U starom Jermeninu počeo je da buja život. Iz pepela zaiskrio je žar. Raspirio vatru – ljubavi i plodnosti. Tako će Tatevos Amparcumjan u sedamdesetprvoj godini dobiti sina Đorđa, 1921. godine, potom i ćerku Stanislavu 1923. i sina Srboljuba 1925. godine


Piše: Dušan Đorđević


 

Tatevos Amparcumjan rođen je 1850. godine u zapadnoj Jermeniji, u gradu Kemahu, koji se nikad nije oslobodio turskog ropstva. Zasnovao je porodicu i sa suprugom imao sina Ararata i ćerku Viktoriju. U teškim uslovima turskog ropstva, porodicu Amparcumjan održavala je vera, narodni mitovi i predanja.

Trgovinom do Vranja

Početkom 20. veka na Balkanu je bila unosna trgovina kafom. Jermeni, kao vešti trgovci, nisu se libili da krenu u pečalbu. Muka je naterala Tatevosa, da, iako u godinama, krene sa grupom svojih rođaka i zemljaka preko Bosfora u Grčku i Makedoniju, kako bi zaradio novac za školovanje sina i udaju ćerke. Sa prijateljem Kipijanom, 1908. godine stigao je u Vranje, dok su mu rođaci ostali u Skoplju, dok su se neki od Jermenaca, njegovih prijatelja, skrasili u Aleksincu.

U Vranju je Tatevos otvorio mali dućan i u njemu je prodavao kafu. Meštani su ga prihvatili i poštovali. Dućan je bio na samom uglu gde je današnja pošta. Bio je uzak i dugačak. Iza dućana je bio magacin, a u produžetku bašta.

Amparcumjan skroz desno lokal Tatevosa

Tatevosov lokal (skroz desno) u centru Vranja

Tatevos je odmah uspostavio bliske veze sa mnogobrojnim Vranjancima.

Miris i ukus čuvene dedine kafe osvojio je meštane. Odricali su se toplog napitka od nauta onog momenta kada bi probali kafu. A to je bila fina, najsitnija kafa koja se klucala u isklesanoj kamenoj čuturi, u koju je moglo da stane jedan i po do dva kilograma. Klucala se metalnim lozom težine oko sedam kilograma. Nakon klucanja, sejala se više puta na situ. Pekla se u velikom dolapu“, priča njegov unuk Zoran Jermenac.

Stradanje u Jermeniji

Amparcumjan Tatevos, levo sa prijateljem

Tatevos (levo) sa prijateljem

Ratovi su Tatevosa zatekli u Vranju. Imao je preko šezdeset godina i ogromno iskustvo da oseti nesreću. Nad Jermenijom se nadvila mladoturska raspamećena, po zlu čuvena teorija «krvi i tla». Jatagan je sijao umesto polumeseca nad Jerevanom, Kemahom…

Krv se već prolila u Makedoniji; tekla je u potocima po Srbiji. Vitalni Jermenin zapevao je stare pesme, zatamjanio glas kuražeći sebe i svoje poznanike. Počeo je noćima da ne spava, budan da sanja utrobu Ararata, koja je drhtala od pretećeg nemira.

Došla je i 1915. godina, po svemu stravična za raspeti jermenski narod. Mladoturci su krenuli sa deportacijom pravoslavnog jermenskog življa iz zapadnih krajeva Jermenije i Turske. Došlo je do nezapamćenog pokolja preko milion ljudi samo zato što nisu verovali Muhamedu već Hristu.

U tom pokolju stradala je celokupna Tatevosova porodica: otac, majka, supruga, sin Ararat, ćerka Viktorija. Kemah je postao pust grad. Do dana današnjeg tamo nema žitelja“, ističe Zoran.

Po saznanju za sudbinu svojih najmilijih, Tatevos je pao u očajanje. Nikako nije uspevao da se pomiri sa gubitkom otadžbine, rodnog doma, porodice i potomstva. Nije izbijao iz gradske crkve. Neprestano je palio voštanice, prepoznajući u odsjajima najdraže likove.

Borba protiv smrti je borba za život

Tatevosa su Vranjanci tešili onoliko koliko je bilo moguće. On je iz jermenskog nasleđa poneo gorštačku prirodu, iz koje je izvirala filosofija života – da se borba protiv smrti mora voditi borbom za život.

Rešio je da se oženi i zasnuje porodicu. Prodajući kafu na pijaci, zapazio je skromnu domaćicu Leposavu, koja je u košari prodavala krofne. Imala je ćerku iz prvog braka i bila je znatno mlađa od Tatevosa, ali to nije bila prepreka da se zavole i venčaju u Crkvi sv. Nikole u Vranju 1918. godine.

U starom Jermeninu počeo je da buja život. Iz pepela zaiskrio je žar. Raspirio vatru – ljubavi i plodnosti. Tako će Tatevos će u sedamdesetprvoj godini dobiti sina Đorđa, 1921. godine. Potom i ćerku Stanislavu 1923. i sina Srboljuba 1925. godine.

Tucikafa

Kada je deda svojevremeno kupio radnju, meštani su ga upitali: Što nisi kupio prvo kuću?‘ ‘Radnja će doneti kuću – odgovorio je. Tako je i bilo“, priča Zoran Jermenac.

Tatevos je radio danonoćno. Uspevao bi da u čuturi stuca 50 do 60 kilograma kafe. Vranjanci su ga od milošte zvali i Tucikafa. Radio je naporno, plakao za izgubljenim, radovao se dobijenim, i zaradio. Kupio je kuću u donjem delu grada. Kuća je bila niska, pokrivena ćeramidom, sa tremom i kaldramisanim dvorištem. Kupio je dva vinograda. Naređao je bačve u duboko ukopanom podrumu i iz njih će poteći kvalitetno vino: crnjak, belo i kominjak.

Krajem Drugog svetskog rata, kada se Vranje oslobodilo, u kuću Tatevosa navraćali su vojnici crvenoarmejci, svi poreklom iz Jermenije. Dolazili su, pamte se njihova imena, Hačatur, Ovanes, Ararat, Karalet, Manvel i drugi.

Za dedu je svaki susret sa njima bio praznik. Pričali su maternjim jezikom, bučno komentarišući minule događaje. Deda je u jednom trenutku pomislio o povratku u postojbinu, ali baba ga je brzo odgovorila. Bio je star i ne bi izdržao nalet nagomilanih emocija“, priča Zoran.

Vitalan i krepak, Tatevos je do kraja života radio u svojoj radnji. Bio je i vrstan numizmatičar. Jedino je nedeljom odmarao. Imao je krevet ispod trema.

Bari lujs, Jermenče moje

Leti bi, ujutru, kad baba polije kaldarmu vodom iz zemljane testije i svežina udari na nos, obilazio loznicu i kidao grozd sa najmedenijom belkom i davao ga meni, govoreći: Bari lujs, Jermenče moje! Bari lujs je dobro jutro na srpskom. Dok sam uživao, zobajući zrna grožđa, deda bi seo na krevet, a šareni petlić kikireščić skočio bi na njegovo rame.

Poseta Babkena Simonjana

Familiju Amparcumjan u Vranju 1996. godine posetio je jermenski publicista, pesnik i esejista Babken Simonjan. Tragao je za podacima o jermenskim porodicama koje su se doselile u Srbiju.

„Moju pažnju najviše je privlačio, u uglu sobe, šporet na drva, na kojem nam je domaćica pripremala jelo. Sve me je tu podsećalo na moju nekadašnju kuću i ja sam se u mislima vratio u detinjstvo kada je i naša porodica živela u ovakvoj staroj kući i mi se u snežnim zimskim večerima svi okupljali oko peći i pili iz staklenih čaša vruć čaj sa slatkim od oraha, koji je kuvala moja majka. Taj svetli zrak mog detinjstva sačuvao se jedino još u setnim uspomenama. Odavno više nema stare naše kuće, ni one peći, ni mile majke… Ali, evo u ovom gradiću na jugu Srbije, daleko od Jermenije, kao da udara bilo jermenske zemlje i na tren blesnu svetlosti prohujalih vremena“, zapisao je Simonjan.

Gledao sam idiličnu sliku, koja je trajala satima: starca sa dugačkim belim brkovima i petlićem koji bi povremeno, resko i oštro, zakukurikao. Kao da je dozivao zoru u Kemahu, ispod mističnog Ararata. Deda bi se trgnuo iz dremeža, otvarajući vlažne i žalne oči, prepune bola“, seća se Zoran Jermenac.

Stari Jermenin je svakog 24. aprila okupljao decu oko sebe i pričao im o svom zavičaju. To je bio dan korote, nacionalne žalosti, dan kada su 1915. godine počele deportacije i pokolj Jermena. Uveče, pre spavanja, čitao je očenaš na jermenskom. Suze, nerazumljive pesme, tajanstvene reči molitve, sve je to bilo vrlo dirljivo i deca su ga katkad pitala zašto plače kad peva. Odgovor je bio uvek isti: «Eh, deco moja, teško je to vama znati, teško je razumeti mene i moju nesreću: ono što sam preživeo odneću sa sobom u grob».

Tatevos Amparcumjan je jednog jutra 1957. godine sitnim koracima žurio prema radnji. Obavešten je od vlasti da odmah dođe. Imao je šta da vidi. Radnju su srušili. Imovinu oduzeli. Tatevosu su zaklecala kolena. Pao je. Odneli su ga kući. Doživeo je šlog. Legao u krevet. Oči bacio na plafon. Buncao je «Oče naš». Valjao molitve preko otežalog jezika. Nakon dvadesetak dana, umro je u 107. godini života.

Naslednici

Amparcumjan Srba Jermenac

Srba Jermenac

Đorđe Amparcumjan, Đoka Jermenac, završio je berberski zanat. Da bi se spasio od bugarskih fašista, otišao je u partizane 1942. godine, na planinu Kukavicu. Naredne, 1943. za njim je otišla i njegova devojka, kasnije supruga, Ljubica.

Po Đorđu, sinu prvencu, Tatevos je počeo da slavi slavu Đurđevdan. Đoka i Ljubica imali su ćerke Snežanu i Sunčicu.

Stanislava Jermenka bila je domaćica. Udala se za Đoku Samardžiju, sa kojim je imala dve ćerke Radmilu i Sunčicu.

Sunčica je s mužem provela dve godine na radu u Jermeniji. S kakvim je samo uzbuđenjem pričala o Jerevanu, o ljudima koje je tamo upoznala. Pokazivala je svima stvari koje je donela iz Jermenije – ćilim izatkan u nacionalnim bojama i šarama, pa narodni instrument – duduk… I što je najdirljivije, ona je u Vranje donela pregršt pradedovske zemlje, koju je posula po dedinom grobu.

Srboljub Amparcumjan, Srba Jermenac, završio je stolarski zanat. Za vreme rata bio je interniran, ali je iz Bugarske pobegao u partizane. Imao je troje dece: Radmilu, Gordanu i Zorana.

San svih u familiji Jermenci je da posete domovinu svoga dede. Da vide odakle potiču njihovi koreni.

Porodično predanje

„Kako ti je ime, junače?“ – pitao je sveštenik mališana na krštenju.

„Srboljub“, odgovorili su umesto njega roditelji.

„Neka Gospod Bog blagoslovi vaš dom i vaše čedo“, slatkorečivo je blagosiljao pop. „Neka mu daruje svaku sreću, i zdravlje, i dug život, da sluša i poštuje roditelje svoje, i da ljubi rod srpski…“

„Ali, oče sveti“, prekinuo ga je mališanov otac, „naš momak jeste Srboljub, ali nije Srbin!“

„A šta je onda?“ – upitao je začuđeni pop.

„Jermenin!“

Sveštenikovo lice se razvuklo u širok osmeh. „Neka mi je blagosloven sto puta! A otkuda vi u ovim našim južnim krajevima?“

„Duga je to priča, i mučna“, odgovorio je otac novorođenčeta. „Ne može se ispričati u dve-tri reči…“

Od tada Vranjanci ih znaju pod nadimkom Jermenci.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.