Monodrama Žetice Dejanović (povodom 20 godina profesionalnog rada)

Tekst: Po motivima knjige Aleksandra Stojadinovića “Beleške jednog neženje”

Adaptacija i režija: Ivan Tomašević


Piše: Nebojša Cvetković


 

Dvadesetu godišnjicu svog umetničkog angažmana Žetica Dejanović, glumica vranjskog pozorišta “Bora Stanković”, proslavila je radno – na sceni Doma vojske – monodramom “Moji ljubavni jadi”. Za datum obeležavanja ovog vrednog pažnje jubileja odabran je ne slučajno 27. mart – Svetski dan pozorišta.

Ironijska gravitacija sudbine

Udavača u potrazi za princom na belom konju iliti neženja u potrazi za onom pravom, kako zapravo pripoveda Aleksandar Stojadinović u “Beleškama jednog neženje”, knjizi koja je poslužila kao predložak za ovu predstavu, društveni je čvor, opšte mesto na kojem se sustižu predrasude, gluposti, inercije, patrijalhalne tradicije, strahovi i nade, zamršeno klupko dušu dalo za one željne da obrišu maglinu sa ogledala našeg mentaliteta i vide pravi odraz u njemu.

Sintezom 46 kratkih priča od kojih se zapravo sastoje ”Beleške” Aleksandra Stojadinovića, reditelj Ivan Tomašević je svojom adaptacijom muškog pripovedača zamenio percepcijom ženske vizure, te na živ i topao način, tečno i šarmantno razmotrio status udavače željne životnog samoostvarenja u vidu braka, zbog čega permanentno upada u do suza komične situacije. Iako sve vreme u mrmotskom grču da se ne probudi u istom problemu, ironijskom gravitacijom sopstvene sudbine ona je sve više u kovitlacu identičnih grešaka.

Žetica Dejanović 1 Moji ljubavni jadiMoji ljubavni jadi – mizanscen tela

Pametno birajući tekst koji korenspondira sa aktuelnim trendom sve manjeg broja brakova a sve većeg broja razvoda, Dejanovićeva svojim iskustvom i glumačkom veštinom uverljivo oblikuje lik babadevojke u sumanutoj borbi sa svojim životnim nedaćama. U dobrano dinamičnom mizanscenu za pozorišnu formu kakva je monodrama, utisak je da je reditelj Ivan Tomašević ipak poseban akcenat stavio na mizanscen tela, što dodatno podcrtava psihološku rastrzanost večite udavače.

U aktivnoj igri bez zastoja, svaki pokret i izraz lica je odmeren, bez imalo prenaglašenosti. Nepretenciozno, bez falširanja, uverljivo ispoveda “svoju” finim humorom protkanu sudbinu, nudeći brojne repere prepoznavanja, ostvarujući tako emocionalnu povezanost sa publikom već od samog početka.

Na putu ka crvenoj liniji

Prostor za igru sastavljen od dve stolice i dva mala okrugla stola, muzičke zavese, kao i jednolično svetlo, u funkciji su dramaturškog uporišta koje oblikuje filing prisne iskrenosti, indentične nostalgičnom gledanju albuma sa starim fotografijama uz frcanje kafe sa dragim ljudima, što Dejanovićevoj znatno olakšava da nas iz svoje pomalo infatilne perspektive udavače zapljusne hronološkom prelistavanju slika svog životnog puta: od detinjstva, preko odnosa sa roditeljima, prvim ljubavima, razočarenjima, posetama psihoterapeutu, propuštenim prilikama, ideji da joj Partibrejkersi sviraju na svadbi, uz čuveno Canetovo ”gde ste seljačine”, pa sve do aktuelne nepodnošljive samoće koju ni kućni ljubimci ne olakšavaju mnogo.

Prepuna suptilne ironije o živopisnom svetu večite kolekcionarke bidermajera, u stalnom raskoraku između svojih snova i otrežnjujuće jave, predstava “Moji ljubavni jadi” opisuje brojne životne serpentine na putu ka crvenoj liniji “preko koje se sigurno neće ići” a koja se zove: “Daj šta daš”.

Ovo je jedna od onih predstava koja vas zaraznim a pri tom lekovitim smehom prosto usisa u sebe i ne pušta, pa i dugo nakon spuštanja zavese.