Na Solunskom frontu, do proboja, rovovi su, neretko, bili udaljeni jedni od drugih samo dvesta metara, tako da se dešavalo da se vojnici dovikuju između sebe. Nikodije Stošić nije imao mira i stalno se kod bugarskih vojnika raspitivao o tome koje su jedinice u srpskim rovovima i na kraju je saznao da su mu braća Kočadžije preko puta. Jedne noći, kada su borbe utihnule, odlučio je da prepuzi brisani prostor


Piše: Dušan Đorđević


 

Trg sedmog septembra u Vranju je deo najstarijeg vranjskog naselja Tulbe. U neposrednoj blizini je Belog mosta i Krstate džamije. Na mestu današnjeg trga za vreme turskog zemana bilo je groblje na kojem se sahranjivala turska vlastela. Po turbetima (nišanima) čitav kraj dobio je naziv Tulbe.

Pored groblja bila je Džumrihana (carinarnica), a na uglu, u kući dr Tome Jovanovića, posle oslobođenja od Turaka bio je turski konzulat. Po završetku Prvog rata Tulbe, koje je general Jovan Belimarković sravnio sa zemljom, dobilo je naziv Četnički trg. Posle Drugog rata nova vlast ga je preimenovala i dala mu današnji naziv.

Stošin povratak iz Carigrada i suza lakodušnica

Tulbe, kako Vranjanci i danas zovu čitav kraj oko trga, obeležile su brojne familije. Mnoge od njih, zahvaljujući društveno-istorijskim lomovima u 20. veku, doživele su veliki uspon i još veći pad.

Stoša Kočadžija je stigao u rodno Vranje nakon dugog i napornog puta, kome kao da nije bilo kraja. Star, bolestan, oronuo od teškog rada, napustio je Carigrad 1905. godine. Na dugom putu do Vranja krio se od drumskih razbojnika u mnogobrojnim hanovima i napuštenim kućama. Kada je odlazio iz Vranja sinovi su mu bili odrasli, već mladići u naponu snage.

Došao je do kuće i dozvao svoju Stojnu. Na vratima se pojavio čovek njegovih godina. Stoša ga je posmatrao nekoliko trenutaka i sa mukom prepoznao učitelja Mihajlovića, zvanog Barjam. Rekao mu je, teška srca, da su mu sinovi otišli i da sada žive u turskom Bujanovcu. Od njegovog Tome je kupio kuću i dućan.

Stoša je bio zapanjen, ali kad je saznao da mu se izrodilo desetoro unučadi, da su svi živi i zdravi, pustio je suzu lakodušnicu.

Kočadži, pašine hanume i zlato

Stoša je rodonačelnik Kočadžija. “Rodio se u selu Kupinincu oko 1830. godine. Kao mladić prelazi u Vranje i počeo je da služi kod vranjskog paše kao kočijaš. Turci su ga zvali ‘kočadži’, prema poslu koji je obavljao, tako kasnije nastade nadimak.

Sredinom 1877. godine vranjski Turci su već osećali da njihovo neće dugo, pa se paša sa svojim ljudima polako spremao da se evakuiše iz Vranja, a Stoši naredi da mu u Carigrad poveze u kočijama njegove dve žene i bisage sa zlatom. Stoša posluša pašu, natovari zlato i sa dve pašine žene pođe u Carigrad, krećući se carskim drumovima. Ostao je kod paše i verno mu služio za parče hleba i malo odeće.

Zamerali su mu kasnije mnogi u Vranju, i pitali se zašto nije prisvojio zlato i oslobodio se kočija i pašinica. Nije smeo. Bojao se šta bi bilo da su se Turci vratili u Vranje. Stradala bi mu cela porodica, a pešice iz Carigrada nije mogao, na dugom putovanju bi najverovatnije nastradao od drumskih razbojnika.

Deca bez oca

Stošina supruga Stojna ostade u Vranju sa dva sina, Krstom i Tomom, provodeći život u siromaštvu i nemaštini, jedva sastavljajući kraj s krajem. Nije znala, niti je mogla znati da li je Stoša uopšte živ i gde se nalazi. Stošini sinovi odrasli su bez oca. Počeli su da se bave zanatom i osnovali svoje porodice.

Toma se rodio u Vranju 1852. godine. Oženio se Dostanom (Docom), devojkom iz Sobine, iz porodice Vuksanci. U braku su imali pet sinova i dve ćerke. Kada je dolazila u Vranje iz Sobine, Doca je stalno prolazila pored Tomine kuće i zaljubila se u njega, visokog i zgodnog mladića. Venčanje je obavljeno u Sabornoj crkvi, a sam obred venčanja su tada vršili grčki i bugarski sveštenici. Slučaj je hteo da Tomu i Docu venča bugarski sveštenik i izda im venčani list na bugarskom jeziku.

Toma se bavio izradom oglava za konje, a pored tog zanata proizvodio je i duvan na izjamljenim oranicama. Od tog posla nije se moglo normalno živeti.

Partijsko zapošljavanje u 19. veku

U godinama nakon oslobođenja Vranja od turskog ropstva, u gradu su se na vlasti smenjivale dve političke partije. Toma je bio agitator partije na vlasti, pa ga je zbog tog političkog angažovanja partija nagradila državnom službom. Dobio je posao kao gradski pandur, imao je stalnu platu, uniformu, i dobio je naoružanje, pušku sa municijom. Snažan, mlad, lep i naočit, u pandurskoj uniformi ulivao je strahopoštovanje, a bio je i član vladajuće partije. Na njegovu nesreću, partija kojoj je pripadao izgubila je na izborima vlast u Vranju, a potom Toma i državnu službu. Ostao je bez uniforme, naoružanja i dobre državne plate, a kuća puna nejake dece.

Prodavajući raznu užad i ulare po selima, aktivno je propagirao demokratske ideje. To se vlasti nije svidelo i gledali su na sve načine da ga spreče u agitaciji, jer je njegov ugled naglo rastao.

Nastavio je da radi svoj zanat i da proizvodi duvan, kako bi nekako ishranio mnogobrojnu porodicu. Nastavio je Toma i da kritikuje novu vlast, da po gradu i okolnim selima propagira kako je prošla vlast bila bolja od ove sadašnje, ne obazirujući se na upozorenja da to ne čini, da neće biti dobro ni za njega ni za njegovu porodicu. Toma je nastavljao po starom, smatrajući da se oni boje njega i njegove propagande.

Osveta političkih protivnika

Kočadžije Milan, sin Tomin

Milan, sin Tome Kočadžije

Protivnici su pokušali da ga pridobiju ili, barem, ućutkaju. Uoči Uskrsa donosili su mu jagnje kao poklon i Doci govorili da je to za decu i da Toma prestane sa propagandom, pošto ima i drugih načina da ga ućutkaju. Kada i to nije pomoglo, prešlo se na konkretne mere.

Proizvođači duvana su kalupljen duvan predavali u „Monopol“ na kraju godine. Monopolski otkupljivači su otvarali svaku balu duvana i određivali kvalitet, klasu duvana i otkupnu cenu. Tomin duvan su u dva navrata ocenili kao plesnjiv i da kao takav nije za dalju upotrebu i preradu.

Takav duvan se spaljivao na licu mesta i sav trud oko sadnje, zalivanja, branja, sušenja i kalupljenja odlazio je u vatru. Po pravilima, proizvođač je bio dužan i da državi vrati i primljenu akontaciju koju je dobijao za sadnju duvana.

Video Toma da nema više kud, pa je rešio da napusti Vranje. Samo, kuda da krene? Prema severu, ka Leskovcu i Nišu, ili na jug, u Bujanovac?

U Nišu i Leskovcu nikog nije poznavao, a kuće i dućani su bili dosta skupi. Međutim, u Bujanovcu je znao dosta sveta. Tamo je povremno prodavao svoje proizvode, a i Turci su prodavali svoje kuće i imanja i, što je najvažnije, posedi su bili jeftiniji. Odlučio se za Bujanovac”, zabeležio je potomak Ljubiša Stošić Kočadžija.

Toma je jedne večeri 1903. godine ukućanima naredio da spremaju stvari, kuću je prodao učitelju Dušanu Barjamu za dve šake zlata, a kupio u turskom Bujanovcu palatu i magazu za jednu šaku zlata.

Poslovni napredak

Sa familijom se skrasio u centru varoši iste godine. U magazi je prodavao raznu robu, bio je sitni trgovac mešovitom robom.

Svakog jutra, čim bi svanulo, turski telal udarajući u bubanj budio je meštane u centru varoši i okolnim sokacima vičući: „Ooo… Guta Meandži, Simon Papudži i Toma Kočadži…“

Kupio je Toma od Turčina veliku kuću sa dvorištem, kao i jedan dućan u centru varoši, čak mu malo para i ostade za nastavak posla. U novoj varoši posao mu je dobro išao.

Odrasla deca su mu pomagala u izradi i prodaji robe, a mlađa čeljad pohađala je srpsku osnovnu školu. Toma se potajno nadao da će mu se otac Stoša vratiti živ i zdrav iz Carigrada i doneti puno zlatnika. Stoša se vratio, ali samo živ. Nije bio zdrav, a nije ni zlata doneo.

Familija Kočadžije svoj ekonomski uzlet doživeće sa Tominim sinovima, ali će on biti prekinut nadolazećim ratovima.

“Prvi sin Tome i Doce, Milan Stošić Kočadžija, rođen je u Vranju 1878. godine, učesnik u dva balkanska i Prvom svetskom ratu. Posle rata preselio se u Beograd. Po izbijanju Drugog svetskog rata vratio se iz Nemačke, gde je radio. Prilikom vođenja uličnih borbi za oslobođenje Beograda, ubijen je od strane nemačkog vojnika. Desilo se to oktobra 1944. godine”, priča Ljubiša.

Ratni heroj

Kočadžije Relja, Nikodije, Draga i Tihomir

Relja, Nikodije, Draga i Tihomir

Drugi sin Tome i Doce, “Relja Stošić Kočadžija, vitez Karađorđeve zvezde i narednik srpske vojske, rođen je 1885. godine u Vranju. Pre vojnog kadra do 1905. radio je kao kazandžija i užar. Posle vojske otvorio je berbernicu, a kasnije i časovničarsku radnju u Bujanovcu. Za vreme Prvog svetskog rata naročito se istakao na bojnom polju poznatih bitaka. Za vreme srpsko-turskog rata 1912. Relja je sa Vranjancima pošao u boj i hrabro se borio na Kumanovu, kod Skoplja, Prilepa i Bitolja. U ratu s Bugarima 1913. bio je zarobljen od strane bugarske vojske i sproveden u njihov zarobljenički logor na Crnom moru. Tamo je proveo izvesno vreme, odakle je pušten kući.

Relja Stošić se naročito istakao u ratu s Austrijancima, Nemcima i Bugarima 1914-1915. i na Solunskom frontu 1916–1918. godine. Preživeo je ‘albansku golgotu’. U svim ratovima Relja je bio hrabar srpski vojnik i narednik. Za osvedočenu ličnu hrabrost i požrtvovanje u ratu s Austrijancima 1914–1915. godine odlikovan je zlatnim vojničkim orednom Karađorđevom zvezdom sa mačevima”, piše u knjizi „Junaci Gvozdenog puka“.

O njegovom velikom junaštvu pričao je i Janko Pešić, vlasnik i osnivač prve fabrike obuće u Vranju, učesnik u svim ratovima sa Reljom. Posle rata država mu ponudila oko trideset hektara zemlje u okolini Prizrena, ali je Relja to odbio, jer sebe nije video kao čoveka koji bi se bavio zemljoradnjom.

Međutim, rat je učinio svoje. Relja je u Bujanovcu mnogo vremena provodio po kafanama, gde je ostavljao ono malo novca što je od države dobijao i često je dolazio u sukob sa vlastima, pa je u tim sukobima potezao nož, pušku ili bombu. U jednom takvom sukobu sa žandarmima biva teško ranjen od eksplozije ručne bombe.

Relja, heroj balkanskih i Prvog svetskog rata, veliki borac, poručnik srpske vojske, nosilac brojnih i značajnih odlikovanja, svoj život je okončao u bolnici u Skoplju 1926. godine. Kažu da ga baš i nisu mnogo lečili ni brinuli o njegovom ozdravljenju. Imao je tri sina i tri ćerke.

Sudbina se poigrala sa braćom

Kočadžije Nikodije Stošić, stoji - Veliki rat

Iz Velikog rata: Nikodije Stošić (stoji)

Velimir Stošić Kočadžija, treći sin Tome i Doce Stošić, ratni heroj iz oba balkanska i Prvog svetskog rata, odlikovan je brojnim odlikovanjima za iskazanu hrabrost, od kojih je najznačajnija bila Zlatna medalja Miloša Obilića i Karađortđeva zvezda sa mačevima. Posle rata vratio se u Bujanovac, gde je živeo sa svojom suprugom Karanfilom, sa kojom je odnegovao dva sina i šest kćeri. Velimir se bavio trgovinom u svom lokalu u centru Bujanovca. Umro je i sahranjen je u Bujanovcu 1947. godine.

Nikodije Stošić Kočadžija je najmlađi sin Tome i Doce. Rođen je u Vranju 1896. godine. Živeo je sa svojim roditeljima u Bujanovcu i pomagao ocu i braći u vođenju trgovačkih poslova. U rat nije pozivan jer je bio mlad za služenje vojske. Međutim, po izbijanju Prvog svetskog rata, sva četiri starija brata, Milan, Relja, Velimir i Tihomir, bili su mobilisani i upućeni na front. Bujanovac su okupirali Bugari. Nikodija mobilišu u bugarsku vojsku.

Sudbina se poigrala sa braćom. Tri brata sa srpskom vojskom preko Albanije stižu na Krf, pa odatle na Solunski front, a Nikodija bugarska komanda, takođe, šalje na Solunski front sa bugarskim trupama.

Brisani prostor

Na Solunskom frontu, do proboja, uglavnom su se vodile rovovske bitke. Rovovi su, neretko, bili udaljeni jedni od drugih samo dvesta metara, tako da se dešavalo da se vojnici dovikuju između sebe. Nikodije nije imao mira i stalno se raspitivao o tome koje su jedinice u srpskim rovovima i na kraju je saznao da su mu braća preko puta.

Jedne noći, kada su borbe utihnule, Nikodije odluči da prepuzi brisani prostor i iz bugarskih pređe u srpske rovove. Naravno, niko mu nije verovao da je Srbin i malo je falilo da ga likvidiraju. Imao je sreću da su mnogi srpski vojnici znali njegovu braću Vranjance i tako je Nikodije bugarsku uniformu zamenio srpskom i sa braćom nastavio da ratuje.

Dolazi do proboja Solunskog fronta, Bugarska kapitulira i četiri brata stižu u Bujanovac i sreću se sa bratom Tihomirom, tako da su sva petorica preživela ratne strahote.

Nikodije po završetku Prvog svetskog rata ostaje da živi i radi u Bujanovcu. Braća su mu pomogla da otvori prodavnicu, međutim, taj ga posao nije mnogo privlačio i on se seli u Beograd. Iz braka sa Darinkom dobio je četiri ćerke i jednog sina.

Ukrao kožarski zanat od Jevreja

Tihomir Stošić je po starešinstvu bio četvrti sin Doce i Tome Kočadžije. Rođen je u Vranju 1892. godine. Tihomir je u Vranju završio četiri razreda osnovne škole, pa kako u Bujanovcu nije bilo drugih škola, jedino je mogao da svom ocu pomaže u dućanu. U to vreme u Bujanovcu je živela i bavila se preradom kože jedna jevrejska porodica. Tihomir je od tih Jevreja naučio kako se prerađuje, štavi, leši (uklanja dlaka), suši i boji goveđa koža.

Jevreji su ljubomorno čuvali i krili recepturu za preradu i bojenje goveđe kože. Međutim, dečak Tihomir je stalno odlazio kod njih i pripomagao im u radu, ali ono glavno – bojenje kože – morao je da nauči gledajući preko ograde.

Vremenom je vredni Tihomir dobro ovladao zanatom i počeo je sam da prerađuje i boji kožu. Izgradio je veliki objekat, radionicu, i krenuo u ozbiljan rad.

U jesen 1914. godine, tek oženjeni Tihomir, koji je otpočeo nešto ozbiljno da radi, mobilisan je i, zajedno sa tri starija brata, Milanom, Reljom i Velimirom, upućen na ratište. U bici na Kolubari Tihomir biva ranjen, razneta mu je šaka desne ruke, tako da je onesposobljen za dalje ratovanje. Preko linije fronta, od jedne poljske bolnice, preko Niša i Poljanice, uspeo je da stigne u Bujanovac. Bugarska vojska je 1915. godine okupirala Bujanovac, Vranje, Surdulicu, sve do Grdelice, i tu okupiranu teritoriju nazvala Moravska Bugarska”, kazuje Ljubiša.

Teror okupatora

Kočadžije Dostana, Tomina žena

Dostana, Tomina žena

Magla se polako dizala i spuštala prema rakovačkim bivoleškim poljima. Jutarnju tišinu tog miholjskog oktobarskog jutra 1915. godine remetio je oštar zvon bugarskih vojničkih cokula o kaldrmu u centru varoši. Donosio je nelagodu i pritajeni strah sanjivim žiteljima.

Čitav bugarski vod stajao je ispred kapije gazda Tome. On beše naočit, visok, širokih ramena, uvek u urednom čohanom odelu, sa zlatnim džepnim satom u koji je s vremena na vreme pogledavao. Danju je mukotrpno radio i zarađivao, noću je prebrojavao neprijatelje.

Oficir sa šapkom, omalen i zdepast, sa rukama ispruženim ispod kolena i čekinjastom kosom koja kao da mu je nicala iznad veđa iz uskog ispupčenog čela, svom snagom lupao je mesinganom koricom sablje o drvena vrata porte.

Tomina kuražna žena Doca nasetila je veliko nevreme u duši. Sunce koje se probijalo nije osećala u svom dvorištu. Samo jezu, hladnoću u žilama, u svakoj pori na koži. Došli su po njihovog Tihomira, diku i ponos čitave familije. A tek što se vratio iz rata, gde je na Kolubari ranjen u ruku i demobilisan kao neupotrebljiv. Pribrala se s mukom i odsečnim pokretom ruku otvorila kapiju. Kao pacovi, raspomaljeni bugarski vojnici jurnuli su u kuću, izvukli iz kreveta sanjivog Borka, vezali mu ruke i poveli ga, blizu, u centar, gde se okupljala svetina, jer je bugarski dobošar najavljivao 25 udarca po golom turu onom koji ne dođe.

Sunce je već naprasno izašlo i počelo da bije nesnosno u potiljak. Znoj se kod prisutnih cedio niz leđa i svrbeo na petama. Tukli su ga volujskom žilom, sve dok, obliven krvlju, modar u telu, nije onesvešćen pao na zemlju. Iz ustiju se cedila bledosiva sluz, krkljao je kao da ga davi knedla usirene zle sudbine.

Otišli su, govoreći da će se vratiti ako preživi.

Spas u bugarskom venčanom listu

Majka, usplahirena, živih pokreta, sa ukućanima, na jedvite jade odvukla ga je do kreveta. Krsteći se, pored upaljenog kandila, uvila ga je u ovčje kože, kako bi izvukla utepotine, spasila srce koje je pretilo da joj prepukne.

Zlotvori ga nisu ostavili na miru. Čim su videli ugašena svetla noću, došli su u najavljenu posetu. Izvukli ga u podne iz kuće i tako obmotanog u kožama naterali da igra bugarsku poskočicu uz zvuke zurli.

Od sigurne smrti spasila ga je majka, koja je duboko zabrađena sevala komitskim očima, čijih su se gromova, kao da je bilo juče, prisećali bugarski zlotvori. Izvukla je sina iz čeljusti ciničnog, siktavo popljuvanog smeha, povela ga kući, ne osvrćući se i s poslednjom nadom odnela u bugarsko načelstvo venčani list koji je zaveden u Vranju.

Bugari su tada, većajući čitav sat, uz oštru komovicu, rešili da Tihomiru poštede život. Potpis bugarskog mitropolita na dokumentu je presudio, a i rakija koja je prozborila da zavedenih Bugara ima i u Bujanovcu.

Ona se sa Tomom venčala krajem sedamdesetih godina 19. veka u Sabornoj crkvi u Vranju, kada su na službi bili bugarski egzarhijski popovi.

Ubili ga partizani

“Tihomir je sa suprugom Dragom iz Bujanovca imao četiri sina i tri ćerke. Nastavio je da prerađuje goveđu i teleću kožu i polako prelazio na trgovinu uglavnom gvožđarskom robom i analinskim bojama, koje je nabavljao iz Frankfurta. Mali Bujanovac se razvijao u trgovački centar, na putu za Makedoniju, Grčku i Kosovo. Posao je cvetao i napredovao, tako da je Tihomir otvario novi veći lokal u centru Bujanovca. Uvela se i telefonska linija u radnju i to je bio, posle pošte, prvi telefon u Bujanovcu.

Kočadžije Bujanovac, početkom 20. veka, radnje

Bujanovac, početkom 20. veka

Otkup, prerada i bojenje kože vršilo se u radionicama koje su podignute iza stambenih objekata i tu je radilo i po dvadesetak ljudi. Svi radnici hranili su se u kući i bili kao jedna porodica. Mnogima u Bujanovcu je to smetalo. Tuđi uspeh se nije praštao. Mir i blagostanje nisu dugo potrajali.

Počeo je Drugi svetski rat. Tihomir je doživeo tragičnu sudbinu. Opljačkali su ga partizani, četnici, Arnauti. Ubili partizani iz Bujanovca i okoline.

„Preko noći su ga izveli i u selu Ljiljancu, u donjem vešu, sa sedam puščanih metaka u leđa, izrešetali i na livadi pokopali u plitku raku. Opljačkali ga, uzeli mu svu odeću i obuću i odneli 20 zlatnika i oko 200.000 novčanica u bugarskim levovima“ – svedoči Ljubiša.

Nakon toga, potomci su odlučili da se vrate u Vranje. Stradalna porodica Kočadžije vremenom se oporavila u Vranju i Beogradu.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.