Za “sramni” gosti (od posebnog poštovanja i uvažavanja) služilo se slatko od dunja na kocke ili od šljiva sa jatkama oraha sa mirisom listića idrišava (rozetli), a za sve ostale, posebno komšije, od belih trešanja ili belog grožđa.


 

Slatko je u Srbiji bilo na poslužavniku sve do sredine sedamdesetih godina prošlog veka: proterale su ga razne vrste bombona, čokoladnih i želiranih poslastica. Danas se pravi samo za merak, za dušu.

     Nekad je slatko bilo simbol gostoprimljivosti i poštovanja. Sa njegovim nestajanjem, nestali su i okropljena čaša hladne bunarske vode, mala čašica (“naprstak”) domaće prepečenice i jača kafa u porculanskoj šoljici.

Naslednik voća u medu

     Slatko je ušlo u srpske kuće sa pojavom industrijskog šećera, a pre toga se na srpskim dvorovima služilo voće u medu. Zapatilo se kod Srba, Grka, Cincara, Jevreja, Bugara i Makedonaca. Bilo je rasprostranjeno do Save i Dunava, a preko, u Vojvodini, pravio se i služio kompot.

     Eh, koliko je vrsta slatka bilo: od dunja, šljiva, trešanja, višanja, grožđa, domaćih i šumskih jagoda, smokvi, kupina, malina, ružinih listića, kore od lubenica…

     Za slatko je potreban poslužavnik, šafolj, kašičica i čaša za vodu. U imućnim gradskim kućama služile su se dve vrste: svetlije i krupnije od dunja, i tamnije i sitnije od višanja.

     Kod nas u Vranju, takođe, služile su se dve vrste: jedno za “sramni” gosti, a drugo za “obični”. Za “sramni” gosti (od posebnog poštovanja i uvažavanja) služilo se slatko od dunja na kocke ili od šljiva sa jatkama oraha sa mirisom listića idrišava (rozetli), a za sve ostale, posebno komšije, od belih trešanja ili belog grožđa.

     Sećam se, baba Zorka Rakovka je spremala slatko od dunja čiji se recept u njenoj familiji prenosio s kolena na koleno punih dvesta godina. Dok je otkrivala tajnu spremanja, sve je mirisalo na devojačko uzbuđenje i stara verovanja. Na staro Vranje.

Recept Zorke Rakovke

     Dunje mora, govorila je, da se oberu sa drveta koje raste u avliji. Beru se otvorenim očima, a seku nožićem koji služi samo za to. Prave se jednake kocke, ne mnogo, po četiri od jedne dunje, da mogu da stanu sa šećerom u osrednjoj šerpi do polovine. Šećer se u odnosu na dunje stavlja isto, plus jedna šaka pride.

     Od šećera se pravi soft. Na tihoj vatri u malo vode, dok ne bude gust kao za karamelu. Pre nego se šerpa stavi na šporet, spreme se drva – pola bukovih, pola hrastovih – da daju srednju vatru, od koje se ne nerviraš da će da ugasne, niti te je strah da će slatko da zagori.

     Kad se sve to uradi i stavi šerpa na šporet, mora da se šapuće nonstop:

     Slatke moje kocke, napravite se,

     načinite, najubave u svet.

     Moja ljubav u vaši srca,

     vaši srca u moji usta.

     Slatko tada krene da zavodi, da miriše kao devojačka duša – kazivala je baba Zorka – a šerpa treba češće da se protrese kako se slatko ne bi zalepilo za dno.

     Tad dolazi ono glavno, kad je slatko “na nigde”. Ako tu liniju preskoči i krene svojim putem, uspeli ste. Za to treba posebna duševna priprema. Sve nečisto, rđavo i loše da se izbaci iz srca napolje, kroz otvoren prozor.

Slatko je gotovo kad u isto vreme padnu dve guste kapi

     Umiveni i laki iznutra, sa pripremljenom suzom koja pada kao oraščić, potrebno je da se nagnete nad šerpu i bajete, da niko ne čuje:

     Slatko moje milo, sve što oće da te rastrgne,

     iskida, ispi je iznutra, pomodri spolja,

     sve tvoje muke i bolovi neka pređev na mene.

     Zasijaj rumeno, prozirno, da se topiš i na viđu i u usta!

     To se ponavlja na svakih petnaest minuta, po tri puta, sve dok dve guste kapi ne padnu od kašike u isto vreme. Ako je sve bilo kako valja, slatko je pred vama.

     Onda izmaknite slatko na kraj šporeta, pokrijte ga čistom krpom i neka stoji celu noć. Sakupite ga u tegle sutradan. Ređajte kocke natenane, zasipite ih softom i povežite celofanom i crvenim gumicama. Na kraju, operite tegle mlakom vodom, obrišite i stavite na policu.

Dušan Đorđević

O autoru

Dušan Đorđević

Radio je za Narodne novine, Vranjske, Kurir, Press, Sport, OK Radio. Dopisnik je frankfurtskih Vesti. Napisao Drame (Gazda Gligor, Božja urotka, M’gla), romane Škola za patriote, Stočni vagon, Sikter, Živa u grob nisam mogla, knjige aforizama Kila do kolena, Poštena kurva, Magareći ujed, Nevino uvo i zbirku novinarskih priča Osmeh u dečjoj suzi.