Toma Mijlković Pepek je u izradi fotografija primenjivao posebnu tehniku za odstranjivanje mrlja i nedostataka. Korišćen je negativ koji se postavljao na posebnan pult, osvetljen dnevnim svetlom. Bio je u stanju da poravna bore na licu, pojača i izrazi crte lica, usana, nosa, očiju, obrva, da ukloni ili, po želji, doda mladež.


Piše: Dušan Đorđević


 

Familija Pepeci starinom je iz Vranja. Bavili su se zanatstvom i trgovinom i osvajali životni prostor u varoši. Proizvodnjom prvoklasnog vina i rakije brzo su stekli zavidan imetak i postali upečatljiv deo građanskog miljea krajem 19. i početkom 20. veka.

Od tanke rakije do Pepek

Vasilije i Mata Pepek

Vasilije i Mata

„Berba grožđa je za porodicu bio veliki praznik. Tada su se okupljali mnogobrojni prijatelji i komšije. U svom posedu imali smo vinograde na Šapranačkom ridu i kod Ciganskog groblja, kao i njive kod današnjeg Pamučnog kombinata, koje su oduzete za potrebe izgradnje fabrike. Pretpostavlja se da je nadimak Pepek nastao od reči ‘prepek’, jer se u kući, nakon završetka berbe grožđa, obavezno pekla rakija, prvo ‘tanka’, a onda ponovo pekla kako bismo dobili prepek vrunskog kvaliteta i potrebne jačine. Od reči ‘prepek’ nadimak je nastao verovatno kao šala zbog nečijeg nespretnog izgovora i izostavljanja glasa ‘r’“ – kazuje Ljubiša Miljković, unuk Tome Pepeka.

Familija je postala poznata sa braćom Mitom i Stojanom, kojima je osnovna delatnost bila trgovima užarijom.

Bombe za četnike

Mita je imao trojicu sinova, Vasilija, Jovana i Petra, poznatog vranjskog bravara.

Petar je početkom 20. veka za potrebe četničkog pokreta, čiji je Izvršni odbor formiran u Vranju 1903. godine, izrađivao razne vrste bombi. I njegov sin, Duško Miljković, koji je živeo u Leskovcu, nastavio je porodični zanat.

Vasilije Miljković Pepek rođen je 1872. godine u Vranju. Preduzimljiv i vredan, još u ranoj mladosti je otkrio svu lepotu fotografskog zanata. U porodičnoj kući otvorio je fotografski atelje i zajedno sa fotografom komšijom Milanom Bunuševcem, koji je u Vranju i Srbiji obeležio je jednu istorijsku epohu razvitka fotografske umetnosti.

Saradnik beogradskog „Ilustrovanog lista“

U to vreme je Vasilije Pepek bio jedan od retkih fotografa od Niša do Skoplja. To opisuje anegdota koja se prenosi u familiji s kolena na koleno. Naime, otišao neki bogati domaćin iz vranjskog sela u Niš, stao na sred čaršije i kad je video brojne fotografske radnje, prekrstio se i uzvuknuo: „Lele, štoga su Pepeci“.

Vasilije Miljković Pepek kao fotograf radio je u Vranju u periodu od 1906. do 1925. godine. U prvoj deceniji 20. veka ortak u poslu bio mu je poznati beogradski dvorski fotograf Milan Jovanović. Bio je saradnik beogradskih novina „Ilustrovani list” (objavljivao je fotografije devojaka u narodnoj nošnji). Od sredine dvadesetih godina 20. veka u nazivu firme se više ne pojavljuje ime V. Miljkovića, već samo Pepek.

Od 1925. godine počeo je raditi kao liferant-trgovac razne robe. Pored trgovačke radnje, držao je i pivaru. Sa suprugom Matom, pored sina Tome, imao je i sina Mileta, rođenog 1906. godine, i ćerke Branku, rođenu 1918. Godine, i Katicu, koja je umrla u petoj godini. Mile je umro u svojoj 30. godini života.

Vasilije je umro 1943. godine u Vranju.

Vasa Pepek, prvi s leva

Vasa Pepek (prvi s leva)

Umetnik među fotografima

Toma Miljković Pepek, od oca Vasilija i majke Mate, rođen je u Vranju 1897. godine. Visokog i suvonjavog rasta, po prirodi tih, smiren, po karakteru pošten, radan, pun energije i elana, jedan je od fotografa koji je svojim zanatom obeležio fotografski zanat u Vranju i utisnuo mu trajni pečat. Svoj život je posvetio proučavanju i unapređenju fotografskog zanata i kvalitetu izrade fotografije. Za njega je svaka fotografija bila poseban izazov u procesu same pripreme i izrade.

“Rodila ga majka za slikara (fotografa), za ništa drugo”, govorilo se po Vranju.

Toma Pepek

Toma Pepek

Preko Krfa do grada svetlosti

Svojski je izučio zanat u Francuskoj, kod jednog u to vreme od poznatijih fotografa u Parizu. Radio je više godina u gradu svetlosti i po povratku u Vranje, kao jedini fotograf, otvorio fotografsku radnju i nastavio posao koji je voleo najviše na svetu.

U vreme Velikog rata, kao pripadnik srpske vojske u jedinici “1.300 kaplara“, prelazi preko Albanije. Ranjen je 1917. godine.

Oporavak je započeo na Krfu a zatim je prebačen u Bizertu, gde su sanirane posledice ranjavanja. Iz Bizerte šalju ga u Pariz i tamo upoznaje fotografa koji ga prima kod sebe na obučavanje. Svojim blagim odnosom, izrazito kulturan i korektan, lepotom i dobrotom kojoma je plenio, osvaja srca fotografa i njegove žene, koji nisu imali dece, pa su ga voleli kao sina.

U Parizu upoznaje ljubav svog života Viktoriju, Makedonku rodom iz Pehčeva kod Berova. Ubrzo se i venčava.

Francuski fotograf je procenio kvalitete Tome, njegov odnos i entuzijazam prema fotografiji, sa svim pozitivnim ljudskim kvalitetima, zavoleo ga i ponudio mu da ostane u Parizu, nastavi da radi u njegovoj radnji sa kompletnom opremom i inventarom. Ipak, čežnja za roditeljima i seta za rodnim krajem su bile jače.

Krov ateljea u staklu

Toma se sa suprugom vraća u Vranje, dograđuje gornji sprat roditeljske kuće i otvara fotografsku radnju. Opremu je doneo iz Pariza.

Pepek Viktorija

Viktorija

„Ulaz u fotografsku radnju je preko drvenih stepenica koje su vodile na gornji sprat i odmaralište, odakle se desno ulazilo u prostoriju za prijem stranaka, pa u veliki atelje za fotografisanje, koji je imao na mali balkon prema ulici. Levo od odmarališta bila je laboratorija za razvijanje filmova i negativa i izradu slika, a pravo se ulazilo u prostorije koje je Toma sa suprugom koristio za odmor i stanovanje“ – navodi Ljubiša i dalje opisuje atelje:

„U prijemnoj sobi su primane stranke i izdavale se fotografije. U toj sobi je bio veliki drveni sto dvovisinski i jedan ili dva pulta za retuširanje fotografija. Tu je bio suvi žig za utiskivanje na fotografije i kasnije, kada se uvela struja, i aparat za sušenje slika i ručna, preklapajuća zupčasta rezalica za ivice fotografija. Veliki atelje je bio opremljen velikim crnim aparatom za fotografisanje na drvenom tronošcu. Preko aparata je bio crni plašt. Zid u dnu ateljea bio je prekriven iscrtanim platnom koje je korišćeno kao poleđina prilikom fotografisanja.

Pošto u to vreme nije bilo reflektora, krov ateljea je bio sav u staklu, a ispod, u paralelnim redovima, platneni zastori u širini od oko jednog metra, okačeni metalnim alkama. Velikim drvenim štapom zastori su se pomerali i tako je pomoću dnevne svetlosti osvetljavan objekat za snimanje. Koliki je bio atelje govori podatak da se u njemu bez problema mogao da fotografiše u to vreme ceo jedan školski razred.

Mladež po želji

U ateljeu se nalazilo veliko ogledalo, drveni čiviluk sa kojekakvim rekvizitima (kapa, šešir, šal, štap i dr.), koje su mušterije koristile za fotografisanje, više različitih stolica, što drvenih što slamnatih, dvosed i jedan mali dečji konjić. Na samom ulazu sa leve strane nalazio se pregrađeni deo, mračna komora, sa malim šalterom“.

U laboratoriji (koja je bila potpuno zamračena) bila su dva velika betonska bazena za ispiranje fotografija u vodi, sa dosta metalnih plehova, u kojima se vršilo razvijanje filmova i takozvano fiksiranje slika.

U izradi fotografija primenjivao je posebnu tehniku za odstranjivanje mrlja i nedostataka. Korišćen je negativ koji se postavljao na posebnan pult, osvetljen dnevnim svetlom. Na pultu je bio crni platneni plašt koji se stavljao preko glave da se bolje uoče greške na negativu, a one su otklanjane tankim četkicama i posebnim hemikalijama. Tom tehnikom je bio u stanju da poravna bore na licu, pojača i izrazi crte lica, usana, nosa, očiju, obrva, ukloni ili, po želji, doda mladež na licu.

Prve fotografije u boji

Pepek Viktorija i Dobri, na Vrbicu 1934

Viktorija i sin Dobri, na Vrbicu 1934.

Pored toga što je bio izvrstan fotograf, Toma Miljković je bio i umetnik. U svakoj njegovoj fotografiji ugrađivao je deo sebe od momenta kada postavlja objekat u pozu za fotografisanje ili, bolje rečeno, od momenta odabira poze, svetla, vremena eksponaže, vremena razvijanja negativa, do vremena ispod plašta, kada retušira negative. Kad gledate te slike, osećate njegovu toplinu, mir, smirenost i vedrinu. Jednostavno odišu svežinom i vedrinom. Posebno se isticao u izradi fotografija u boji, u vreme kada je tom tehnikom vladao vrlo mali broj ljudi.

Toma je učestvovao u i aktivnostima međuratnih fotografskih udruženja. “Prostor ateljea Pepek bio je zavidne veličine, jer je u kadru pojedinih fotografija 40 odraslih osoba. Atelje Pepek je primao učenike i fotografske pomoćnike, a tridesetih godina 20. veka imao je svoju filijalu u Leskovcu, gde je radio stručni poslovođa. U pojedinim periodima rada ateljea rukom su po ploči negativa označavali godinu nastanka fotografije (1922) ili su koristili štambilj (u obliku kruga) za označavanje firme sa urezanom godinom (1925), što je za to vreme retkost”, piše u analima Foto-muzeja.

Bugarski vojnici ispred kuće

Toma za vreme Drugog svetskog rata, zahvaljujući srećnim oklonostima, nije uhapšen i likvidiran. O tome piše njegova prva komšika, Gordana Stanimirović Debarka: “Kad su se naoružani bugarski vojnici zaustavili u Karađorđevoj ulici ispred Pepekovog fotografskog ateljea, trećeg dana Božića 1942. godine, videlo se da nisu tu zbog izloženih fotografija zanosnih devojaka, iako su u njih gledali, nego su zastali da provere da li su stigli na pravu adresu. Toma Pepek, najbolji fotograf u gradu, spazivši ih s prozora ateljea, pomisli: ‘Mene traže’. I istog trenutka kroz sporedna vrata zaždi niz stepenice. Pretrčavši dvorište u jednom dahu, preko kapidžika nađe se u debarskoj kući.

Vojnici, čuvši korake na stepenicama, sjuriše se u kuću i videše begunca u dnu dvorišta, pa za njim kroz kapidžik i sami stigoše u debarsku avliju. A tamo, kao da je u zemlju propao, samo žene i deca. Uperiše puške u njih tražeći da im kažu gde su ga sakrile. One, stisnute, sa prigrljenom decom, samo su prestrašeno gledale vojnike, a oni pođoše u pretres.

U tome ih zaustavi odsečan glas jedne otmene dame u elegantnom kaputu i lakovanim čizmama, sa plišanim šeširom, sva namirisana, izgrdivši ih uvređena što pretresaju kuću u kojoj ona stanuje. Oni, prepoznavši je, ponizno se izviniše i nestadoše u pravcu njenog prsta uperenog prema glavnoj kapiji, odakle je ona došla.

Dobri Pepek sa kačketom

Dobri (u automobilu, s kačketom) ispred ateljea Pepek

Tvoja glava je u mojim rukama

A ona, Elena Savova, učiteljica, članica Bugarskog nacionalnog komiteta za bugarizaciju, rodom iz Sofije, stvarno ljuta na vojnike što su se usudili da tu traže sumnjive, izvini se ‘gospođi hazjajki’ zbog uznemiravanja. Upravo se vraćala sa hapšenja Leče Hristića, advokata, umorna ali zadovoljna što on više nikoga neće braniti, a kamoli komuniste. Zahvaljujući njoj i Ivanovu, on je poslat u Sofiju bez izgleda da stigne do cilja.

…I uđe u kuću ne sluteći da je sa beguncem Tomom Pepekom pod istim krovom.

Ostao je Toma više dana tu sakriven, i na neki način štićen i od same zloglasne Savove, imajući dovoljno vremena da razmišlja zbog čega su ga bugarski vojnici tražili. Jedino se setio ‘greha’ što je Vanči pop-Trajkovom, koji je došao iz Bugarske i otvorio ovde knjižarsku radnju i prodavao novine, tražio da plati slike koje mu je uradio. Tada mu je Vanča zapretio: ‘Znaš li ko sam ja? Tvoja glava je u mojim rukama, ako hoću još sutra ima da te nema’.

Pretnje se nisu ostvarile. Toma je preživeo rat.”

Pepeci na Železničkoj stanici u Vranju

Pepeci na Železničkoj stanici u Vranju

Radnje u Leskovcu, Nišu, Prokuplju

Pošto je fotografija često bila porodično zanimanje, trebalo bi spomenuti da u međuratnom periodu delovao kao fotograf u Paraćinu i u Beogradu (Kralja Aleksandra br. 99 oko 1921. godine, te Hartvigova i Borisa Kidriča br. 41 sve do 1955) Svetozar Miljković.

U Prokuplju je posle Drugog svetskog rata radila firma „Foto Miljković”. Saradnik beogradskih novina „Ilustrovani list” 1926. godine je M. Miljković iz Vranja. Upotrebljavao je ferlauf tehniku.

Snaja Sunčica brinula o zaostavštini

Pravi naslednik njegovog zanatskog i umetničkog rada je vranjski fotograf Zvonko Markić, koji je po izučenom fotografskom zanatu kod Tome Miljkovića nastavio njegov rad uz stručno usavršavanje i praćenje novih trendova.

Od opreme koja je ostala sačuvana, a to sve zahvaljujući njegovoj snaji Sunčici, postoji jedan aparat, lupa kojom je proveravao kvalitet retuširanog negativa i sočiva, najverovatnije, od velikog fotografskog aparata i porodični album koji je Sunčica sa posebnom ljubavlju i pažnjom ostavila pokoljenjima.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.