Pravili su razne balsame, kapljice, naročito protiv stomačnih bolova, sirupe za dečje bolesti, mnogobrojne masti i cerate za kožna oboljenja. Uvek su bili protiv nadrilekarstva, protiv raznih bajarki, kao što su u to vreme bile Marija Vrten Kamen ili Cona Brašnjarka


Piše: Dušan Đorđevi


 

Porodica Topal-Zafirovi obeležila je 19. i početak 20. veka svojim društveno-humanim radom, a potom i, kao ekonomski jaka, izraženim nacionalnim delanjem, najpre na podizanju svesti o identitetu pred navalom grčkih i, posebno, bugarskih propagatora, sa težnjom da se asimiluje hrišćansko stanovništvo Stare Srbije.

Iz njihove porodice tri narodna i jedan diplomirani lekar pružali su pomoć svakome kome je bila potrebna. Dolaskom u Vranje iz sela Rakovac kod Bujanovca, krajem 18. veka, stekli su veliki autoritet.

Topal – hrom

„Iz ovoga se sela (Rakovac, prim. aut.) dosta porodica preselilo u grad Vranje. Spomenuli smo da su sadanje vranjske porodice Pogačarevića i Topal-Zafirovi (Mihajlovići, prim. aut.) starinom iz ovoga sela; doselili su se još pri kraju 18. veka. Od 1835. godine pa naovamo niko se nikuda iz ovoga sela ne seli“, piše dr Jovan Hadživasiljević, poznati etnograf.

Porodica je bila prepoznatljiva po Zafiru Mihajloviću, koji je bio hrom od detinjstva, zbog čega je i dobio nadimak Topal.

Zafirov otac Mihajlo Mika Stošić bio je među prvim i najuglednijim hećimima u Vranju. Hećimi su bazirali lečenje u to vreme na narodnoj i alternativnoj medicini. Nisu se bavili vradžbinama, bajanjem i ostalim vidovima nadrilekastva koji su carovali u Vranju i po selima.

Hećim Mika

Za vreme vladavine Turaka Vranje nije imalo uređenu apotekarsku službu. Lekove su pravili i prodavali narodni vidari, a u radnjama običnih trgovaca mogli su se kupiti razni gotovi lekovi, najčešće dopremljeni iz Soluna.

Hećim Mika bio je samouki narodni lekar i vidar. Oženio se Grkinjom, naučio grčki i preko grčkih vidara, „kalojatara“, dobro ovladao vidarskom veštinom. Pred njegovom kućom uvek je bilo naroda koji je tražio pomoć.

Hećim Mika bio je i veliki zaštitnik srpskog hrišćanskog življa od zuluma i nelegalnog harača vodećih Turaka u varoši. Posebno se borio protiv nepravdi što ih je nanosio narodu Sulejman-beg, koji je zavodio besplatni kuluk prinudom, iako je to bilo zakonom zabranjeno. Zbog njega je Mika o svom trošku poveo delegaciju uglednih Vranjanaca, sastavljenu od devet hrišćanina i devet muslimana, u Carigrad. Svi su svedočili kod Porte da u Vranju žive Srbi i da besplatno kuluče kod obesnog Husein-pašinog sina.

Po povratku, zahvaljujući hećimu Miki i delegaciji, Vranjanci su dobili ferman da u Vranju živi srpski narod i da Sulejman-beg plati petsto hiljada groša svojim argatima. Saslušavši izdejstvovani ferman, hećim Mika je umro od radosti 1854. godine u Carigardu.

Topal-Zafirovi Kujasova kuća

Kuća Antanasa i Stanislave Kujas

Lekarska odgovornost

Hećim Mika je imao dvojicu sinova, Zafira i Dimitrija, i oni su nastavili njegovim putem.

Kakve su vrste lekova spravljali i prodavali, to nije potpuno poznato. Kod naroda je ostalo sećanje da su to bile mnogobrojne trave, lišće, korenje za kuvanje raznih čajeva kod stomačnih oboljenja, protiv kašlja, grudnog zaptiva. Pravljeni su razni balsami, kapljice, naročito protiv stomačnih bolova, sirupi za dečje bolesti, mnogobrojne masti i cerati za kožna oboljenja. Praškove i tablete protiv glavobolje, raznih neuralgija, grozničavih stanja, donosili su vidari i trgovci i prodavali ih u njihovim radnjama.

Dimitrije je imao tragičan životni put. Mnogima je pomogao, kod raznih bolesti, ali ne i jednom turskom detetu, koje umrlo. Ugledni Turčin je za smrt optužio hećima Dimitraća, koji je u očajanju izvršio samoubistvo.

Zafir je, takođe, nastavio očevim putem, ali ga je interesovala i trgovina. Posebno nakon oslobođenja od Turaka, 1878. godine, kad je uvideo da je vreme hećima prošlo i da dolazi vreme školovanih lekara.

Slavni Kujas

Kao nacionalni radnik bio je, u vreme Berlinskog kongresa, jedan od potpisnika peticije knezu Milanu Obrenoviću da se vranjsko područje prisajedini Kneževini Srbiji.

U oslobođenom Vranju Zafir se uspešno bavio trgovinom, uvećavao je naglo svoj imetak, a lečenje naroda prepustio je svom zetu, diplomiranom lekaru Antanasu Kujasu.

Doktor Kujas se oženio njegovom ćerkom Stanislavom, došao je iz severne Grčke, sagradio kuću do tastove i ostao da živi u Vranju. Od dvadeset pet godina lekarskog staža samo četiri nije proveo u Vranju. Uzeo je srpsko državljanstvo 1884. godine, a dve godine kasnije, zahvaljujući velikoj popularnosti u narodu, postao je predsednik opštine. U svom mandatu organizovao je proslavu dvadesetogodišnjice oslobođenja Vranja od Turaka, 1898. godine. Tada je sa delegacijom grada otišao za Beograd da pozove kralja Aleksandra Obrenovića na proslavu. Januara 1898. godine svečano ga je dočekao u Vranju.

Za života u narodu voljeni i cenjeni doktor Kujas umro je u avgustu 1903. godine. Vranjanci su spontano dan njegovog pogreba proglasili danom žalosti. Sve trgovačke i zanatske radnje bile su zatvorene, a cela varoš preselila se na Šapranačko groblje da oda počast svom lekaru, predsedniku opštine i dobrotvoru.

Protiv ‘gledanje’ u brašno

Topal-Zafirovi Atanas Kujas

Antanas Kujas

 Zafir-Topalovi su uvek bili protiv nadrilekarstva, protiv raznih bajarki, kao što su u to vreme bile Marija Vrten Kamen ili Cona Brašnjarka iz naselja Tulbe. Uporno su ponavljali pacijentima da takve osobe samo još više narušavaju ljudima zdravlje i da im je cilj laka zarada.

Pred kućom Marije Vrten Kamen se čekalo u redu, spavalo pod vedrim nebom.

„Uvek u šalvarama i maramnom vezanom iza ušiju dugo je šaputala bolesnicima neke nerazumljive, sigurno turske reči. Onda je u izdubljenom, ‘vrtenom’, kamenu nalik na zemljanu kalenicu ‘bacala žarčiće’ i u ‘svetoj vodici’ počela da kupa nekakve okrugle, šarene kamenčiće. Posle je bosiljkom i tom vodicom tri puta udarala ‘mušteriju’, bolesnika po čelu, škropeći ga i blagosiljajući opet nerazumljivim rečima. Na kraju ga natera da tri puta srkne tu prebajanu vodicu i – ceremonija se završi.

Coni Brašnjarki je specijalnost bila ‘gledanje’ u brašno. Kod nje je trebalo nogama da se opkorači maleni potočić, ili ‘gradska vada’, kako su je zvali. Cona je imala dva krsta u ‘osvećenoj’ vodici i kalenicu sa kukuruznim brašnom. Krst je bacala preko glave bolesnika u vadu i dugo gledala u njega bajući. Onda je to isto ponavljala drugim krstom, ali u suprotnom pravcu. U njega je još duže gledala. Pošto bi završila sa krstovima i ‘pročitala šta piše u njima’, prešla bi na brašno. Uzela bi u drvenu kašiku, obilazila bi njime bolesnikovu glavu ulevo, pa potom udesno. Na crnu vlažnu tablu, koju je postavljala na direk pored vade, bacala je brašno. Nešto je padalo na zemlju, a nešto se lepilo za vlažnu tablu. Nakon toga Cona je čitala šta piše na ‘svetom’ brašnu i predskazivala budućnost bolesniku“, zapisao je njihov komšija Miroslav Aleksić Vule, iz familije Vrteškari, poznati profesionalni glumac vranjskog, a potom niškog Narodnog pozorišta.

Zatiranje familije

Razvijenu Zafirovu trgovinu nastaviće njegov sin Toma, koji će još više uvećati imetak. Sagradiće sa ocem nekoliko kuća u Dućandžik-mahali, u kojima će se okupljati sav „krem“ društva tadašnjeg Vranja i Srbije. Tu će biti vođeni značajni razgovori i donosiće se odluke o važnim nacionalnim i društvenim pitanjima u varoši i državi.

Bugarska okupacija u Velikom ratu biće pogubna za Topal-Zafirove. Januara 1916. godine uhapsili su Tomu, u akciji eliminisanja svih viđenih, nacionalno angažovanih Vranjanaca. Toma je bio dovoljno kriv što je Mikin unuk i Zafirov sin. Mučen je danima pre nego što su ga na najzverskiji način, klanjem, ubili u Surdulici.

Topal-Zafirovi Stanislava Kujas

Članice Kola srpskih sestara iz 1935, u nošnjama naroda tadašnje Jugoslavije. Levo sedi Stanislava Kujas (nosi libade)

Od ugledne familije nakon Velikog rata ostala je samo Stanislava, bez potomaka. Nastavila je na najbolji mogući način tradiciju Topal-Zafirove porodice. Bila je jedna od osnivača Građanske kasine i članica Kola srpskih sestara. Učestvovala je u svim kulturnim i dobrotvornim akcijama.

Svoju kuću, u današnjoj ulici Vuleta Antića izdavala je kirajdžijama. U njoj je živeo profesor geografije Svetozar Miletić, zvani Paša, sa suprugom Simkom. Jedno vreme bio je i direktor Gimnazije. Duboku starost doživela je u drugoj svojoj kući, u susednoj Karađorđevoj ulici.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.