Postupak oduzimanja imovine je bio uhodan. Pozvali su Božu Micka i naredili mu da se odrekne kuće. Zapretili su mu – ukoliko dobrovoljno ne potpiše – biće proglašen za državnog neprijatelja, otići će i zatvor, a kuća će biti konfiskovana. Kao državni neprijatelj, osuđen je na pet godina zatvora, koje će provesti u Nišu. Po izlasku iz zatvora hodaće pogrbljen, povremeno poklecujući. Bio je „lomljen i slomljen“. Stanovao je u staroj kućici koja je pretila da se sruši.


Piše: Dušan Đorđević


 

Rodonačelnik familije bio je Rista Antić, trgovac vranjski. Oni koji ga pamte govore da je u mladosti voleo često da se našali, pa je, kada bi ga pitali šta radi, odgovarao: „Menjam pare, menjam žene, mic po mic“. Tako je, kažu upućeni, dobio nadimak Micko, po kome će on i svi njegovi potomci biti prepoznatljivi.

Pijac br. 1

Rista Micko se opredelio za trgovinu. Jedni su govorili da mu ide od ruke, drugi da se na brzinu obogatio! Bilo kako bilo, Rista Micko je trgovačku radnju prijavio 1901. godine, na adresi koja je nosila naziv Pijac br. 1, na mestu zgrade nekadašnje Robne kuće „Beograd“.

Prodavao je mešovitu robu, radnja je radila uspešno do početka balkanskih ratova. U međuvremenu, oženio se Natalijom iz susednog, Udžuzovog sokaka. Natalija je bila ćerka Mitre Udžuzove, koja se udala u familiju Rakovci, a nakon smrti supruga i sina Stojana vratila se da živi kod oca.

Ona je pripovedala svojim unukama da je Rista radio naporno, da je „svakodnevno ustajao u pola tri noću i odlazio u radnju“. Dobio je dozvolu da prodaje monopolsku robu, kao što je so, i posao se razvijao ubrzano. Sa Natalijom izrodio je petoricu sinova: Vojislava, Dragoljuba, Božidara, Stanimira i Vlastimira. Stanimir i Vlastimir su umrli veoma mladi, kao deca. Vojislava i Dragoljuba je hteo da školuje, a Božidara da ostavi u trgovini.

Boža i Ljube Antić Micko

Božidar i Dragoljub Antić

Pobratimstvo sa Pogačarcima

Rista Micko, kao i mnogi Vranjanci, mobilisan je 1912. godine. U rat je otišao sa komšijom Mihajlom Pogačarcem, ocem istaknutog vranjskog komuniste Sime Pogačarevića, sa kojim je bio pobratim. Pobratimstvo je učinilo da i njihova deca budu «vezana među sobom». Dragoljub Micko družio se sa Stojanom (Tanetom) Pogačarcem, a Boža sa Simom. Rista i Mihajlo prošli su ratne golgote, prepešačili Albaniju, stigli do Krfa i Soluna i vratili se 1918. godine živi i zdravi u Vranje.

Na Mačkovom kamenu poginuo je Ristin brat Đorđa. Imao je i sestru Stanu, koja se udala za trgovca Dobrivoja Pribojčića. Imala je dvojicu sinova, Milana i Vukašina, i ćerku Dušku, koja ja mlada umrla.

Voja Crno Oko

Za vreme rata muški poslovi pali su na nejaka leđa Vojislava. On je zimi odlazio na okolna brda i donosio granje na leđima kako bi se ogrejali. Sa svojih 11 godina starao se da sedmočlana porodica preživi, s mukom zarađujući za koru hleba. To će se odraziti na njegovo zdravlje.

Nakon rata nastavio je Gimnaziju i bio jedan od najboljih đaka u generaciji. Crnomanjast i lep, u Vranju je bio omiljen i prozvan Voja Crno Oko. Mnoge tadašnje potencijalne udavače noćima su uzdisale za Crnim Okom, ali sudbina je htela da kao đak sedmog razreda Gimnazije ode na sabor sa društvom i da u okolini Vranja dobije napad slepog creva. „Požute, umre nam na rukama“ – govorili su njegovi drugovi.

Kada su javili tragičnu vest Risti Micku, u stanju nervnog rastrojstva, uzeo je revolver, koji je dužio kao rezervni oficir, i pucao sebi u glavu. Kuršum je probio lobanju, ali je Rista ostao u životu i dugo je potom lečen.

Zahvalnost da dečje požrtvovanje

Voja Micko - crno oko

Voja – Crno Oko

Objavili su čitulju koja je potresla sve žitelje varoši: „Kad je 1912. godine malena ali hrabra Srbija otpočela oslobodilačke ratove za oslobođenje i ujedinjenje našega naroda, starešine porodica sa oružjem u ruci hitale su na front da donesu slobodu braći koja su se nalazila pod Turcima, a zatim i pod Austro-Ugarskom, ostavljajući većina njih svu svoju porodicu nezbrinutu i sve svoje poslove nesvršene; tada je na mnoge dečake pao ceo dotadanji teret i briga njihovih očeva.

Takav teret i brigu primio je i mladi jedanestogodišnji Vojislav, kada je njegov otac Rista krenuo u rat 1912. godine. Mladi Vojislav pokazao se dostojan sin svoga oca kao retko ko i on je časno ispunjavao svoju tešku dužnost oko izdržavanja ostalih članova svoje porodice za sve vreme osmogodišnjeg ratovanja svoga oca.

Po povratku oca sa Solunskog fronta 1918. godine, on njemu ustupa porodičnu brigu i sa ostalim svojim drugovima veselo nastavlja školovanje u svojoj slobodnoj i velikoj Jugoslaviji.

Ali, kad je posle svih teškoća očekivao miran i veseo život, nailazi iznenada teška čaša gorčine i on umire nenadano od zapaljenja slepog creva u VII razredu Gimanzije u svojoj 18 godini.

Svojim izvrsnim karakterom i vanredno lepom i veselom naravi bio je uveliko omiljen kod svojih drugova i poznanika“.

Vranje je oplakalo i ožalilo Vojislava. Zvona na Gradskoj crkvi su zvonila neprestano, a u povorci do groblja bili su svi «koji su mogli da hodaju». Majka Natalija, sve do svoje smrti, 1953. godine, nije skinula crnu maramu s glave.

Na zahtev oca Riste, stariji sin Dragoljub napustio je studije prava, 1929. godine, kao apsolvent, da bi se posvetio trgovini. Sa bratom Božom uspešno je vodio radnju, slušajući savete oca Riste, koji će umreti 1937. godine, u 67. godini života.

Učesnik svih ratova

Rista je bio izuzetno cenjen u Vranju i Srbiji. Porodica je objavila čitulju, a na sahrani je bilo mnogo naroda. Stizali su telegrami saučešća njegovih trgovačkih kompanjona iz zemlje i inostranstva.

„Posle trodnevnog bolovanja, umro je na prvi dan Božića, 7. januara 1937. godine. Rista S. Antić, osnivač firme ‘Rista Micko – Vranje’. Rodio se 1870. godine. Vredan i sposoban, kroz muke i teškoće, brzo je prokrčio sebi put i osnovao jednu od najvećih firmi na vranjskoj pijaci i to čuvenu ne samo u bližoj i daljnoj okolini, već po celoj Jugoslaviji.

Učestvovao je u svim ratovima koje je malena ali hrabra Srbija vodila za oslobođenje i ujedinjenje našeg naroda. U međuvremenu, 1913. godine, umrla su mu dvojica sinova: Stanimir i Vlastimir bez dovoljne – roditeljske očinske nege. A iduće, 1914. godine, kada su austro-ugarske trupe nagrnule na malenu Srbiju, hrabro je poginuo na Mačkovom kamenu i njegov brat Đorđa.

Njegova prirodna ljubaznost i dobrota sticala mu je prijatelje i poznanike svuda gde je dolazio u dodir sa ljudima“, pisalo je.

Kuća koja „bode oči“

Zarađeni novac Dragoljub i Boža Micko uložili su u izgradnju kuća. U današnjoj ulici Sime Pogačarevića, broj 8, nikla je prostrana dvospratnica, za koju danas Vranjanci misle da je stambena zgrada. Imala je veliki podrum i on se vodio na Nataliju, prvi sprat, sa sedam soba i dva kupatila, vodio se na Božu, a drugi, sa pet soba i kupatilom, na Ljubu. Na tavanu je bio ogroman zajednički vešeraj. Dva ulaza, terase, za to vreme bilo je to impozantno i, što bi rekli ovdašnji ljudi, «bolo je oči».

Boža Micko bio je jedan od najboljih drugova narodnog heroja Sime Pogačarevića. Iako gazdinski sin, družio se sa «komuncima», ne krijući da simpatiše njihove ideje o preuređenju države i društva. Bio je strastveni poklonik fudbala i, pre Drugog svetskog rata, dugogodišnji predsednik radničkog fudbalskog kluba Građanski. Kao predsednik izdašno je finansirao voljeni klub.

Micko Spratna kuća Riste Micka u centru

Spratna kuća Riste Micka u centru

Vranjanci izabrali Dragoljuba Micka

U Drugom svetskom ratu Boža Micko dugo je bio u zatvoru, jer su Bugari imali dojavu da pomaže „šumkadžije“. Kada je okupirano Vranje, Bugari su hteli da Božu i Ljubu angažuju u svojoj vlasti, ali su odbijeni. Boža je javno rekao bugarskom načelniku da je Srbin i da se nikad neće osećati „Moravskim“ Bugarinom. To će ih koštati oduzimanja dvospratnice, koja je konfiskovana i proglašena za «državni imot».

Po oslobođenju Vranja, 11. septembra 1944. godine, konstituisan je Glavni narodnooslobodilački odbor Vranja i za prvog poverenika za finansije, a ujedno i potpredsednika, građani Vranja izabrali su Dragoljuba Micka. U međuvremenu, zavšio je studije prava.

Dragoljub je zapisao: „U te dane okolina grada postala je poprište borbi s Nemcima, koji su se vraćali iz Grčke. Na dan 7. oktobra Nemci su po drugi put zauzeli Vranje, te sam kao zamenik predsednika i član gradskog Izvršnog odbora preneo vlast NOO u selu Tibužde, gde je zbrinuto nekoliko hiljada izbeglica, u ishrani i prenoćištu. Sve je normalno funkcionisalo do ponovnog, brzog, oslobađanja grada“.

Funkcije u novoj vlasti

Na funkciju predsednika gradskog NOO Vranja Dragoljub je izabran krajem oktobra 1944. i prvi čovek Vranja ostao je do 30. decembra iste godine. Nekompromitovan, obrazovan, posebno sposoban za finansijske poslove, bio je preko potreban novoj vlasti. Dragoljub je i na drugim izborima, decembra 1944. godine, izabran za člana gradskog NOO Vranja, blagajnika i poverenika za finansije. Prvog avgusta 1945. godine izabran je sekretara Odbora i na visokoj funkciji bio je mesec dana.

Sa Dragoljubom je, pričaju potomci, živeo i Stamen, koga je dovela Natalija kada je imao četiri godine. Stamen je učio školu, bio je izuzetan matematičar, trgovac, ali je otišao u partizane i poginuo.

Božidar Micko nakon rata pokušavao je da obnovi trgovinu, ali sa malim uspehom. Ponudiće mu da radi u narodnoj trgovini, privatna će biti zabranjena. Nije se odupirao, imali su veliku njivu kod Dva bresta u Donjem Asanbairu, vinograde. Moglo je da se preživi. Boža je i dalje obožavao fudbal i bio veliki poklonik novoformiranog FK Dinamo. Išao je na sve utakmice koje je klub igrao kao gostujući.

Porodici Mickovi prvi put će biti pokušano da se oduzme, od strane novih vlasti, kuća 1945. godine. Da li zbog Dragoljuba i njegove funkcije ili zbog Glavnog odbora, u kome su u početku Vranjanci bili u većini, kuća nije oduzeta. Ipak, kako je vreme prolazilo, po kazivanju Natalije Mickove, došljaci su polako preuzimali vlast i počeli javno da prete da će kuća biti oduzeta. Pored dvospratnice, Mickovi su imali preko puta još jednu oveću kuću sa dvorištem. U Udžuzovom sokaku imali su omanju, od slabog materijala, kućicu, koja je pripala Nataliji.

Dva veća balona sa rakijom

Što su naumili predstavnici nove vlasti, to su uradili, uprkos pisanom svedočenju Nate Pogačarke, majke narodnog heroja Sime Počarevića, da se Boža za vreme rata brinuo o njihovoj porodici, koja je bila pod prismotrom bugarskih agenata, kao i da je agilno pomagao partizanski pokret.

„Božidar, sin moje najbolje prijateljice Natalije, bio je vrlo human i napredan trgovac. Nema te kuće iz Vranja iz koje je neko otišao u partizane da ih on nije tajno pomagao preko svojih fudbalera iz Građanskog. Kada je Sima poginuo, uvek mi je slao novac po drugu moga sina, Časlavu Nedeljkoviću Puši. Hranu nam je doturao preko fudbalera Petra Savića Ćareta. Boža nam je po izlasku iz bugarskog zatvora opet doturao hranu, ovog puta, preko komšije, studenta Miomira Stojkovića Vičeta. Miomir je donosio namirnice nama i porodici Trifuna Stošića Ježe, njegovoj ženi Nadi, koji su isto tako bili u teškoj situaciji“ – zapisala je Nata Pogačarka.

Dragoljub će biti smenjen sa funkcija u novoj vlasti, prema kazivanju komšija, jer su im u dvorištu pronašli zakopana dva veća balona sa rakijom. Tada je sav višak morao da ide „na otkup“.

Micko kuća, oduzeta

Oduzeta kuća Mickovih

Pet godina zatvora za državnog neprijatelja

Po donošenju zakona o nacionalizaciji, prva na udaru bila je Mickova dvospratnica, zatim i njiva. Čovek koji je, po pisanom kazivanju Natalije Mickove, najviše zapeo da se kuća oduzme bio je Čeda Nešić, „došljak“ iz 1945. godine. U prvo vreme „došljaci“ su bili u Okružnom odboru i njihov uticaj u gradskom nije bio odlučujući, „ali, ono što nisu uspeli da učine 1945. godine“ – zapisala je Natalija Mickova – „uspeli su da sprovedu 1948. godine, kada se stvorila jedna jaka grupa izvan prave naše narodne vlasti i pošto se Čeda Nešić dočepao položaja sekretara gradskog komiteta i postavio svuda svoje pristalice na ključna mesta“.

Postupak oduzimanja imovine je bio uhodan. Pozvali su Božu Micka i naredili mu da se odrekne kuće. Zapretili su mu – ukoliko dobrovoljno ne potpiše – biće proglašen za državnog neprijatelja, otići će i zatvor, a kuća će biti konfiskovana. Boža nije pristao i Čeda Nešić i društvo ispunili su pretnje. Boža Micko, kao državni neprijatelj, osuđen je na pet godina zatvora, koje će provesti u Nišu. Dragoljub je zatvoren u mesnom zatvoru, gde je proveo četiri meseca. Danju je radio u štedionici, a noću spavao u zatvoru. Kada se pomirio sa novonastalim stanjem, izašao je iz zatvora.

Oblaci su se isplakali

Boža Micko po izlasku iz zatvora hodaće pogrbljen, povremeno poklecujući. Nevoljno je pričao da je pet godina u zatvoru klečao. Bio je „lomljen i slomljen“. Ponižen i unižen. Stanovao je u staroj kućici koja je pretila da se sruši. Druga kuća, preko puta dvospratnice, takođe je bila oduzeta. Svuda su bili useljena vojna lica sa porodicama, bivši borci iz NOR-a. Proces povratka kuće u Ulici Sime Pogačarevića br. 29 bio je dug.

Boža Micko umro je 1981. godine, u 76. godini života, kažu „oblaci su se isplakali toga dana“. Nije se ženio.

Dragoljub je umro 1988. godine, u 85. godini života, kako je govorio, „da se skrasi pored Voje“, sina koji mu je poginuo u 32. godini. U braku sa Zagorkom, ćerkom Zafira Dimitrijevića Magaričeta, imao je ćerke Ivanku i Nataliju i sina Vojislava.

Sudbina porodice Antić Micko je tragična, i mnogo kazuje o ideološkom lomu koji je zadesio Srbiju i od kojeg se teško oporavlja svih ovih godina.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.