Pozorište „Bora Stanković“

Tekst: Sonja Bogdanović

Režija: Spasoje Ž. Milovanović


Piše: Nebojša Cvetković


 

Obdukcijom patrijalhalnog srpskog mentaliteta u kojem se jedino muško potomstvo smatra vrednim životnog bitisanja, Sonja Bogdanović je napisala tragikomediju muško-ženskih odnosa toliko svojstvenu ovom podneblju.

Samoživog Stanojla interpretiraju čak tri glumca različite životne starosti: Stefan Stanojević (nakon početnog grča veoma dobar u svojoj prvoj profesionalnoj ulozi), Marko Petričević i Nenad Nedeljković, ćime se pokazuje geneza nepromenljivog muškog šovinizma duboko ukorenjenog u sve generacije.

Grbava leđa

U potrazi za ženom svog života koja će mu roditi muškog naslednika, uvek u dosluhu sa svojom majkom, neprikosnovenim autoritetom čije odluke bespogovorno izvršava, Stanojlo plete svoju mačo zavodničku mrežu. Njemu ne treba žena koja će mu biti ravnopravna, već sluškinja, domaćica, majka ”bre” muškoj dečurliji. Šta žena od ovako odgojenog muškarca može dobiti osim kamilje grbavih leđa?

Prvi Stanojlov plen je jedra provincijska cura (Tamara Stošić) došla u grad da izuči frizerski zanat i da se dobro uda, u čemu vidi rešenje svih svojih poteškoća. Nakon (ne)željene trudnoće, uz pomoć Stanojlove majke (Radmila Kocevska) odbija da abortira i prisiljava glavnog junaka da je oženi, ne sluteći da će joj se zbog toga život pretvoriti u tešku agoniju. Ona je plačljiva, svadljiva, zahtevna, prebacuje mu sve i svašta. Kuka čim ga vidi, ali joj to nimalo ne pomaže.

Stanojlo među ženama premijera

Ne može sve da se ima

Naprotiv, Stanojlo utehu traži u drugoj ženi (Milena Stošić) koja radi kao radnica u njegovoj piljarnici. Ona je za razliku od prve umiljata, nasmejana, vesela, ne traži ništa, osim da se gazdi “uvali”. Kada i ona zatrudni, a zlatoljubiva vračarica (Žetica Dejanović) joj prorekne da Stanojlo neće da je ostavi al’ neće ni da je venča već će joj prepisati piljarnicu, ona srećno rezonuje: “Bolje sreća i berićet bez burme, nego burma bez sreće i berićeta. Ne može sve da se ima” – sugerišući da žena u takvom svetu može opstati jedino ako je potpuno poslušna, a svu svoju pamet upotrebljava ne bi li uz pomoć sreće i vradžbine obezbedila sebi kakvu-takvu egzistenciju.

Treća žena (Jelena Filipović), prelepa cvećarka, ona je koja će roditi muško dete, ali i abortirati Stanojla iz svog života zbog njegove samoživosti, neiskrenosti i samoljublja, što će imati tragične posledice. Na kraju, Stanojlo završava u invalidskim kolicima nekoristan i nepotreban mnogobrojnim ćerkama, osim za ostavinsko potkusurivanje.

Život sada i odmah

U pozadini ovog komičnog komada skriva se besmislenost života bez iskrene ljubavi, proračunatost, potraga za selebriti životom bez mnogo muka, a najviše od svega beskrupulozna borba za samoodržanjem patrijarhalnog društva koje se u našem slučaju pretvorilo u neprekidni dvadesetčetvoročasovni rijaliti program.

Uvažavajući ograničene scenske mogućnosti Doma vojske, Spasoje Ž.Milovanović u svom rediteljskom diskursu prati minimalističku ali ujedno i funkcionalnu scenografiju, sastavljenu od nekoliko stolica, stolova, police, praktikabla kao i ginekološke stolice, čime u fokus stavlja međusobni odnos samih aktera i njihovu karakterizaciju. Tome su umnogome doprineli šarenoliki kostimi koji verno dočaravaju vilajet lumpenproletarijata željnog života sada i odmah.

Stanojlo među ženama premijera

Raspojasani rijaliti

Snažan južnjački dijalekt glumaca na sceni, osim (sic!) Ninoslava Trajkovića u karikaturalnoj interpretaciji ginekologa, naglašen je iritantnim vulgarnostima, na čemu se pokušava graditi malograđanski humor sličan onom iz Farme iliti Zadruge. Sve to zajedno drži ritam i stalnu dinamiku, što je jedan od ključnih elemenata u oblikovanju ove predstave. Uvođenjem publike od strane vračarice u sam tok predstave (uz pomno oko kamere), reditelj pokušava da apostrofira da smo svi deo velikog raspojasanog rijalitia, na šta ukazuju i poznati songovi pesama (aranžmani Bate Zlatkovića) koje uživo izvode sami glumci.

Zabavna i na mahove duhovita, predstava “Stanojlo među ženama” je ispunila svoje žanrovske, a po svemu sudeći i očekivane komercijalne zadatke, koje su odgovorni u vranjskom pozorištu postavili. Ako neko od gledalaca nakon predstave pored smeha ponese i svoj odraz iz mračnog rijaliti ogledala naše svakodnevice, onda je njen efekat kompletan.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Pozorišna kritika“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.