Familija Dingarci bila je velika i uspešna. Zafir je imao magazu u Solunu, a bio je član Upravnog odbora Vranjske štedionice. Njegov sin Rista je u svom vlasništvu i sa ortacima imao sedam fabrika, od toga jednu za tekstil – izradu platna, drugu za ulja, treću za hemijske proizvode, potom fabriku obuće…

Janča, drugi Zafirov sin, držao je u Vranju radnju za izvoz i uvoz “Dingarac i kompanija”, koja je bila preko puta kafane “Evropa”, a tu je bila smeštena i njegova „Vranjska kreditna banka“.

Porodično stablo Arse Dingarca obeležio je njegov sin Dušan, koji je jedan od značajnijih predratnih graditelja Beograda. Tokom svog radnog veka učestvovao je u 487 graditeljskih poduhvata.


Piše: Dušan Đorđević


 

Jedan sokak u užem centru Vranja, a to je današnja Ulica Branislava Nušića, ali i celu varoš – obeležila je familija Dingarci. Prema usmenom predanju, porodica vodi poreklo iz pčinjskog kraja, odakle je početkom 19. veka isprva prešla u selo Zlatokop, a zatim u Vranje. Ovo donekle potvrđuje i antropogeografsko istraživanje Riste Nikolića, objavljeno u monografiji “Vranjska Pčinja” 1903. godine, u kojoj se spominje Dingarska mala, ali ne u Zlatokopu, već u susednom Donjem Trebešinju.

Dinge-dinge

Familija je, po svom pretku Stoši, najpre dobila prezime Stošić. Prezime Dingarac poneli su krajem 19. i početkom 20. veka, kada su formirana mnoga nova prezimena od nadimaka, naziva sela… Tako su nastala prezimena Bunuševac, Goločevac, Kalimančić, Rakovac…

Takav je slučaj i sa prezimenom Dingarac. Po dolasku u Vranje, mnogočlana porodica Stošić bila je samo jedna od brojnih porodica sa tim prezimenom u varoši. Kako Vranjanci imaju poseban dar da “kumuju” svojim sugrađanima, često prema njihovim karakternim osobinama, poreklu ili delatnosti, ovi novopridošli Stošići su dobili nadimak Dingarci, jer su pre dolaska u Vranje bili vodeničari – dingari na reci Pčinji. Inače, etimologija reči nastala je, prema jednoj pretpostavci, od onomatopeje obrtanja vodeničkog kamena („dinge-dinge“).

Takav nadimak bio je opšteprihvaćen i ušao je u verbalnu komunikaciju Vranjanaca, naročito zbog svoje posebnosti. Kako su Stošići, novopečeni Dingarci, otpočeli da se bave užarskim zanatom i trgovinom, čime su bili vidljiviji u čaršiji, porodični nadimak je prešao i u prezime.

Užari i prvi bankari

Familija je bila velika i uspešna. Prvo se bavila proizvodnjom užadi, a potom trgovinom, koja će im doneti početni kapital. Postaće jedna od najuglednijih i najbogatijih trgovačkih porodica u Vranju, Solunu i Beogradu. Kod Dingaraca su samo srećnici mogli da dobiju priliku da izuče kako se pravi espap i vodi trgovina.

U Vranju će biti i među prvim bankarima. Janča Z. Dingarac formiraće, nakon završetka Velikog rata, “Vranjsku kreditnu banku”. Pored njihove, postojala je u to vreme još i “Vranjska privredna banka”, vlasnika Jovana S. Stojkovića, zvanog Lukovac.

Dingarsku familiju obeležiće najpre Stošini sinovi, braća Zafir, Arsa i Jovan, koji su početkom 20. veka upisani u zanatski tefter u Vranju kao užari. Zafir je počeo da se bavi trgovinom i tako je usmeravao i svoje sinove Ristu i Janču. Pored njih, sa suprugom Conom, iz familije Goločevci, imao je ćerku Todoru.

Dingarci Cona sa bebom Radetom Savka, Rista, Todora i Zafir

Cona sa bebom Radetom, Savka, Rista, Todora i Zafir

Za kraj 19. i početak 20. veka karakteristična je u Vranju trgovina užarijom. Bilo je mnogo proizvođača i trgovaca tom vrednom robom, ali Dingarci su dalekosežnije gledali. Smatrali su, i bili potpuno u pravu, da su centri trgovine Solun i Beograd.

Magaza u Solunu

U radu Đorđa Tešića „Užarstvo u Srbiji“, objavljenom 1956. godine u „Glasniku Etnografskog muzeja u Beogradu“, stoji da je jedna od ukupno osam magaza koje su u Vranju krajem 19. i početkom 20. veka trgovale užadima bila u vlasništvu Zafira Dingarca, koji je takođe imao i magazu u Solunu.

Zafir će sa sinovima postati sinonim za ugledne, uspešene i bogate trgovce. Trgovinom su stekli veliki kapital. U kalendarima sa šematizmom Kraljevine Srbije za 1889, 1890. i 1891. godinu pominje se Zafir Dingarac, trgovac, kao član Upravnog odbora Vranjske štedionice.

Godine 1917. u listu „Srbobran“, koji je izdavan u Njujorku, navodi se da su Bugari deportovali veliki broj uglednih Vranjanaca iz Vranja u Surdulicu, tamo ih mučili danima, na kraju i ubili na pijaci. Među njima je bio i Zafir Dingarac. Ipak, prema porodičnim podacima, Zafir je umro 1919. godine, u sedamdesettrećoj godini života.

Sedam fabrika

Njegov sin Rista se iz Soluna preselio u Beograd i svoj kapital je tamo prebacio. Risti su ugledni Vranjanci, dok je još bio u Solunu, slali svoje sinove da izuče zanat i steknu ugled u trgovačkom svetu. Trgovačko umeće stekao je tako i Ljuba Cupara, unuk Tome Cupare. “Deda ga je izvukao iz dućana kod Arse Butinca u Vranju, jer je više bio kućni momak nego pomoćnik u radnji. Poslao ga je u Solun, u radnju Riste Dingarca. Ljuba je bio privržen poslu i brzo je napredovao. Kasnije, kada je njegov stric Đorđe otvorio užarsku ranju u Solunu, primio ga je za ortaka”, piše u svojim zapisima o Cuparama Momčilo Sentić.

Dingarci Pivnica Kolarac na uglu Makedonske i Kolarčeve

Pivnica Kolarac na uglu Makedonske i Kolarčeve

Rista je imao u svom vlasništvu i sa ortacima sedam fabrika, od toga jednu za tekstil – izradu platna, drugu za ulja, treću za hemijske proizvode, potom fabriku obuće…

Još 1917. godine spominje se u beogradskim registrima firma “Dingarac i sinovi”, a u Ristinom dosijeu stoji i da je 1919. godine radio kao špediter u Ministarstvu za ishranu i obnovu zemlje.

Ugledni vranjski trgovci, među kojima i Rista, su 1924. godine imali kolonijalnu radnju „Dingarac, Stojanović i Goločevac“ u centru Beograda, tačnije, u Kralja Petra 15a, negde kod ugla gde se ova ulica seče sa Ulicom cara Lazara.

Tobler(one)

Oko 1927, ili baš te godine, ova radnja uvela je u prodaju i pamučna prediva. Preseljena je u novi lokal u Makedonskoj 3, što je do tadašnje glavne pošte kod Kolarca, a neposredno ispred hotela „Velika Srbija“ i hotela „Opera“. Magacin im je bio u Ulici Kraljevića Marka 6, a centrala njihove radnje u Poenkarovoj br. 3.

Postoji podatak da je 1929. godine radnja za Božić poklonila beogradskoj sirotinji 200 dinara. Sledeći zanimljiv podatak je iz slovenačkih novina „Jutro“ od 29. januara 1930. godine, u kojima se na poslednjoj strani nalazi oglas švajcarske fabrike čokolade i kakaoa „Tobler“. Tu, između ostalog, piše da je fabrika „Tobler“ organizovala prodaju svojih proizvoda u Kraljevini Jugoslaviji na taj način što je otvorila skladišta u skoro svim banovinama, s tim da je za Beograd i okolinu jedno od ukupno tri skladišta bilo u firmi „Dingarac, Stojanović i Goločevac“ u Ponekarevoj br 3.

Rista Dingarac 1930. godine je primljen u Upravni odbor Poslovnog društva „Privrednik“.

Ristino ime se pominje i u ljubljanskom „Trgovskom listu“ marta 1933. godine. Navodi se da je učestvovao na trećoj godišnjoj skupštini Saveza tekstilnih industrijalaca Kraljevine Jugoslavije održanoj u Zagrebu. Tom prilikom je izabran za člana Upravnog odbora.

„Župa“, požar i poplava

Sa svojim kompanjonima, Stojanovićem, Goločevcem i Milišićem, bio je i vlasnik fabrike „Župa“ u Kruševcu.

Župa je bila fabrika hemijskih proizvoda, treća u svojoj grani u Srbiji. Proizvodila je plavi kamen, sumpornu kiselinu, glauberovu so, zelenu galicu – gorku so, aluminijum sulfat i druge hemijske proizvode. Kapacitet „Župe“ 1938. godine iznosio je preko 400 vagona sumporne kiseline i preko 500 vagona plavog kamena.

Dingarci Župa

Fabrika “Župa”

U fabrici su bila upošljena tri inženjera i oko stotinu radnika iz Kruševca i bliže okoline. Velika nepogoda koja je jula 1937. godine pogodila Kruševac i okolinu fabrici plavog kamena „Župa“ nanela je milionsku štetu, jer je voda prodrla i onesposobila veliki broj mašina, a uništila je i nekoliko vagona izrađenog plavog kamena.

„Župa“ je stradala i februara 1939. godine, kada je izbio požar i uništio rezervoare sumporne i azotne kiseline, dok je fabrika plavog kamena, glauberove soli i zelene galice spasena i ostala nezahvaćena požarom.

Tekstilni koncern

Intersantna je vest o Risti Dingarcu i njegovom sinu Radomiru u listu „Slovenec“ od 15. juna 1940, u kojoj stoji da je osnovano novo deoničarsko društvo, “Zemunska tekstilna industrija”, sa glavnicom od 4 miliona dinara, podeljenoj na 4.000 deonica po 1.000 dinara. Navedeno je i da su u Upravnom odboru, između ostalih, i Rista i Radomir Dingarac.

Dingarci Radomir Dingarac i Radmila

Radmila i Radomir Dingarac

Rista i Radomir Dingarac se takođe pominju u članku Ranke Gašić o trgovinskim vezama beogradskih firmi sa Velikom Britanijom i Nemačkom tokom tridesetih godina 20. veka. Na stranama 282 i 283 stoji: “Postojao je takođe porodični tekstilni koncern u Beogradu koji je uvozio iz Nemačke. Sastojao se iz tri međusobno povezane firme. ‘Dingarac, Stojanović i Goločevac’ i ‘Borislav P. Ristić i Milošević, tekstilna industrija’ su stalno kupovali od istih nemačkih firmi tokom 1938. i 1939. godine. Obe firme su održavale vezu sa nemačkim partnerima preko svojih bliskih poslovnih saradnika ‘Borivoj Karić i sin’. Vlasnici i glavni deoničari ove tri firme su takođe posedovali fabriku testa ‘Dunavka a.d.’ u Zemunu, osnovanu 1934, sa početnim kapitalom od 500.000 dinara, kao i kompaniju ‘Zemunska tekstilna industrija a.d.’, osnovanu 1940, sa početnim kapitalom od 4.000.000 dinara. Ova poslednja je radila za nemačku armiju, u skladu sa podacima iz 1942. godine. Upravni odbor firme ‘Zemunska tekstilna industrija a. d.’ se sastojao od ljudi iz sve tri gore navedene firme: Rista Dingarac, Borisav Ristić, Petar Stojanović, Milisav Milošević, Radomir Dingarac i Dragiša Milošević.“

Petospratnica sa mansardom

Pored Radomira, Rista je u braku sa Savkom Stajić imao još jednog sina, Petra, kao i ćerke Kosaru i Ljubinku.

Petar se do Drugog svetskog rata bavio trgovinom u očevim radnjama, a nakon rata radio je u društvenoj firmi. Sa suprugom Brankom imao je sina Ristu.

Radomir je radio sa ocem u fabrikama. Poginuo je prilikom oslobođenja Beograda, u oktobru 1944. godine. U braku sa Radmilom imao je sinove Mišu i Slobodana i ćerke Ljubinku i Stanislavu.

Kosara se udala za trgovca Ivana Milišića. Venčanje je obavljeno u Sabornoj crkvi 19. februara 1933.

Ristina supruga Savka umrla je 2. oktobra 1920. godine, u tridesetpetoj godini života, i sahranjena je u Vranju.

Risti je 1939. godine odobren projekat za podizanje zgarde u vlasništvu na uglu Knez-Mihailove i Zmaj-Jovine – petospratnice sa mansardom. Drugi rat je omeo ostvarenje Ristine želje za velelepnom kućom. Danas je na tom mestu zgrada „Progresa“, a pre toga je bila lepa predratna jednospratnica.

Narodni neprijatelj

Godine 1943. firma „Dingarac i Stojanović“, sa adresom u Majke Jevrosime, gde je Rista i stanovao, kažnjena je ogromnom novčanom kaznom zbog špekulacija sa nekim industrijskim proizvodima. Tom prilikom Rista je kažnjen i sa 30 dana zatvora.

Risti je nakon dolaska nove komunističke vlasti imovina konfiskovana i oduzeta. Proglašen je narodnim neprijateljem. Njegovo srce to nije moglo da podnese. Umro je u svom stanu, u Majke Jevrosime. Sahranjen je u Beogradu.

Janča, drugi Zafirov sin, živeo je u Vranju, u sokaku koji je po njegovoj familiji nazvan Dingarski. Držao je radnju za izvoz i uvoz “Dingarac i kompanija” i uspešno poslovao. U radnji, koja je bila preko puta kafane “Evropa”, iznad kafane “Šareni ‘an”, bilo je raznovrsne robe, ali tu je bila smeštena i njegova „Vranjska kreditna banka“, poznatija kao “Dingarska”.

Dingarci lokali preko puta hotela Evropa

Crveni fenjer

U sokaku je imao nisku kuću sa avlijom, ali je zato u Banji kupio lokale i vilu sa sobama na spratu. Njegovoj vili Vranjanci su odmah dali ime: “Po mojoj volji” – jer je u njoj bilo ženskinja sa kojim su lako stupali u kontakt oni koji su u džepu imali dovoljno para. Vila Janče Dingarca, koja se i danas nalazi u Ulici kralja Petra I Oslobodioca, zbog svojih stilskih vrednosti uvršćena je u graditeljsko nasleđe Vranjske Banje i predložena za primenu detaljnih konzervatorskih mera zaštite.

U Vranju se i danas prepričavaju anegdote iz dingarskih lokala u kojima se, pored kafanske, dobijala i usluga lepih dama. Junaci u anegdotama, a naročito je bio popularan takav lokal u Gornjoj čaršiji, su i komandant kasarne, oficiri, direktor Gimnazije, pa i gimnazijalci.

Jančine mudrosti

Dingarci Janča Dingarac

Janča Dingarac

Janča Dingarac je upamćen kao trgovac od umeća i kao trgovac koji je mnogo radio, ali i uživao.

“Mora da se vodi račun od svaki dinar. Na mušteriju ne sme da se podvali i proda roba koja je falična ili ima neki kvar. Prav trgovac, ako prodava šibicu, kad treba da zapali cigaru, ima da iskoči pred radnju i čeka prolaznika da od njegovu zapaljenu cigaru pripali”, govorio je.

Znao je da deli i savete, a tadašnji mlađi Vranjanci su posebno upamtili savet: “Kad se grne provali i seljak pokvari, toj se nikako ne popravlja. Grne ne može da se zalepi, a seljaka možeš da utepaš, al` kvarnoću da mu isteraš nikako”.

Pre nego što će ući u bankarstvo, nakon završetka Velikog rata, na nagovor oca Zafira, počeo je da prodaje, u to vreme, monopolsku robu – lampe gasarke i gas, koji je držao u buradima.

U početku, roba je neko vreme stajala u magacinu i Janča je mislio da su napravili poslovni promašaj, pričaju potomci. Nije se ništa prodavalo, ali Zafir ga je mudro savetovao: “Sinko, lampe na gas su novina i budućnost. Tu je para. Ovako da uradiš: da odeš u prvo najbliže selo, u Zlatokop, i da najsiromašnijim seljanima daš besplatno lampu napunjenu gasom. Neka im se osvetle sobe u kući. Kad vide bogati kako gori i svetli u siromaha, doći će da kupe sami, a i siromasi će lampe da slome, pa će ponovo da dođu”.

Lampe gasarke i akcije na berzi

Tako je i bilo. Po selima su do tada umesto lampi i svetla koristili upaljene “mušljike” (šuplje stabljike konoplje) ili kučinu, od koje se pravila užad. Tako su u mraku ulazili u kuću, u štalu, obore… Kad su zasvetlele prve lampe kod siromaha – nastala je navalica i pomama za lampama i gasom. Prodaja je krenula, a kapital se znatno uvećavao. Bio je to znak da Janča otvori banku sa akcionarima i plasira akcije na berzi. Time će još više uvećavati bogatstvo i imetak.

“Pravila Vranjske prometne banke za kredit i štednju A. D.” u Vranju štampana su 1926. godine u štampariji “Novi svet” u Vranju, vlasnika Vojislava Đorđevića. U pravilima piše: “Odobrio ih je ministar trgovine i industrije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca dr. Krajač, 26. maja 1926. Osnivači banke bili su: Janča Z. Dingarac, trgovac, Zafir Čatlajac, trgovac, Radivoje Z. Bogdanović, trgovac, Toma Ratajac, trgovac, Josif T. Vlajinac, trgovac, Đorđe D. Džokić, mehandžija, Miloje Đorđević, pekar, Stojan St. Stefanović, trgovac, Velimir Damnjanović, bankarski činovnik, Dragutin Ristić, stolar, Boža Đ. Zdravković, bankar, svi iz Vranja.“

Profit

U gradu se smatralo, prema tvrđenju Riste Simonovića Gočobana, da je banka svojina Janče Dingarca. On u svojim zapisima objavljenim u „Vranjskom glasniku“ priše: “’Izveštaj o radu 1925. godine Vranjske kreditne banke u Vranju’ štampan je 1926. za redovnu VI skupštinu akcionara, koja je održana 26. februara u Vranju. Na zadnjoj strani ovog izveštaja dat je pregled petogodišnjeg rada (1921–1925), iz kojeg se vidi sledeće stanje: za svaku godinu glavnica, rezerve, ulozi na štednju i tekuće račune, zajmovi po svim granama, čist dobitak i dividenda koja se kreće od 18 do 20 odsto za svaku godinu. Onaj ko razume i ume da čita brojke u ovom pregledu, može vrlo lako da vidi ne samo stanje banke nego i situaciju u novčarstvu Vranja ovoga vremena”.

Banka je radila do Drugog rata uspešno, za vreme rata nije radila, a nakon toga nove vlasti su je likvidirale, a imovinu konfiskovale.

Potomci

Janča je u braku sa suprugom Anastasijom imao sina Božidara i pet kćeri: Milevu, koja je u braku sa Radetom Bogdanovićem živela u Beogradu i imala sina Borislava, ćerke Ivanku i Gordanu; ćerku Persidu, koja se u Vranju udala za Mirka Ristića, advokata iz familije Rakovac, i imala tri ćerke: Stanislavu, Soju i Miricu; ćerku Dobrilu, koja je jedno vreme živela u Vranju, a potom u Beogradu, udala se za Nikolu Markovića i imala sina Miodraga i ćerku Sofiju; ćerku Ružu, živela u Vranju, potom u Beogradu, udala se za oficira Predraga Milića sa kim je imala kćer Emiliju; ćerku Živku, živela u Vranju i udala se za Dragija Spasića iz familije Spasinci i imala sinove Tomislava i Zvonka.

Jančin sin Božidar Dingarac oženio se Nadeždom Dodić iz vranjske familije Ž’kini. On se sa porodicom posle Drugog rata odselio u Beograd, gde je familija uspešna u raznim oblastima života. Imao je sina Dragoljuba i ćerku Smiljku, koja je do penzije bila sudija Građanskog odeljenja Apelacionog suda u Beogradu.

Zafirova ćerka Todora, sestra Riste i Janče, udala se za Ristu Ristića, poreznika iz vranjske familije Maškovi. Imala je sina Dušana, pravnika i ćerke Danicu i Draginju.

Pogibija u Kumanovskoj bici

Arsa Dingarac, poznati bakalski trgovac, sa suprugom Anuškom Topalčić, imao je sinove Tomu, Stojadina i Dušana, kao i ćerke Stanislavu i Leposavu.

Toma je kao vojnik poginuo u Prvom balkanskom ratu, u Kumanovskoj bici. To se vidi iz “Beogradskih novina”, koje su izlazile za vreme okupacije, kada se 1917. godine “izvesna Anuška Dingarac, sa stanom u Miloša Pocerca 8, požalila Crvenom krstu jer nije dobila ni dinara na ime invalidnine. Naime, radi se o njenom sinu Tomi Dingarcu koji je poginuo u Prvom balkanskom ratu kao vojnik“.

Dingarci Arsa i Anuška Stošić sa decom

Arsa i Anuška Stošić sa decom

Stojadin je bio student mašinstva, kada se iznenada razboleo i umro 1909. godine.

Porodično stablo Arse Dingarca obeležio je njegov sin Dušan, jedan od značajnijih predratnih graditelja Beograda. Tokom svog radnog veka Dušan je učestvovao u 487 graditeljskih poduhvata, i to pretežno od 1929. do 1940. godine, dok je u posleratnom periodu, zaključno sa 1964, radio na svega nekoliko objekata.

Beogradski graditelj

Kako piše na sajtu „Politikinog zabavnika“ – „Inž. Dingarac je projektovao zaista veliki broj kuća u Beogradu, i to dve trećine u saradnji sa arhitektom, dok je značajan broj izveo samostalno. Ove kuće nemaju preteranu arhitektonsku ili istorijsku vrednost, ali to ne znači da treba da ostanu sasvim marginalizovane. Njegove kuće su bile veoma udobne, porodične kuće u zelenilu namenjene srednjem staležu.“ Od značajnijih javnih objekata, izveo je dogradnju „Državne hipotekarne banke“ u Balkanskoj br. 2, zgradu „Materinskog udruženja“ na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Karnegijeve, rekonstrukciju nekadašnjih bioskopa „Slavija“ i „Drina“, izgradnju poljoprivredno-industrijskih objekata za potrebe PK “Belje” u Belom Manastiru, kao i izgradnju Crkve sv. Petke u Šaprancu kod Vranja, čiji je bio i donator.

Rodio se kao Dušan A. Stošić u Vranju, 10. februara 1895. godine, po starom kalendaru. Ubrzo će cela porodica, uključujući i Arsu, promeniti prezime u Dingarac. Dušan je osnovnu školu i šest razreda gimnazije završio u Vranju, dok je sedmi razred pohađao u Nišu. Usled velikog broja ponavljača Nišlija, koji su imali prednost pri upisu, nije bilo mesta za Dušana, kao Vranjanca, da tu završi i osmi razred, pa školovanje nastavlja u Valjevu, gde polaže veliku maturu školske 1913/1914.

Dingarci Dušan Dingarac - u sredini- na gradilištu crkve na Šapranačkom groblju 1930.

Dušan Dingarac (u sredini) na gradilištu crkve na Šapranačkom groblju u Vranju 1930.

Đačka četa 1895

Neposredo posle izbijanja Velikog rata, Dušan je kratko radio kao otpravnik vozova na stanici u Vranjskoj Banji, što je bilo u okviru njegove ratne radne obaveze. Januara 1915. godine pozvani su đaci rođeni 1895. godine na odsluženje vojnog roka u Skoplje, odmah nakon što je čuvenih 1.300 kaplara iz iste kasarne poslato kao pojačanje Prvoj armiji u Kolubarskoj bitci. Posle kratke obuke razvoj događaja primorao je vrhovnu komandu da „Đačku četu 1895“ pošalje u borbu. Zbog zasluga na frontu, Dušan je unapređen i prebačen u prateću četu vrhovne komande prilikom povlačenja preko Albanije do Krfa.

Početkom 1918. godine, po odluci srpske vlade, iz Soluna biva poslat u Rim, na studije, gde se odlučuje da upiše tehničke nauke. Nakon spora Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca sa Italijom u vezi sa Trstom, Dušan se 1919. godine vraća u Srbiju i nastavlja studije na Tehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Diplomirao je 1923. godine na Arhitektonskom odseku, sa diplomskim radom „Most preko Timoka“.

Dingarci Dušan Dingarac 17. jul 1938.

Dušan Dingarac (1938)

Pouzdani sudski veštak

Posle rata uspeo je da nađe majku i sestre u Beogradu. Dugo su živeli u Vidinskoj ulici, da bi kasnije prešli u Kneginje Zorke br. 6. Tokom perioda od 1923. do 1928. godine Dušan je postavljen za građevinskog inženjera katastra pri beogradskoj opštini u rangu činovnika prve klase. U tom svojstvu vršio je parcelaciju na Neimaru i Profesorskoj koloniji. Paralelno sa radom u opštini, Dušan je od 1923. do 1926. godine završio tri godine Pravnog fakulteta, želeći da se upozna sa važećim zakonima u građevinarstvu. Poznavajući materiju svog posla bolje nego većina tadašnjih preduzimača, Dušan je bio veoma tražen kao sudski veštak građevinske struke, da bi se u poznijem dobu svog života (1954–1971), pored projektovanja i nadzora, pretežno time i bavio.

Zvanje ovlašćenog građevinskog inženjera stiče 1929. godine, kada i osniva svoje privatno građevinsko preduzeće sa sedištem u Kneginje Zorke br. 6. Ovaj biro je radio do 6. aprila 1941. godine i zapošljavao je 30-40 radnika, koji su mahom poreklom bili Vranjanci.

Oduzeto preko 40 stanova u Beogradu

Dušanov sistem rada je bio sledeći: od novembra do maja planirao je i uspostavljao poslove, a potom, od maja do kraja oktobra trajala je izgradnja objekata čija je realizacija prethodno usvojena. Među prvim objektima koje je samostalno izveo je sopstvena zgrada u Ulici kneginje Zorke br. 6 podignuta 1930. godine, a među poslednjima je zgrada u Ulici vojvode Stepe br. 257, iz 1939. godine, u kojoj je živeo i radio do smrti.

Dingarci Slavka Dušan I Slobodan Dingarac ispred svoje zgrade u Beogradu

Slavka, Dušan i Slobodan ispred svoje zgrade u Beogradu, u Vojvode Stepe 257

Podigao je kuće i svojim sestrama Stanislavi i Leposavi, sa ciljem da ih obezbedi za budućnost. Dušan je imao i nekoliko stolarskih radionica u kojima je izrađivao kompletnu stolariju, ne samo za svoje objekte već i za mnoge druge beogradske arhitekte. Posle oslobođenja, zgrada u Ulici kneginje Zorke je nacionalizovana, osim jednog stana u kome je do nedavno porodica imala zaštićene stanare. Inače, u procesu nacionalizacije Dušanu je oduzeto preko 40 stanova u Beogradu, kao i određen broj parcela.

Sto u hotelu „London“

Tokom svog samostalnog rada, Dušan je podigao gotovinski kredit kod „Vračarske štedionice“. Kako ga je vratio četiri meseca pre roka, „Vračarska štedionica“ ga je pozvala da bude član Upravnog odbora njihove filijale na uglu Kralja Milana i Kneza Miloša. Na ovaj način Dušanu je bilo olakšano da dolazi do potencijalnih klijenata koji su bili u profesionalnoj sprezi sa filijalom štedionice. U tu svrhu, Dušan je držao stalno rezervisan restoranski sto u hotelu „London“, preko puta štedionice, gde je primao buduće klijente na razgovor, a kasnije u birou u Ulici kneginje Zorke i na zaključivanje posla.

Dušan je bio svestrana ličnost. Između ostalog bavio se i novinarstvom. U njegovoj novinarskoj legitimaciji iz 1934. godine stoji da je bio saradnik „Južnoslovenske iskre“, nezavisnog organa Jugoslovenske omladine. Pored toga, pevao je u horu „Obilić“, a redovno je pomagao Prvo pevačko društvo u Beogradu, kao i pevačko društvo „Predvodnica“ iz Vranja. Zabeleženo je da je 20. oktobra 1929. godine prisustvovao obeležavanju 50 godina rada tog najstarijeg pevačkog društva.

Dingarci Novinarska legitimacija Dušana A. Dingarca, saradnika Južnoslovenske Iskre iz 1934

Novinarska legitimacija Dušana A. Dingarca, saradnika Južnoslovenske Iskre iz 1934.

Dingarci Mika i Danica - cerke Jovana Dingarca - snimljeno 18. januara 1918. u Vranju

Mika i Danica (Vranje, januar 1918)

Hram sv. Save na Vračaru

Kao veliki humanista pomagao je komšije, prijatelje, a posebno Vranjance, pa je zbog toga bio voljen i poštovan na njegovom Voždovcu. Kao pobožan čovek, pomagao je i crkvu, a posle Drugog svetskog rata nastavio je da slavi Svetog Arhangela Mihaila, što potvrđuje slavska čestitka episkopa topličkog Dositeja iz 1954. godine.

Dušan je bio oženjen Slavkom, iz čuvene leskovačke porodice Popović. Na venčanju im je kumovao ban Moravske banovine Janićije Krasojević. Imali su sina jedinca Slobodana, takođe uspešnog inženjera građevine, koji je izveo mnoge značajne objekte u Beogradu, uključujući Beograđanku, zgradu Filozofskog fakulteta, sportski centar „25.maj“ na Dorćolu i Hram sv. Save na Vračaru. Dušan je bio nosilac Albanske spomenice, a u mladosti i član sokolskog pokreta. Umro je 17. oktobra 1971. godine u Beogradu.

Leposava, ćerka Arse i Anuške Dingarac, udala se za Todora Popovića, sudskog majora Komande vazduhoplovstva, 12. novembra 1933. godine.

Druga ćerka, Stanislava, se udala za Ljubišu Dimitrijevića i imala je ćerku Liliju, a ona se udala za poznatog makedonskog glumca Kirila Popova i živela je u Skoplju.

Život u centru Soluna

Jovan Dingarac, brat Zafira i Arse, svoje sinove Mihajla i Savu usmerio je odmah na trgovinu užadima, a radnje su otvorili u Solunu. U braku sa Vaskom imao je pored sinova i ćerke Miku i Danicu.

Sava Dingarac bio je vešt trgovac, imao je radnju i stan u kome je živeo u centru Soluna. Oženio se 21. maja 1922. godine u Vranju Stanislavom Calom Avramović, ćerkom trgovca Sime i njegove supruge Nastasije. Jovan tad nije bio živ, pa je na svadbi “red isterala” njegova supruga Vaska. Venčanje je obavljeno u Sabornoj crkvi u Vranju, u šest i po sati ujutru. Nakon venčanja, u osam sati ujutru ispraćeni su sa Železničke stanice u Vranju u Solun u prisustvu brojne rodbine.

Dingarci Desno Sava Dingarac

Sava Dingarac (desno)

Sava Dingarac bio je početkom tridesetih predsednik Privredne komore Srbije.

Sa suprugom je živeo u Solunu. Radili su prilježno i vredno i uživali u životu. Nisu imali dece.

Počasno mesto na Zejtinliku

Mihajlo Miče Dingarac slovio je za jednog od najuspešnijih trgovaca u Solunu. Kapital je napravio na trgovini brodskim užadima. Imao je veliku zgradu – magacin, gde je uvek na lageru imao najkvalitetniju užad. Prodavnica mu je bila u centru grada, u Ulici Viktora Igoa broj 10, u blizini hotela „Egnatia Palas“.

U braku sa Zorom imao je sina Draška i ćerku Nadicu.

Draško je posle rata boravio u Vranju i kao tekstilni stručnjak učestvovao u revitalizaciji proizvodnje u Tekstilnoj industriji Vranjska Banja (TIV). Prilikom jednog povrtaka u Solun doživeo je težak saobraćajni udes. Preživeo je, ali je nešto kasnije od posledica udesa umro.

Mihajlo Miče Dingarac u vreme Velikog rata bio je veliki rodoljub, Vranjanac koji se žrtvovao za svoj narod. Pomagao je srpskim vojnicima na sve načine. Sahranjen je iz počasti na Srpskom groblju na Zejtinliku, i to na počasnom mestu.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.