Bakija je svirao staru vranjsku pesmu, vranjski sevdah. Svirajući čulno i setno, znao je svakom da pronikne u dušu, da ga pogodi u srce.


 

U drugoj polovini XX veka, iz godine u godinu, u starom „Hotelu Vranje“ prvog januara okupljale su se vranjske meraklije. Bilo je od najstarijih, pa do golobradih momaka. Glavni organizatori uglavnom su bili Žika i Vane Burča, kao i Andra Jovanović i njihovo društvo.

     Svakog prvog januara tamo su viđani i Žika Šipa, Moma Klinčar, Tone, Kecko, Sava Đoša, Boško Ušanac, Mita Tatabit, Đoka Svat, Mile Manga, Vane Kumanovac, Tika Bokčan, Cane Berberin, Bage Darka, Bata Slina, Branko Ćure, Bucko Gušlja, Pera Tuman, Dine Češmedžija, Čeda Apsandžija, Capa, Celolepče, Šote, Mile Grkljan, Joca Kasapče, Dude Rakovče… – vranjska sevdalijska elita.

Za prvi januar – isključivo suvi gulaš

prvi januar stari hotel vranje

Bakija Bakić i Sava Đoša

     Terevenke su trajale do kasno u noć. Bakija je svirao staru vranjsku pesmu, vranjski sevdah. Svirajući čulno i setno, odvajao se od drugih po držanju, pristupu. Znao je svakom da pronikne u dušu, da ga pogodi u srce.

     Sava Đoša je ulazio sa vešaljkom mesa zadenutom o pojas. I nožem, dugim, savijenim pri vrhu.

     – Za moju dušu dok ne stigne glavno jelo – smeškao se.

Jeo se isključivo suvi gulaš. Bakija bi počeo da svira lagane, vranjske pesme: „Dimitrijo, sine Mitre“, „Ne goni konja, mori, momiče“, „Stojanke bela Vranjanke“, „Što to je Stano, mori“, „More na kraj sela“, „Ja sinoć, prođoh kroz gustu malu Odžinku“, „Tri put ti čukna na pendžer“.

Bakijina truba i Mišin klarinet

     Pilo se do iznemoglosti, uglavnom domaće vino. Kad bi alkohol učinio svoje, polako bi se raskopčavale košulje, krenuo bi „Mekam“, „Sulejman beg“, „Odvođenje i buđenje neveste“…

     To meko, mekamlijsko, iz duše sviranje, čas setno, sa suzom u očima, a čas veselo, razuzdano, bacajući telo u zanos, misli u greh, nadjačaće i ukrasiće starovranjanski dert.

     Pomama iz reskog zvuka Mišinog klarineta terala je prisutne da ustaju i potcupkuju pored stola, pa bi neko od najstarijih sa maramicom u ruci poveo „Teško oro“. Onda bi krenule i ostale orske pesme: „Puče puška“, „Gajtano mome“, „Otvori mi belo Lenče“, „Šano, dušo“, „Aj, ruse kose curo imaš“, „Oro se vije kraj manastira“. Na kraju, kad vino raspali strasti, zatresla bi se sala, a noga nije dodirivala pohabani patos, dok se igralo „Pembe“, pa „Preševka“, „Emčino“, „Leskovačka četvorka“, „Bugarčica“…

     Prvi januar u starom „Hotelu Vranje“…

Dušan Đorđević

O autoru

Dušan Đorđević

Radio je za Narodne novine, Vranjske, Kurir, Press, Sport, OK Radio. Dopisnik je frankfurtskih Vesti. Napisao Drame (Gazda Gligor, Božja urotka, M’gla), romane Škola za patriote, Stočni vagon, Sikter, Živa u grob nisam mogla, knjige aforizama Kila do kolena, Poštena kurva, Magareći ujed, Nevino uvo i zbirku novinarskih priča Osmeh u dečjoj suzi.

Prvi komentar

  1. Cvetko

    Prvi s desna je Ratko Pupunjak, nije pomenut u tekstu a mislim da bi trebalo. Inace sve pohvale za tekst. 🙂