Šače.

Nadimak Piola poneće i njegovi sinovi Dimitrije i Srđan, kao i unuk Dalibor. Srećko je pre rata završio Gimnaziju. Rat je proveo kod sestre u Šapcu. Do penzije radio je kao bankarski činovnik. Voleo je fudbal, golubove, kanarince, štiglice, rasne pse. Boem i meraklija, voleo je kafane, lepe žene. Iz prvog braka imao je sina Dimitrija, iz drugog Srđana. Umro je 1984. godine.

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Save

Save

Save