Izvršen je pretres dućana i pri tome su u delu špajza pronađene razne vrste anilinskih boja za farbanje, u količini od 5,93 kilograma. Prilikom pretresa bila je prisutna i Radmila, ćerka Petrova, koja je skrenula pažnju komisiji da te boje nisu namenjene prodaji, već su za kućnu upotrebu. Usledio je odgovor: „Drugarice, sedi mirna. Vidiš li one metle u uglu? Da nije bilo boja, zbog njih bismo vam oduzeli imovinu“.


Piše: Dušan Đorđević


 

Rodonačelnik familije Bojadžije bio je Janićije. On je u Vranju kupio tursku kuću u sadašnjoj Karađorđevoj ulici 38, sa velikim placem koji se protezao do Bosanske ulice, negde na kraju tadašnje Dućandžik-mahale.

Bojadžijski ćup

Bojadžijskim zanatom počeće da se bavi njegov sin Anta Janićijević. Unaprediće ga Stojan, sin Antin. Imali su preko dvadeset bojadžijskih ćupova, u kojima je bojena pređa, prirodnim ili veštačkim bojama. Ekonomski i društveni uzlet porodice počinje sa Stojanom, koji je bio poznat i kao narodni vidar. Pred njegovom kućom čekalo se u redu. Lečio je ljude svakodnevno. Svaki stečeni dinar Stojan je „stavljao na stranu“ i štedeo. “Svaka para je golema ako se uloži gde treba”, govorio je.

Bojadžijski ćup postaće sinonim za bogatstvo, da bi kasnije, pod kumunistima, u otimanju imovine, bio izvrgnut ruglu: „bojadžijski ćup zlata pun“.

Anta je sagradio novu kuću 1894. godine u predratnoj Knez-Mihajlovoj ulici, do kuće Đerkovih, u kojoj su živeli svi zajedno, zadružno.

“Kuća je bila u dnu kaldramisane avlije i nema turskog uticaja na njen izgled. Spoljašnje kameno stepenište je bilo ograđeno čipkastim gelenderom od kovanog gvožđa i isti takav čipkasti ukras oivičavao je nadstrešnicu nad terasom. Široka ulazna vrata sa vitražom vodila su u dugački hodnik, a iz njega se ulazilo u sve sobe”, priča Stanče Janićijević, snaja od Petrovog sina Momčila.

Vatreni demokrata i pesma ‘radikalka’

Bojadžije Stojan sa sinovima Petrom i Kostom

Stojan sa sinovima Petrom i Kostom

Stojan je bio oženjen Sofijom, iz vranjskog roda Pogačarci. Imao je šestoro dece, među njima i sinove Kostu i Petra.

Petar je proveo sedam i po godina u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Zbog velikih zasluga odlikovan je Albanskom spomenicom, Karađorđevom zvezdom sa mačevima i Medaljom za vernost otadžbini 1915. Oženio se Kosarom iz roda Čapljinih, koji su držali sapunjaru – fabriku sapuna, na mestu današnje zgrade Komiteta. Često je prolazio pored njene kapije, u sokačetu iza glavne ulice, a srce mlade Kosare je zadrhtalo od „ubavo odenje i čvrst, kao u oficira, korak Perin“. Oni će u braku izroditi četvoro dece: Dušana, Radmilu, Sofiju i Momčila.

Petar je bio vatreni demokrata i sa komšijom Aleksom Avramovićem, poznatim trgovcem i radikalom, raspravljao je često o politici. Jovica Avramović, sin Aleksin, i danas priča:

“Iako su bili politički protivnici, lepo su se slagali. Otac je, dok smo ručali voleo da pusti pesmu ‘radikalku’. To je nerviralo komšija Peru. Čulo bi se kroz kapidžik: ‘Presede mi, bre, ručak!’ Tada bi otac pustao pesmu ‘Marširala, marširala Kralja Petra garda’ i komšija bi se smirio. ‘Pero, arno li ti je?’ – viknuo bi Aleksa, a smeh je odjekivao sa obe strane zidova”, kazuje Jovica.

Stojan Bojadžija sa sinovima Kostom i Petrom otvorio je stolarsko-daščarsku radnju, koja je kasnije prerasla u gvožđarsku radnju. Stečeni novac uložiće u izgradnju kuće u Ulici kralja Stefana Prvovenčanog 44 (nekada Kralja Aleksandra), tik uz prelepu građevinu poznate porodice Toskinih, s gornje strane, i čuvene Karanfilske kuće s donje strane, do samog „Borova“ (nekada „Bata“). Kasnije, “Simpov” supermarket i gvožđara su dve pregrađene trgovinske jedinice velike i nepodeljene gvožđarske radnje. Impozantna kuća započeta je krajem juna 1929. i završena 1934. godine. Uselili su se na dan kada je ubijen kralj Aleksandar u Marselju, 9. oktobra 1934. godine.

Kad crkvi činiš, Bogu činiš, ne treba sve u džep

“Useljenje je bilo oko pet sati popodne. Kada se saznalo, preko radija, za ubistvo Kralja, naređeno je da istaknemo crni flor. Dok smo plakali za Kraljem, saopštio sam Kosari: ‘Uselismo se pod lošim znakom, plačući. Na šta li će ovo da ispadne? Samo da ne bude neka nebitnica!’ Krstio sam se pred kandilom potresen, a ona mi je smireno odgovorila: ‘Šta god da bude, od sudbine se ne može uteći’”, prepričavao je posle Petar Bojadžija.

Petar je pre rata bio napredan čovek, društveno angažovan. Bio je član Upravnog odbora Vranjske crkvene opštine od 1932. do 1938. godine, na čijem čelu je bio Rista T. Stevanović Čaplja. Zatim i član Glavnog odbora vranjske Građanske kasine.

Bojadžije dućan, desno

Atmosfera ispred bojadžijskog dućana

“Velika je čast biti u Crkvenom odboru. Kad crkvi činiš, Bogu činiš, ne treba sve u džep. Kad pretekne, treba dati za opštu korist”, govorio je svojim potomcima.

Drugi svetski rat Petar je sa Kosarom i decom proveo uglavnom krijući se po okolnim selima.

Strašna tragedija zadesiće ih 1944. godine. Umrla im je ćerka Sofija; njihovo mezimče Sojče. “Kakvo je to bilo devojče! Lepa kao uslikana, Dok smo se skrivali u jednom selu, Sojče se okupala u štali hladnom vodom. Razbole se… I da smo imali jedan penicillin, ozdravela bi. Ovako, dobila je tuberkulozu bubrega i, pored gomile lekova, umre nam na rukama”, pričao je Petar snaji.

Petar i Kosara teško su podneli smrt ćerke.

Petar je počeo da poboljeva. Prethodni ratovi ostavili su traga na zdravlje korpulentnog gospodina, koji „iđaše u beloj košulji, sa zasukanim rukavima i prslukom sa rupicom za koju je bio prikačen zlatan sat sa lancem“, kako su ga opisivali.

Otimanje, zatvor, oskudica, smrt

Bojadžije Petar sa porodicom

Petar sa porodicom

Petar je dolazak nove vlasti dočekao sa skepsom i blagom nadom da će se stanje ubrzo vratiti na staro. Prevario se.

“Partizanima je davao kazane, meso i sve ostalo što su tražili. Jednostavno, nije mogao da odbije ljude. Voleo je i želeo da pomogne. Smatrao da se dobro dobrim vraća. Opet se prevario”, navodi Stanče.

Izvršen je pretres dućana i pri tome su u delu špajza pronađene razne vrste anilinskih boja za farbanje, u količini od 5,93 kilograma. Prilikom pretresa bila je prisutna i Radmila, ćerka Petrova, koja je skrenula pažnju komisiji da te boje nisu namenjene prodaji, već su za kućnu upotrebu. Usledio je odgovor: „Drugarice, sedi mirna. Vidiš li one metle u uglu? Da nije bilo boja, zbog njih bismo vam oduzeli imovinu“.

Istog dana doneto je rešenje kojim se Petru Janićijeviću oduzima pravo na rad zbog špekulacije.

Osuđen je na kaznu zatvora od 13 meseci zbog toga što je zakonska mogućnost konfiskacije bila nemoguća sa kaznom do 12 meseci zatvora. Petar zbog bolesti nije ležao u zatvoru. Mučila ga je prostata, srčane smetnje bile su sve izraženije. Presudu je doživeo kao „smak sveta“ i pao je u duševnu depresiju. Kaznu je morao da otkupi novcem, u šest rata. Napustili su novu kuću i preselili se u staru, u Karađorđevoj ulici. Nastala je oskudica, poražavajuća glad u porodici Petra Bojadžije. Kosara je obolela i „pala u krevet“, u novoj kući. Dok su čekali da prođe zvanični rok za iseljenje, ležala je vešernici. Odatle su je prebacili u bolnicu u Nišu, gde je i umrla.

Potomstvo prebrodilo nebitnicu

Petar je imao izrazite napade krize u stanju duševnog rastrojstva. Pokušavao je da sebe liši života i prekrati muke. Onda je šlogirao i pao u krevet. Dve godine je ležao nepokretan.

Petar Bojadžija je umro 23. marta 1951. godine.

Naslednici Petra Bojadžije uspešni su u raznim oblastima.

Kosta Janićijević Bojadžija se oženio Stanom, ćerkom Jovana Šaprančanina.

Nakon otimačine posle Drugog rata, Kostina udovica vratila se sa decom u porodičnu kuću, u Knez-Mihailovoj ulici, današnjoj Vuleta Antića.

Mile se oženio Ljubicom, ćerkom Janka Pešića, vlasnika fabrike obuće i nosioca oredena Belog orla sa mačevima. Mlađi brat Bora je oženio Veru, ćerku poznatog niškog advokata Božidara Jankovića. Braća su se podelila u porodičnoj kući.

Mnogi od potomaka familije Bojadžije postali su ugledni građani Vranja, Niša, Beograda i drugih gradova. Uspeli su u jednom – da svojim ličnim radom i angažovanjem omoguće da ugled familije i dalje traje.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.