Janča Baldžija nije bio zadužbinar, a ni veliki dobrotvor. Sve je kod njega moglo samo za novac. Današnji hotel Vranje nije darivao nikome, niti je mogao zbog iznenadne tragične smrti da to učini. U njegovo vreme bila je to čuvena Gostinica Vranja Janče Jovanovića. Po završetrku Velikog rata postaje kafana Vranje.


Piše: Dušan Đorđević


 

Za bogate ljude u starom Vranju se govorilo – prv’ gazda. Ako je neko bio prvi i najbogatiji u varoši na krajnjem jugu Srbije krajem 19. veka, a potom njegovi naslednici početkom 20. veka, onda je to kožar i trgovac Janča Jovanović (1845–1899), iz porodice Baldžije.

Nadimak po balama koža

Prema popisu u tefterima vranjskim 1858. godine pojavljuje se Jovča Bagdžija, a ne Baldžija, pa je do izmene u nadimku porodice svakako došlo kasnije. Smatra se da je nadimak nastao po balama koža, kojima je sin Janča trgovao i sticao bogatstvo. Kao i obično, nadimak su nadenuli Vranjanci i verovatno nije bio afirmativnog karaktera, pošto se Janča nikad nigde nije potpisivao kao Baldžija. Kao svoje zanimanje on, po popisu iz 1883, navodi da je kožar, a po popisu iz 1890 trgovac.

Po čemu je to Janča bio prv’ gazda? Po kakvom bogatstvu? Po kom merilu?

O tome govori, nakon Jančine tragične smrti, ostavinska rasprava i prvo raspodelno rešenje vranjskog suda od 20. decembra 1899. godine, u kome su kao jedini naslednici označene njegove ćerke i supruga Katarina, koja je imala pravo uživanje do smrti ili preudaje, kao i ostavinska rasprava od 20. februara 1903. godine, koju je potpisao Toma Đurđević, sudija u vranjskom sudu.

Imovina iz raspodelnog rešenja

Janča Jovanović Baldžija

Janča Jovanović Baldžija

Supruzi Katarini na udovičko uživanje pripada i obaveza da od prihoda plaća sve troškove oko imanja, da sebe izdržava, da za pet godina od prihoda zadržava po 1.000 dinara na ime miraza za svoje posvojče Dragu, ćerku pokojnog Tome Jovanovića Ganeta, trgovca iz Vranja, a ostatak prihoda da podeli naslednicima. Daje joj se za stanovanje kuća u kojoj je stanovao Janča, između današnje zgrade vrtića “Naše dete” i kuće Mitrovića, što je sve svojevremeno bilo u Jančinom vlasništvu. Gde je danas vrtić “Naše dete”, tu kuću sa dvorištem izdavao je Turcima pod kiriju za konzulat. Preko puta nje, i zgrada stare Pošte bila je u Jančinom vlasništvu.

Od nepokretnosti naslednicima, a to su četiri ćerke i zetovi, ostalo je od Janče: jedna kuća na sprat, 20 prizemnih kuća, a samo na potezu od Ambar mahale, iznad današnje zgrade pozorišta, pa do ugla prema parku imao je devet kuća, pet dućana na sprat, 25 prizemnih dućana, tri magaze, dve i po kafane, kafanu “Vranje” sa svim prostorijama koje idu pod tim krovom, i to velika i mala sala, devet lokala, 17 soba za prenoćište, kafanska bašta sa malom kućom u pročelju, gde se čuvala sitna stoka za potrebe kafane, tri furnje pekare, jedna pomoćna zgrada, tri prazna placa, jedan vinograd.

Potom, od novčanih sredstava najmanje 34 overene menice, računa, kredita koje je davao sa određenom kamatom ustanovama, a najviše pojedincima. Uvidom u menice, recimo, saznajemo da je poznatom trgovcu Kosti Kalčiću izdao tri i po obligacije u iznosu od 2.500 dinara, što je veliki novac za to vreme, sa kamatom od 12,5 odsto; Jovanu Dingarcu, trgovcu, 400 dinara; Jovanu Dodiću, trgovcu, 110; turskom konzulu 735; Vranjskoj okružnoj komandi 1.180; Peri Jovanoviću, knjižaru, 300; Tomi Zafiroviću, terziji, 300; i još mnogima. Sva ta dugovanja pripala su naslednicima.

Jovča iz Biljače

Ko su Bagdžije, a potom Baldžije?

Jovča Jovanović je u Vranje, prema dr Jovanu Hadživasiljviću, došao sa porodicom iz Biljače, a po porodičnoj verziji iz Biljače su morali zbog netrpljivosti sa lokalnim Arnautima i Turcima da se privremeno sklone u neko pčinjsko selo, a potom su došli u Vranje i počeli da trguju. Došavši u grad, bili su u donjem delu, u susedstvu porodice Rakovci.

Za kratko vreme Jovčina kuća je stekla velika trgovački ugled u varoši, a bogatstvo se uvećavalo stalno. Patrijarhalan, Jovča je bio strog i radan, a njegova žena Kara vredna kao krtica. Zapamćena je, piše Janićije Jovanović Bilaćanin, „kako se neprestano šunjala i trupkala po kući i dvorištu, jer ona i nije znala za odmor; uvek nađe sebi posla, a retko kad da je čovek i praznikom zateče besposlenu. Ako joj ko dođe u goste radnim danom, ona je jedva čekala da ga što pre isprati i, pazeći kada se gost samo malo pomakne, ili mrdne, odmah bi ona brzo ustajala i govorila mu: E, pođe li, pođe? Ako, ako, rode, i ti si imaš golemu rabotu doma; pa dođi opet neki put praznikom“.

Imali su u braku od muške dece trojicu sinova, Tasu (Tasko), Janču i Todora (Toša).

Jančina ženidba

Baldžija Katarina Jančina supruga

Katarina, Jančina supruga

O Todoru, osim da je bio učesnik bitke na Slivnici, potiv Bugara 1885. godine, drugih podatka nema.

Tasa Jovanović je krenuo očevim putem i nastavio da uvećava ugled porodice. Oženio se Leposavom, iz bogate porodice Riste Jovanovića, pridošlice iz Biljače. Rista je bio čovek tihe naravi i dobra srca i, zahvaljujući svojoj vrednoći i radinosti, ugledu i poštovanju, zadruzi je uzdigao glas, te je postala jedna od najuglednijih i najimućnijih u Vranju. S njom su hteli svi da se orode, pa i Jovča, koji je dobro poznavao Ristu.

Tasa i Leposava su u srećnom braku izrodili tri sina i četiri ćerke. Tasa Jovanović, zahvaljujući ugledu ličnom i porodičnom, izabran je za predsednika vranjske opštine 1881. godine.

Leposava je odmah, svojom vrednoćom i vaspitanjem, zadobila ogromno poverenje i poštovanje strogog Jovče. Zato je uspela da udesi ženidbu svog devera Janče sa sirotom služavkom u kući Janje Vlajinca, Katarinom, Katom ili Kajom, kako su je od milja zvali.

Na molbu Jančinu da privoli oca Jovču da blagoslovi njegov budući brak, Leposava je to učinila u najpogodnijem trenutku, kada joj se rodio muški prvenac Janko. Bila je to neopisiva radost za kuću deda Jovče. Svojoj snaji što je donela na svet muškog potomka podario je najbolju njivu „moravku“ i unuka darivao sa pet novih dukata, što je nezabeleženo u to doba. U opštem slavlju, predočila je veliku ljubav Janče prema Katarini i zamolila da blagoslovi.

„- Oprošćavaj oče, to su samo suze radosti moje – reče ona prigušenim glasom – tvojoj dobroti nema ravne… I, ja sam veoma srećna što mi se dala prilika da ispunim jednu zadatu reč, da učinim jednu dobrotu i veliku radost naše kuće, a to je: da… da te zamolim, da daš blagoslov i odobrenje mome ručnom deveru da… da uzme za ženu našu komšiku Katu pop Nikolinu, za kojom tako dugo čezne…

Evo noža – ubite me!

Kao grom porazi sve prisutne, usled ovolike smelosti Nanine (Leposava, prim. a.); da izgovori ovakve reči pred svekrom, svekrvom i pred svojim mužem, koji beše, u svom razdraženju i prgavosti, već poleteo na nju da je po ustima udari, ali ga njegov otac, deda Jovča, spreči da to učini…

U tom momentu nalete s nožem u ruci njen dever Jovanča (Janča, prim.a.), i, pružajući nož viknu:

– Oče i brate! Nije ona ništa kriva, ja sam kriv i, evo noža – ubite me, ja ne mogu više ovako da živim!

Nastade tajac, i samo se čujaše jecanje Nanino i Jovančevo… Najzad, posle podužeg ćutanja i unutrašnje borbe, deda Jovča, savladan ovim jecanjem, lagano priđe snaji i reče joj:

– Ne plači, snaho! Tolikom dobrotom tvoje duše zaslužuješ da ti učinim po molbi i da nečuvenu bezočnost tvoga devera ostavim za sada nekažnjenu!

Uskoro za ovim, a na najveće iznenađenje cele varoši – jer niko ne mogaše ni zamisliti da će onaj strogi i neumitni deda Jovča dati pristanak za ovakav brak – dođe u kuću njihovu lepa Kata“, piše Janićije Bilaćanin u svom krtakom romanu „Naša Nana“.

Katarinin miraz

Katarinu je kao siroče usvojio pop Nikola Ristić, zvani Pločniče (1803–1892). Bio je đak Martirija Hilandarca, a kao učitelja ga je zamenio 1830. godine. Bio je učitelj i Janji Vlajincu i Jovči Baldžiji. Pop Nikola je bio siromašan i, da bi preživeo sa usvojenicom, poslao je da služi u kući Vlajinčevih. Bila je vredna i poslušna i Vlajinci su je zavoleli kao svoju.

Janja Vlajinac je pristao da spremi miraz za pop Nikolinu usvojenicu. Da bi bilo sve potaman i po meri, prodao je jedan svoj dućan. Svadba je zakazana u junu mesecu 1868. godine. Zbog ubistva kneza Mihaila Obrenovića, 29. maja po starom kalendaru, Jovča je odložio veselje za kasnije.

Nakon udaje, Kata se još od prvih dana svim sredstvima starala da ugodi i zadobije ljubav svekra i svekrve, ali nije mogla u tome da uspe i ubrzo ona je morala sa svojom mužem Jančom da ode iz zadružne kuće.

Baldžije Kafana Vranje

Gostinica “Vranje”

Blago Sulejman-bega

Naglo Jančino bogaćenje počinje trgivinom kožom koja je nadmašila granice tadašnje Kneževine, a potom Kraljevine Srbije. Kupovao je kožu po pčinjskim selima, odakle je došao, a kod kuće u velikoj pomoćnoj zgradi je prao, štavio, sušio, belio i spremao za prodaju balirajući je.

Pomoćna zgrada imala je nekoliko prostorija: prijemnu za kožu, potom za pranje, za štavljenje i za beljenje veliku prostoriju koju su kasnije nazivali podrumom, jer su zidovi bili debeli 90 cm.

Vranjanci ne bi bili to što jesu da nisu ispredali svoje priče kako se Janča naglo obogatio. „Bio je u dobrim odnosima sa Sulejmanbegom, koji je pred oslobođenje Vranja osetio da mu života u varoši više nema. Prvo što je spasavao bilo je zlato i druge dragocenosti. Desilo se, prema kazivanjima, 1876. godine, na početku rata Srbije sa Turskom. Beg je zamolio Janču, svog prijatelja, i neke mlade Vranjance, da mu pomognu da pretaraju njegovo blago, na konjima i magarcima. Janča je natovario svog magarca i jedne maglovite jesenje večeri krenuo prema obližnjoj Šapranačkoj reci. Tu se magare ukopalo i on je morao da se vrati. Vratilo se magare, vratio se Janča, vratilo se zlato i blago i ostalo u njegovom ćemeru“, pričali su Vranjanaci, njegovi savremenici, a predanje je ostalo da živi.

Iznenadna smrt

Janča Baldžija tragično je stradao u jesen 1899. godine. Prema kazivanju deda Sime, solunskog ratnika, komšije Baldžijinih, natovario je konjska kola sa balama kože i onako plećat i snažan krenuo da ih preveže konopcima. Zavezao je konopac s jedne strane, prebacio preko kola, ugurao kroz alku i počeo da nateže što jače, kako bi bilo što čvršće vezano. Konopac je pukao, Janča je pao i pritom udario potiljkom o kameni stepenik kuće. Na mestu je ostao mrtav. Smrt ga je zadesila u pedesetčetvrtoj godini života.

Za života Janča Baldžija je bio pristalica Egzarhata (1870 –1878) i dolaska u Vranje bugarskih popova i učitelja, pošto je smatrao da će mu to omogućiti bolje uslove za trgovinu u Turskoj, da će naići na blagonaklonost Sulejman bega i ostalih predstavnika carske vlasti.

Karakteristično je da su se za Egzarhiju izjasnila većinom užarska sela u ovoj oblasti, a glavna užarska trgovina u to vreme nalazila u rukama vođa Egzarhata. Koliko je bilo oteto od Patrijaršije u Pčinji, to je učinjeno najviše uticajem Janče Jovanovića, koji je vodio trgovinu sa Pčinjanima – kupovao maslo i vunu“, piše dr Jovan Hadživasiljević.

Janča Baldžija je imao čast da dočeka kralja Milana Obrenovića u Vranju. Desilo se to po proglašenju Kraljevine, 1882. godine. Primio ga je u kući u današnjoj Ulici cara Dušana broj 18, koju su posle Drugog svetskog rata kupili Mitrovići. Bila je opasana visokim i debelim zidovima, a i danas odoleva vremenu. Janča je izuzetno cenio Obrenoviće i bio je njihov poklonik.

Sinovac Janko – škola važnija do bogatstva

Janča je u braku sa Katarinom imao četiri ćerke. Stanislava (Stanče) se udala za trgovca Tasu Stajića. Janča je u Tasi video naslednika u trgovini i sa njim je radio, uvećavajući bogatstvo obojici. Inače, Janča je imao druge planove po pitanju svog naslednika u trgovini, ali i porodičnog.

Baldžija Stanislava udata Stajić

Stanislava, udata Stajić

Nije zaboravio da mu je rođenje bratanca Janka donelo sreću i da je tada dobio blagoslov od oca Jovče za brak sa Katarinom, pa je hteo da ga usvoji. Time bi dobio muškog naslednika i visprenog pametnog mladića koji bi ga odmenio u poslovanju. Otac Jankov, Tasa, je rado pristao, ali ne i mladić, jer je želao da studira u Beogradu i završi visoke škole. U tome je imao podršku majke Leposave.

O tome Janićije Bilaćanin piše: „I kada on završi polugimnaziju, koliko je tada u Vranju bilo, njena a i Jankova je želja bila da on produži školu; ali tome se protivili svi, a naročito čiča Jovanča (Janča, prim. a.), koji je zadržavao Janka u svojoj, tada već najvećoj trgovačkoj radnji, želeći da ga primi za ortaka na „treću paru“, pa čak i da ga usini, pošto on nije imao muške dece. Janko je, i protiv svoje volje, a na energično navaljivanje svoga oca, morao najzad stupiti u stričevu radnju, ali je neprestano mislio kako da se odatle izvuče i produži višu Gimnaziju, makar i u obližnjoj nekoj varoši.

I jednoga dana, kada najmlađi njegov stric, Toša, pođe za Beograd da služi svoj dvogodišnji rok u Kraljevoj Gardi, Naša Nana (Leposava, prim. a.) iako s teškim srcem, reši da učini po želji Jankovoj i tajno ga spremi za put, davši mu i poslednju paru što je tada pri sebi imala, a dva para rublja i odela Jankovog krišom je spakovala u sanduk deverov: pa pri ispraćaju ovog, pred svima izjavi želju: da ga sa Jankom isprati do Panađurišta i da tom prilikom, veli, svrati i nabere malo grožđa iz rašačkih vinograda za sutrašnji praznik Sv. Preobraženje.

Kad stigoše do Panađurišta Nana ispriča svome deveru Toši u čemu je stvar, veoma uzbuđena zbog ovakovog rastanka sa svojim sinom ljubimcem, zamolivši devera da Janka smesti u neku dobru kuću i da ga često obilazi, a ona će se postarati, da izvoli milost od svekra, muža joj i ostalih, zbog ovakovog njenog postupka, jer, veli, nije mogla da dozvoli da joj dete, iz prevelike čežnje za školovanjem, i dalje vene. I, ako, u prvi mah, veoma iznenađen, čiča Toša pristade da povede svog sinovca Janka u Beograd, jer i njemu beše milo što Janko pokazuje toliku želju za obrazovanjem, kada on sam, veli, nije imao sreću ni priliku da svrši ma kakvu školu, već je kod očiju ostao slep, zbog nemanja škola u ono tursko vreme, kada je on bio dečak; a sem toga i želeo je da ima koga od svojih u Beogradu, kuda prvi put i on sada odlazi.

Baldžija Venćanje - Katrina i Dragiša

Venćanje Katarine i Dragiše Cvetkovića

Po dolasku u Beograd, Janko sa jednim svojim drugom nađe stan i to – kakva slučajnost? – baš u onoj kući u kojoj se rodila njegova žena, te sada, posle više od 35 godina oboje stanuju u ovoj istoj kući, koju je ona docnije nasledila od svoga ujaka.

Janko odmah tada stupi u peti razred Gimnazije, i beše sav srećan što mu se ostvari davnašnja želja da produži svoje školovanje i to baš u prestonici Srbije, u divnom Beogradu“.

Janko je sa majkom Leposavom s teškom mukom izradio pristanak svih ukućana za dalje školovanje. Posle rata sa Bugarima, 1885. godine, produžio je školovanje, svršivši docnije i najviše škole, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu.

Zet – predsednik vlade

Baldžija Katarina unuka udata Cvetković

Katarina, udata Cvetković

Sofija (Coca), druga ćerka, udala se za Vojislava Stojanovića, sanitetskog majora iz Niša. Vojislav je u vreme balkanskih ratova kuću svog tasta pretvorio u bolnicu, a podrumski deo u kapelu. On je sa suprugom Cocom nasledio pola kafane Vranje sa pripadajućim lokalima. Vojislav i Sofija su postali izuzetno bogati.

Svoju prelepu ćerku Katarinu (1898-1978) udali su za Dragišu Cvetkovića iz Niša.

Dragiša se upoznao i oženio Katarinom u Šajcarskoj. Venčanje je obavljeno u pravoslavnoj crkvi u gradu Vaveu 19. juna 1919. godine.

U braku su imali ćerke Dragoslavu, Zoru (Zone) i sina Jovana.

Dragiša Cvetković (1893—1969) je bio predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije (1939–1941), ministar unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije (1939), ministar socijalne politike i narodnog zdravlja (1935–1939), ministar vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1928–1929), u više navrata gradonačelnik Niša. Cvetković je 25. marta 1941. godine potpisao pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, ali je zbačen u puču 27. marta.

Katarina se od Dragiše razvela 1940. godine.

Mika i Nata

Treća Baldžijina ćerka, Natalija (Tala), udala se za poručnika, a kasnije kapetana Živojina Rafajlovića (1871–1953). Nju je udala udova Katarina. Dok je bio živ, Janča nije hteo da čuje za mladog poručnika Rafajlovića, smatrajući da nije prilika za nju. Nameravao je da je uda za doktora Antanasa Kujasa. Poručnik Rafajlović je vatreno iskazivao svoju ljubav, koristeći sve da zadobije srce prelepe Nate.

Baldžija Natalija, udata Rafajlović

Natalija, udata Rafajlović

Na ovoj zabavi (u kafani Evropa, prim. a.) beše, pored ostalih devojaka i kći Nanine jetrve Kate i devera Jovanče (Janče, prim. a.), Nata, koju zbog njenog belog lica oficiri zvahu naša bela Vranjanka. Svojom lepotom lica, krupnim očima i divnim vitkim stasom, ona tada očara i našeg najboljeg kavaljera, poručnika Miku (Živojin Rafajlović, prim. a.). Ovaj se beše toliko zaljubio u Natu, da joj je, ne mogući odoleti svome srcu, još iste večeri, izjavio ljubav i zamolio da ga predstavi i njenim roditeljima. No, Nata, i ako u duši sva srećna, ne samo da nije imala smelosti da to učini, već je, naprotiv, usled ovog neočekivanog ljubavnog prepada Mikinog, bila toliko zbunjena i preplašena da je zamolila svoje roditelje da odmah idu kući, izgovarjući se, da je veoma umorna i da je glava boli.

Ubrzo posle ove zabave rašču se glas o Mikinoj ljubavi prema Nati. Pa, kada taj glas dođe i do ušiju oca Natinog, koji nikako nije hteo ni da čuje a još manje da da svoju kćer za ovog siromašnog oficira, jer je želeo da je uda za bogatog doktora Antanasa (dr Kujas, prim. a.) – odmah on ode u Beograd i, preko svojih moćnih prijatelja izradi premeštaj Mikin za Požegu“, piše Janićije Bilaćanin.

Nakon tragične Jančine smrti, želja poručnika Rafajlovića se ostvarila. Vratio se na službu u Vranju i oženio se prelepom belom Vranjankom.

Uskoro po povratku Mikinom u Vranje, beše veridba Natina, koja je izvršena sa najvećim ceremonijama i neopisivim veseljem, koje je trajalo puna dva dana i dve noći, za koje vreme vojena muzika nije gotovo nikako prestajala da svira najlepše komade i kola, koja su igrana ne samo u kući i dvorištu Natinom, već čak i po ulicama, sve do Oficirskog doma, gde se produžavalo veselje“, čitamo u knjizi Janićija Bilaćanina.

Rafajlović – narodni poslanik i ministar narodnog zdravlja

Rafajilovića i njegovu ulogu u političkom i društvenom životu predratne Srbije i Jugoslavije opisao je i Radoš Ljušić u knjizi „Vlade Srbije 1805–2005“.

Baldžija Živojin Rafajlović

Živojin Rafajlović

Živojin Rafajlović bio je srpski oficir, političar, istaknuti privrednik i nacionalni radnik. Rodio se u Mionici 1871, u poznatoj i imućnoj porodici. Nakon završene vojne akademije služio je kao poručnik u Vranjskom garnizonu. Ilindenski ustanak 1903. ga je zatekao u Vranju, gde se susreo sa izbeglim komitama VMRO-a. Kao granični oficir bio je upoznat sa teškim stanjem Srba u Staroj Srbiji i Makedoniji, pa još pre početka ustanka pokrenuo formiranje četa odmetnika koji su preko granice likvidirali muslimanske nasilnike. Krajem avgusta, zajedno sa Simom Zlatanovićem, apotekarom Velimirom Karićem, i Tomom Đurđevićem, sudijom, osnovao četnički odbor u Vranju sa zadatkom da formira čete koje će braniti Srbe u Staroj Srbiji. Pošto je odbor sa istim ciljevima osnovan u Beogradu septembra iste godine, Rafajlović se povezuje sa njim i njegov odbor postaje drugostepeni, izvršni odbor srpske četničke organizacije. Ubrzo je preko granice prebačeno nekoliko četa, među ostalim i četa Anđelka Aleksića. Nakon pogibije ove čete na Šupljem kamenu juna 1904, javnost se obrušila na njega i šefove beogradskog odbora Luku Ćelovića, Jovana Atanackovića i Milorada Gođevca. Nakon ove afere Rafajlović je penzionisan u činu kapetana i ubrzo i povučen iz Vranja. Na izborima 1906. izabran je za narodnog poslanika kao nosilac Nacionalne stranke u vranjskom okrugu. Sve do 1929. biran je za narodnog poslanika upravo u tom okrugu. Godine 1920. bio je ministar narodnog zdravlja u kabinetu Milenka Vesnića, a 1922. ministar šuma i rudnika u koalicionoj Pašićevoj vladi. U periodu 1940—1941. bio je ban Vardarske banovine. Umro je u Beogradu“, piše Ljušić.

Leposavin miraz

Leposava, najmlađa Jančina ćerka, udala se kao nepunoletna za Aleksandra Leču Hristića, u to vreme najpoznatijeg vranjskog advokata.

Pričalo se u to vreme po Vranju da ju je Leča oženio maloletnu Baldžiku zbog miraza, koji je bio i te kako izdašan. Prava na uživanje velikog nasledstva stekla je sa punoletstvom, 1905. godine“, kazuje Branko Mitrović, poznati vranjski glumac, u penziji, čiji su preci kupili kuću sa pomoćnim prostorijama od Baldžija, kao i jedan dućan na uglu ulica Stefana Prvovenčanog i BabaZlatine. Ovom bračnom paru je pripala i druga polovina kafane „Vranje“.

Hotel Vranje nije darivao nikome

Baldžija Leposava ćerka Jančina udata Hristić

Leposava, udata Hristić

Janča Baldžija nije bio zadužbinar, a ni veliki dobrotvor. Sve je kod njega moglo samo za novac. Današnji hotel Vranje nije darivao nikome, niti je mogao zbog iznenadne tragične smrti da to učini. U njegovo vreme bila je to čuvena Gostinica Vranja Janče Jovanovića. Po završetrku Velikog rata postaje kafana Vranje. Nakon Jančine smrti izdavana je pod zakup. Njome je dugo raspolagao zakupac Jovan T. Jovanović.

Gostionica Vranja, sagrađena 1892. godine, kasnije kafana Vranje, bila je iz jednog dela, sa malom i velikom salom, lokalima i sobama za spavanje, baštom i pomoćnom kućom. U velikoj sali odigrana je prva pozorišna predstava u Vranju, 30. januara 1896. godine. Bio je to Njegošev „Gorski vijenac“ u režiji Radoja Domanovića, ondašnjeg profesora Gimnazije u Vranju.

U to vreme i sve do Drugog svetskog rata u Vranje su dolazila putujuća pozorišta. Sve predstave igrane su po kafanama. Nije bilo posebne zgrade pozorišta. Vlasnicima kafana je to odgovaralo, jer su gosti prilikom prikazivanja predstava redovno tražili mesto više, te se prihod od jela i pića znatno uvećavao. U Vranju je najviše predstava bilo u kafanama Vranje i Evropa, a u Vranjskoj Banji u kafani Bosna.

Vranje će zgradu pozorišta dobiti tek posle Drugog svetskog rata. Odlučeno je 1945. godine da se sagradi pozorište tamo gde je bila velika sala kafane „Vranje“. Zbog nerešenih vlasničkih odnosa, kako se ispostavilo tada, početak izgradnje odložen je za narednu godinu. Nakon nacionalizacije kafane Vranje, 1946. godine, renovira se prostor i vranjsko pozorište od te godine i zvanično ima svoju zgradu.

Začetnik moderne gradnje

Nakon restitucije, potomci Baldžijinih su dobili natrag u vlasništvo zgradu starog hotela Vranje, ali ne i baštu hotela i deo zgrade u kojem je pozorište.

Pokazalo se da je velika zabluda da je Janča Jovanović bio zadužbinar. Nijednu svoju značajnu kuću nije zaveštao gradu. Kad se gradila kasarna „Miloša Velikog“, on je pomagao davanjem kredita, koji je kasnije uredno vraćala Vranjska okružna komanda.

Janči je interes bio zvezda vodilja u životu. Zato je i stekao veliki imetak, najveći u to vreme u Vranju. Značajan je za grad i Srbiju što je građenjem modernih kuća varoš približio evropskom izgledu. Bio je začetnik modernih, nemačkih i austrijskih arhitektonskih rešenja u Vranju. Takvu orijentaciju su prihvatile i porodice Zafirovića, Vlaščića, Palikuća, Stajića, Džikinih, Avramaca

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Prvi komentar

  1. Mile Kostic Dubnica.

    Sa zadovoljstvom sam pročitao životni put, o Janči Bagdžiji>Baldžiji. Autoru ove priče želim svaku sreću i da istraje u ovom vrlo značajnom projektu za Vranje i šire. Radnja ove vrlo zanimljive priče, autor niže poput niza belih bisera. Sa ubeđenjem da je priča o Janku Baldžiji verodostojna.