Pozorište „Bora Stanković“ Vranje

Dramatizacija: Milica Kostić (po motivima pripovedaka Bore Stankovića “Božji ljudi”)

Režija: Nataša Radulović


Piše: Nebojša Cvetković


 

U aktuelnom društvenom trenutku dubokog socijalnog raslojavanja, te sve većeg pomanjkanja empatije, potreba za novom pozorišnom iscenacijom Stankovićevih Božjih ljudi više je nego jasna. Tražeći vezivnu nit sa savremenom publikom, dramaturg Milica Kostić u svojoj alegoriji gradi adaptaciju Božjih ljudi, čija je aktuelizacija blaga u pokušaju uvođenja referenci na sada i ovde.

Metalni krstovi i led diode

Nažalost, društveni odnosi i problemi od nastanka ovog književnog predloška nisu se mnogo promenili iako je prošlo više od jednog veka. Pojedinosti su, doduše, drugačije, tumačenja takođe, no temelj problema ostao je u istim društvenim disfunkcionalnostima.

Pristupajući s puno razumevanja ovom Borinom delu, sastavljenom od dvadeset jedne kratke priče, Kostićeva se fokusirala pre svega na tri: “Ljubu i Nazu”, ”Taju” i “Ča Mihajla”. Kondenzujući tragične tonove sudbina u ostalim pričama Božjih ljudi, u svojoj dramskoj sintezi dopisuje još četiri nova lika (žena, Zora, Petar i Jova – Vejkin brat), te tako na zanimljiv i pozorišno primeren način dotiče najbolnija i najranjivija mesta naše stvarnosti, osvirepele do biblijskih razmera.

U odrpanim prosjačkim ritama (kosimograf Ivana Mladenović), ogoljeni baš kao i scenografija (rađena po ideji rediteljke) sastavljena od gvozdene imitacije ulaza na Šapranačkom groblju, kao i metalnih krstova koji su osvetljeni led diodama samo u trenutku nagoveštaja nove smrti, likovi su sve vreme na sceni, vukući se stazama od groblja do crkve; sede pored grobljanske porte, svađaju se i otimaju za komad hleba i gutljaj rakije.

Samo gledaj u zemlju, i ćuti

U depremirajućoj atmosferi groblja, kao jasnoj asocijaciji na društveni okvir (čitaj: državu) u kojem obitavaju, bez velike nade da iz tog životnog rama imalo provire (Nazin uporan ali prazan hod – šlajfovanje u mestu), ničim zaštićeni od licemerstva i besramne bahatosti društvene elite, sastavljene od novopečenih veleposednika i srebroljubivog sveštenstva, junaci ove predstave pomireni sa sudbinom nepružanja otpora preobučenom totalitarizmu (Ljubine instrukcije Nazi kako se prosi:“Samo gledaj u zemlju, i ćuti, šta god da ti kažu a ti ćuti”), saterani u uloge ubogih statista u sopstenim životima, okreću se golom prosjačkom preživljavanju.

Disciplinovan i u potpunosti predan rediteljskom rukopisu Nataše Radulović, glumački ansambl predvodi mlada Jelena Filipović u ulozi Naze. Posao koji je nasledila od majke izgubila je jer se nije podala bestidnom gazdi, bez obzira na njegove bahate pretnje: “Koru leba ne će imaš od časti, će me moliš da se vratiš”!

Prosjačka sudbina

Božji ljudi 1 vranjsko pozorišteNaza, u svom mladalački razuzdanom plesu, prožetom instinktivno gorućom ljubavnom žudnjom, katarzično iscrtava lomove, bolove, strahove i zazore nemirenja sa prosjačkom sudbinom. Uprkos torturi i bahatosti gazdi kod kojih je nadničarila, ne odriče se vlastitih moralnih uverenja o ženskoj čednosti.

Za razliku od nje, Ljuba, u kojeg je Naza zaljubljena, u interpretaciji glumački sve boljeg i samopouzdanijeg Bojana Jovanovića, apatičan je ali i nekako apsurdno spokojan lik. Međutim, Ljubin spokoj nije rezultat ostvarenja bilo kog životnog cilja već povlačenja iz borbe koju on više ne doživljava kao svoju, svestan da u datim okolnostima nema perspektive niti mogućnosti da upravlja sopstvenim životom.

Bez šanse da larva postane leptir

Vejka, u kreaciji Milene Stošić (najbolja rola u dosadašnjoj glumačkoj karijeri), kći je uglednog domaćina i bogataša, rođenjem predodređena da živi blagougodnim životom – zbog svoje ljubavi u kojoj nema ALI, izložena je neprekidnoj promaji palanačke vetrometine. Bez obzira na oprost oca i braće, odlučuje do kraja da nosi svoj krst i ne oprosti samoj sebi. Bez ikakve šanse da se iz larve preobrati u leptira, sama sebi presuđuje, ogorčena kako na sebe tako i na svet oko sebe: “Vidi ove ljude, zar im nije bolji pepeo? Pepeo leti svuda, može ide u varoš, mož’ na groblje, mož’ u kuću. I niko ne pita gde će bude i gde je bio”.

Neodobrenu strast za Vejkom, Taja, u kreaciji Marka Petričevića (interpretira još tri epizodne role: gazda Mitra, bahatog mladog bogataša i srebroljubivog sveštenika), kanališe u tmurni oblak alkoholnog isparenja koji se za sva vremena nadvija nad njim. Iza njegove maske surovosti prepoznaje se golgota ljudske sudbine, nespremne da se izbori sa svojim patrijalhalnim okruženjem koje se bespogovorno obračunava sa svim na putu očuvanja sopstvenih pozicija.

Samo ajde, idemo odavde!

Dopisani likove Zora (Tamara Stošić) i Petar (Nenad Nedeljković) su bračni drugovi čiju muku egzistencijalnog batrganja dodatno komplikuje dilema o (be)smislu rađanja deteta u proklamovanom sistemu vrednosti. Iako očajni zbog bede i siromaštva, vođeni verom u ljubav, uspevaju da odlukom o odlasku iskorače iz svog zadatog životnog skripta, baš kao i Ljuba i Naza (“Samo ajde, idemo odavde! I više se nikad ne vratimo”), bacajući tako snop tanušnog svetla u potmulom mraku.

Tih i uvek po strani, Mihajlo (Aleksandar Mihajlović) dostojanstveno nosi tugu u svojim očima, baš kao i lik žene (Radmila Kocevska), kao posledicu golgote neostvarene ljubavi. Sagoreli u svojoj žudnji, ostaju je večno željni u svojim sputanim i nikad zadovoljenim čulnim instinktima. Na kraju, kada Mihajlovom smrću bude lišena i tih kratkih čežnjivih pogleda koje su prilikom njene posete groblju upućivali jedno drugom i kada ništa nije ostalo, liturgijskom interpretacijom žena bez indentiteta drži opelo svom neostvarenom životu bez ljubavi i slobode.

U epizodnim ulogama Jove i bahatog mladog bogataša svoj puni doprinos dao je i Dragan Živković.

Božji ljudi – priča o palanačkoj truleži

Repetitivni zvuk crkvenog zvona koje glumci koriste kao rekvizit u funkciji je najave svake nove scene u kojoj se izmjenjuju prostor i vreme radnje, te kroz životnu priču svakog od likova objašnjava motiv njihove svojevoljno odabrane društvene margine. Makabričnu atmosferu predstave produbila je i muzika Ane Krstajić koju izvode sami akteri na sceni i koja u ovoj predstavi ima narativnu notu.

Nataša Radulović svojim rediteljskim rešenjima je Stankovićevu vanvremensku univerzalnost uspešno prenela u pozorišnu formu i ovom višeslojnom predstavom otvorila mnoga pitanja koja od svakog iz publike traže da promisli o sebi, o svom okruženju, o svojim bližnjima, o emocijama, o ljubavi uopšte.

Ovo je predstava koja bez imalo zadrške govori o nama. Onakvim kakvi jesmo. Sada i ovde. Utrnuli i otupeli u svom truljenju.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Pozorišna kritika“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.