Nekim režiserima ovo je četvrta nominacija (Lynne Ramsay, François Ozon), a japanskoj režiserki (Naomi Kawase) peta, pa se pitam šta je presudno za selekciju. Da li drugi ne umeju da režiraju i prave umetničke filmove?


Piše: Srđan Dimitrijević


 

Postoje veliki, odlični, kvalitetni, umetnički i divni festivali, ali uvek ima jedan koji se malo uzdigne iznad svih ostalih. Svakako, to je kanski (Cannes Film Festival), najveći i najpoznatiji evropski filmski festival koji je upravo počeo na Azurnoj obali Francuske. Priznajem, to je jedan od dva svetska događaja koja bih iskreno voleo da posetim. Drugi je u Riju i nema blage veze sa filmom.

     Ovaj festival je, pored onog u Veneciji (Venice Film Festival) i u Berlinu (Berlin International Film Festival), postao veoma važan kritički i komercijalni ineres Evrope. Očigledna je i veoma je uspešna namera ovih filmskih smotri da se prezentuju, popularizuju, nude i prodaju filmovi zasnovani na evropskom umetničkom kvalitetu i vrednostima. Da se potvrdi i očuva stav da je evropski film umetnički film. Što u odnosu na Holivud svakako i jeste.

Zlatna palma prošarana dijamantima

     Prva dodela nagrada u Kanu se održala 1939. godine, ali je zvanično osnovan i utemeljen tek nakon rata 1946. Od tada je pauzirao samo tri puta, tako da je ovo jubilarni sedamdeseti put. Glavna, najveća i najvažnija nagrada je Zlatna palma (Palme d’Or), a ove godine je, u čast jubileja, ukrašena dijamantima i za nju se takmiči devetnaest filmova.

     Festival jeste fokusiran, najviše i najčešće, na umetničke filmove, ali veoma očigledno i na režisere takvih filmova. Od dvadeset, samo je njih trojica prvi put u Kanu. Amerikanac, sin filmskih kritičara, Noe Beumbah (Noah Baumbach), francuz Robin Kampiljo (Robin Campillo), i još jedan amerikanac, mladi Bendžamin Ben Sefdi (Ben Safdie), ali on može i da se ne računa jer je ko-režiser filma (Good Time) sa svojim bratom Džošuom (Joshua Safdie) kome je ovo druga nominacija. Svi ostali su više puta nominovani, a neki su već osvajali Palmu.

Konkurencija

     Pomenuću najpre Hanekea (Michael Haneke) kome je ovo sedma nominacija, a do sada je Zlatna palma bila dva puta u njegovim rukama. Film Srećan kraj (Happy End) je njegova četvrta saradnja sa izuzetnom Izabel Iper (Isabelle Huppert).

     Francusko ostvarenje (Le redoutable) o ljubavi Žan-Lik Godara (Jean-Luc Godard) i, u to vreme, sedamnaestogodišnje glumice (Anne Wiazemsky), rađeno po njenoj autobiografiji, svakako će biti zapaženo. Tim pre, što je režiser i scenarista treći put u Kanu. Mišel Azanavisijus (Michel Hazanavicius) je svima dobro poznat po izuzetnom crno-belom nemom filmu Glumac (The Artist) za koji je 2012. nagrađen Oskarom.

     Tod Hejns (Todd Haynes) je do sada bio dva puta u konkurenciji za glavnu nagradu. Treću nominaciju mu je donela simultana priča o dva pralalelna života (Wonderstruck) i takođe četvrta saradnja sa Džulijen Mur (Julianne Moore).

     Treći dolazak u Kan, ali prva nominacija za Zlatnu palmu južnokorejskom režiseru (Bong Joon Ho) za njegovu priču (Okja) o devojčici koja za prijatelja ima ogromnu životinju i spremna je da rizikuje sve kako bi je zaštitila.

     Sofija Kopola (Sofia Coppola) se odlučila da ponovo ekranizuje roman Tomasa Kulinana (The Beguiled), po kojem je 1971. snimljen istoimeni film sa Klintom Istvudom. Ovo je jedan od takmičarskih filmova u kome glume holivudske zvezde (Colin Farrell, Nicole Kidman).

     E sad, kad sam pomenuo Kolina i Nikol, mora da kažem da je njih dvoje angažavao i režiser Jorgos Lantimos (Yorgos Lanthimos) za svoje ostvarenje (The Killing of a Sacred Deer) koje mu je donelo drugu nominaciju za Zlatnu palmu.

     Pomenuću još samo da je nekim režiserima ovo četvrta nominacija (Lynne Ramsay, François Ozon), a japanskoj režiserki (Naomi Kawase) peta, pa se pitam šta je presudno za selekciju. Da li drugi ne umeju da režiraju i prave umetničke filmove?

Kan i mi od pre i mi od sad

     I mi režisera za Kan imamo. Naravno, Emir Kusturica! On je dva puta osvajao prestižnu nagradu – Zlatna palma dodeljena mu je za Oca na službenom putu davne 1985. godine, i za Podzemlje, deset godina kasnije. Nominovan je bio još tri puta za filmove: Dom za vešanje (1989.) kojim je osvojio nagradu za najbolju režiju, Život je čudo (2004.) i Zavet (2007).

     Neki bi rekli da se možemo sporiti koliko su ti filmovi ‘naši’, ali ovde jednostavno nije mesto za to, jer pomenuti filmovi pripadaju prostoru čiji smo deo nekada bili i jeziku kojim i sada govorimo. Sa druge strane, možemo svojatati Kusturicu, ali on je svetski režiser!

     Pre petnaest godina, kao prateći program festivala, pokrenut je i Kan klasik (Cannes Classic) u okviru koga će sada biti prikazano šesnaest filmova. Među njima će se naći i maestralno ostvarenje Aleksandra Saše Petrovića – Skupljači perja, koje je 1967. godine nagrađeno Velikom nagradom žirija (Grand Prize of the Jury). Kinoteka se setila i potrudila da digitalno obradi i dotera kopiju filma. Remasterizovanu vreziju predložila je organizatorima povodom pedesetogodišnjice od dobijene nagrada.

     U Kanu su to prihvatili i uvrstili Skupljače u program u okviru koga će biti počasno emitovan. Projekciji filma će prisustvovati i Olivera Katarina. Nažalost, Aleksandar Petrović, Bata Živojinović i Bekim Fehmiu nisu više sa nama. Trud Kinoteke je za svaku pohvalu, a za nas je čast što je film ponovo na velikom platnu, jer će se nakon festivala prikazivati u francuskim bioskopima. Dakle, da se razumemo! Nije se Kan setio, nije se Srbija setila, već Kinoteka. Svaka čast!

Smotra, festival, fešta ili biznis

     Od osnivanja se Kanski festival fokusira na umetničke filmove, ali je ipak van konkurencije prikazivao skupe i bombastične filmove velikih holivudskih studija. Ove godine nema blokbastera, što je, naravno, samo prednost.

     Iako ima mnogo takmičarskih i još više pratećih i revijalnih programa, nije to ono što izaziva masovno i globalno medijsko interesovanje. Pojavljivanje brojnih filmskih zvezda, poznatih i slavnih ličnosti, privlači najviše pažnje i zaokuplja medije. Tako ostaje dovoljno prostora za producente i distributere da sklapaju poslove, da kupuju i prodaju robu, tj. filmove. To je ona druga strana koja mora da postoji i koja je neophodna. Jer bez novca nema filmova, bez filmova nema festivala, bez festivala nema biznisa, a bez biznisa … pa pogađete.

     Što tiče ljubitelja sedme umetnosti većina će iskreno uživati u filmovima, ali i biće pomalo razočarani jer nikako ne mogu da ih vide sve. Oni drugi, koji vole i koje zanima unikatna kreatorska odeća, poziranje, slavnih i poznatih, raskošni defilei po crvenim tepisima, nikako neće biti razočarani. Mogu da uživaju do mile volje jer je internet već pun svega što je bezbroj objektiva zabeležilo. Oni će da vide sve.