Konglomerat britkosti Partibrejkersa, kalifornijske psihodeličnosti Jarbola, ostrvske gitaroidne popičnosti Velikog prezira i mladalačke energičnosti Straight Mickey and The Boyz, skoncentrisan u beogradskom super bendu „Škrtice“, garantuje nezaboravnu fiestu koju jednostavno ne smete propustiti. Moje (bezrazložno) oklevanje da preslušam njihov prvenac već sa prvom pesmom se pretvorilo u kajanje što to nisam uradio ranije.


Piše: Nebojša Cvetković


 

Tri generacije rokera okupljenih u ovom projektu su svojim dosadašnjim karijerama uspeli da dosegnu auru autentičnog izraza što ih nije sputalo da se upuste u novu avanturu koja znatno proširuje njihov dijapazon muzičkog izraza. Spremni i otvoreni za eksperiment, prepušteni instinktima u razmeni energije pristupili su beskompromisno radu na ovom ostvarenju, te iznedrili punokrvno rock štivo koje će neizostavno postati obavezna lektira kojoj ćemo se često vraćati.

Ko su Škrtice

     Ultra urbane stihove Zorana Kostića Caneta (Partibrejkers) u ritam i bluz melodično ruho (mada tu itekako ima i garažnog i pank zvuka) su ovaj put obukli gitaristi Boris Mladenović (Jarboli) i Vladimir Kolarić (Veliki Prezir), te kao ritam sekcija Boško Mijušković na basu i Danilo Luković na bubnjevima (Straight Mickey and the Boyz).

     U svojoj ambalaži živimo laži/U teskobi sanjamo o slobodi/Vreme sve nas menja/Čekamo na dobro zlo se nudi/Pazi šta biraš da ne poludiš. U pesmi „Vreme“ koja otvara prvenac „Škrtica“, dve neukrotivo režeće (baš kao stvarnost na ulici) gitare cure kao pesak vremena između prstiju i nadopunjuju jedna drugu u stalnoj džem-sešn igri koja do kraja ovog albuma praktično ne prestaje.

     Već naredna, „Zaborava nema“, na tragu Uličnog hodača – velikog hita sa početka Partibrejkers karijere, kao tempirana bomba odzvanja u ušima: Zaborava nema treba da se pamti/Pažljivo sa tim što u tebi plamti.

Izađi iz svoje glave

     Nepristanje na medijski nametnuti mehanizam zombiranog bauljanja kroz život tema je „Kulisa“: Tu je bio čovek a sada ga nema/ prijavljujem nestanak čoveka/Izađi iz svoje glave vreme odgovor šalje/ko ih čuje može dalje.

     Subverzivna drama urbanog pojedinca koji ne pristaje na ulogu luzera već želi da bude na svojoj strani, da se ne utopi u sivilo svakodnevice menjajući pravila aktuelne mejnstrim igre je već veliki „Hit“: Ljudi ne žele istinu da čuju zbog nje razapinju i pljuju/Slobodo ne daj me nikom i uvek je tako kad nisi svako/u ovom svetu uplašenih ljudi/u ovom svetu ugašenih ljudi/Kome je stalo da živi još malo neka se javi.

     Apokaliptična na pomalo zaboravljeni morisonovski način (the Doors), „Horizonti“ je pesma snažnog naboja sa svim esencijalnim elementima Canetove srčane poetike i estetike kojima se suočava sa vremenom ovde i sada: Sit sam svega/sit sam sebe/ ko će iz mrtvih da nas izvede/ dobre vesti kada će da stignu/prema suncu da nas dignu/čekam taj dan/budi pored mene da ne budem sam.

Od poljubaca mojih ostaju modrice

Pesma koja upotpunjuje ovaj čudesan muzički mozaik – „Paranormalno“. Zamorno vegetiranje u živom pesku do grla nagoni na samoposmatranje kao nužan metod pročišćenja: Nevidljiv sam a vidim sve/ako si nevidljiv vidi me/Preživi susret sa samim sobom/imaj poverenja u sopstveno spasenje/vreme nije novac vreme je večnost.

     Ljubav je rešenje kako da vreme u kojem sada živimo barem malo učinimo boljim. Emocionalno uverljivo i precizno govore o tome stihovi pesme „Moja ljubav je teška“: Od poljubaca mojih ostaju modrice/od zagrljaja mog bole sve koščice/Ispod moga krila naći ćeš mira/sve bez tebe je ništa/ništa sa tobom je sve.

     Skicoidne Canetove reči boje životne „Mudrolije“: Davim se na suvom bez mnogo logike/Svašta se priča svašta se poručuje/ko u naše ime o nama odlučuje/prazne glave okolinu nam prave/ kukavičliuk na sve strane/fiks ideje ko to seje/dok nam se život u lice smeje.

     Krešendo u pesmi „Vazduh“: Kusur život sprema gde si kada te nema, kao priprema za ono što sledi.

Da li brineš za budućnost svoju

     Tik tak“.Verovatno jedna od najboljih domaćih rok pesama ikada. Enciklopedijsko poznavanje rokenrol istorije, utkano imanentnim muzičkim sredstvima kojima se ocrtava tekst, pogađa pravo u centar. Sloboda kao misao, kao reč koja se provlači u skoro svim pesmama na ovom albumu svoju katarzu doživljava upravo u pesmi „Tik tak“, koja zatvara ovo ostvarenje.

     Čuveni Koletov lelujavi zvuk gitare, Borisovo psihodelično noiz muziciranje uz moćnu ritam sekciju ni jednog trenutka ne daje mogućnost za predah. Ima li boljeg načina da se u muzički ram stavi Cane koji nam u oči sasipa ono što svi znamo a o čemu uglavnom ćutimo.

Život pred ogledalom vodi

da pokaže šta si uradio slobodi svojoj

obećanja koja si dao

iza tih reči da li si stao

ne gubi sve što te krasi

završićeš kao deo u masi

ko se boji misli svoje

iza obećanja ko ne stoji

njegovu glavu odneće u tamu

sve što potiskuješ preti da eksplodira

putem stvarnosti putem dodira

da li brineš za budućnost svoju

ono što je bilo ponovo će biti

od sebe se niko ne može skriti

uzan je prolaz za naša krila

svi zajedno odlazimo u mrak tik tak

tak.

(Tik tak)

     Bučna tišina još dugo odzvanja nakon završnog – tak. Bolno suočavanje sa sobom, sa rušenjem sopstvenih iluzija, sve što ste mislili da ste izgradili pretvara se u prah. Skinite povez sa očiju, pogledajte se u ogledalu. Vreme je za buđenje, „Škrtice“ su uključile alarm.

     Album bez slabog trenutka. Ono što jedan solidan bend strpa nakon cele svoje karijere na best of, „Škrtice“ su uspele da kažu već na svom prvencu. Fascinantno.