Pozorište „Bora Stanković“ Vranje

Dramatizacija: Tijana Grumić (po motivima romana Bore Stankovića “Nečista krv”)

Režija: Jug Đorđević


Piše: Nebojša Cvetković


 

“Znala je! Kako da nije znala!”

Menjajući, 2009. godine, dotadašnju koncepciju Borinih pozorišnih dana, koja je, by the way, po sopstvenom priznanju Juga Đorđevića sudbinski uticala na njegov životni poziv, tadašnji selektor festivala Ivan Medenica ukazivao je na zastarelost promišljanja o Stankoviću kroz prizmu devetnaestovekovnih uzusa potencirajući njegovu univerzalnost, savremenost i modernost.

Bez ”starog Vranja”

Uostalom, kao i svi klasici tako je i Stanković i te kako zahvalan za savremeno tumačenje. To se u slučaju “Nečiste krvi” postiglo oslobađanjem folklornih južnjačkih orjentalnih elemenata sa pevanjem, pucanjem i podvriskivanjem, koji onako đuture asocijativno izazivaju okoštalu sintagmu ”staro Vranje”. Međutim, nužno je odmah napomenuti da je srž romana “Nečista krv”, borba između neobuzdane strasti i rigidnih zakona tradicije, u Grumić/Đorđević viziji apsolutno ispoštovana, uprkos navedenim izmenama.

Radnja predstave ovaj put je fokusirana na Sofkinu sizifovsku borbu za seksualnim, emocionalnim i egzistencijalnim samoostvarenjem. Međutim, kamen osujećujuće patrijarhalne sredine pokazaće se kao pretežak, bez obzira na njene nadljudske napore u toj neravnopravnoj borbi u kojoj se pobednik unapred zna. Njen hleb od sedam kora (sedam glumica u ulozi Sofke u različitim fazama njenog sociopsihološkog sazrevanja) nije bio dovoljan da nahrani nezasitu patrijalhalnu aždaju.

Putovanje kroz vreme

Narativno pripovedanje književnim savremenim jezikom kao parafrazom unutrašnjeg Sofkinog monologa, u sudbinskim momentima se preseca kratkim igrajućim segmentima obojenim koloritnim vranjskim dijalektom. Njena ispovedna nit efektno putuje kroz vreme podržana simbolom u obliku perčina, koji se štafetno prenosi sa jedne na drugu Sofku u različitim životnim fazama. Preciznost scenskog pokreta u akcijskim (ne pripovedno ispovednim) trenutcima predstave dodatno naglašavaju unutrašnje vreline aktera u kojima se kuvaju nagoveštavajući rasplet.

U prvom delu predstave kroz koji se odvija uvod i zaplet upoznajemo se sa Sofkinim precima, njenim mentalnim nasleđem i, sakrivenom od zavidnih i radoznalih pogleda, raskalašnim životom njene familije nakon smrti njenog dede, hadži Trifuna, čije se godinama sticano bogatstvo bezobzirno kruni na zabavu i raspomamljujuće nestašluke.

Nečista krv prethodnih generacija

Sofka je u devojačkim danima živa buktinja sa nesputanom karmom u kojoj je utkan amalgam nečiste krvi prethodnih generacija: prababe Cone, koja je zbog učitelja Nikolče presekla sebi vene, razvratnog dede Kavarole, kao i njegove rođene sestre Naze, koja se tri puta turčila da bi je posle udali za slugu Ristu, kako bi nekako prikrili sramotu. Tu Sofkinu čulnost, strast i neobuzdanu žudnju za milovanjem mladi Đorđević efektno dočarava u sofisticiranom erotičnom igrokazu dveju Sofki istovremeno na sceni (Jelena Filipović i Anica Petrović), što ostavlja utisak sličan pomamnoj očaranosti cara Šehrijara Šeherezadinom zavodljivošću.

Zaplet počinje efendi Mitinim povratkom sa dugogodišnjeg, stidom od siromaštva izazvanog, stranstvovanja i njegovom objavom da će prodati ne kuću već svoju jedinicu Sofku. Upečatljiva scena pakovanja Sofke u plastičnu vreću kao i bilo koje druge robe na akciji je konačno suočavanje sa životnim porazom i potonjeg mirenja sa zadatom ženskom sudbinom u kojoj se očeva odluka ne poriče.

Kulminacija u mučnoj tišini

U samom finišu dominiraju tri epski razvijene slike: scena u amamu, kao i prizori venčanja i svadbe. Klicu novog zapleta predstavlja Markov nedorečen korak ka Sofki, i efendi Mitin dolazak po novac. Epilog prvog je Markova smrt, a drugi je Tomčino otpadništvo od Sofke.

Kulminacija je ostala u mučnoj tišini, zatrpana pepelom Sofkinih pregorelih snova, po kojem ona džara pomirena sa očajanjem i kletvama budućih potomaka.

Iako je glumaca na sceni mnogo – reč je o velikoj ansambl predstavi od šesnaest aktera – neki su se ipak malo više istakli u tom mnoštvu. Kristina Janjić u inkarnaciji Sofkinog tela prinetog u slavu najvećeg božanstva – novca ostvarila je zapaženu ulogu obeleženu složenim prikazom nedostatka snage i nemoći, što zajedno s dobrim prepoznavanjem estetskih naglasaka predstave čini i ponajbolju kreaciju. Ne mnogo daleko od toga je i ostatak ženskog dela ansambla, naročito onaj stariji i iskusniji: Radmila Kocevska, Tamara Stošić, Žetica Dejanović i Milena Stošić. Među onim mlađim veoma je važno istaći Jelenu Filipović čija je scenska pojava uverljivo dočaravala damare Sofkine sputane žudnje.

Svet bahatog patrijarhata

Problemi su nastajali u predugim monolozima sa kojima su se naročito mlađe glumice u prvom delu predstave borile sa vidnim naporom. Najmlađe, Anđela Vlajković i Anica Petrović (još uvek studentkinje glume), iako hendikepirane predugim tekstom, ipak su veoma uspešno parirale svojim starijim kolegama, nagoveštavajući svetle pozorišne trenutke.

Dopisivanjem uloge Vanka (Bojan Jovanović), Grumićeva je artikulisala novi nivo dramske radnje. Nemuštim mumlanjem, baš onakvim kakav je i Sofkin nedosanjani san nikad probuđen javom ljubavi, Vanko oslikava nevidljivu osećajnost, kao pandan šićardžijskom interesu koji smatra da je sve na prodaju.

Uspešno izvlačeći i od ostatka muškog dela ansambla (Aleksandar Mihajlović, Ninoslav Trajković, Nenad Nedeljković, Dragan Živković, Marko Petričević, Marko Nikolić i Dušan Tomić) ono najbolje, Đorđević svojim rediteljskim rukopisom verno dočarava svet bahatog i nepromenljivog patrijarhata.

Nečista krv, predstava koja dobro izgleda

Andreja Rondović svojim scenografskim rešenjima čini da predstava deluje vizualno veoma doterano i elegantno, čisto i rafinirano, kroz koloritno obojene tonove ambijenta dobrostojeće građanske kuće. Slično je i sa raskošnim kostimima Velimirke Damjanović, pre svega haljinama koje nose glumice, mada ništa manje ne zaostaju ni glumci u elegantnim gradskim odelima.

Scenom dominira ogromna providna zavesa koja služi za otkrivanje, skrivanje i špijuniranje potomaka hadži Trifuna. Nju će brutalno skinuti gazda Marko simbolično rušeći iluzorne temelje na kojima počiva efendi Mitin život. Zavesa će kasnije simbolično poslužiti kao svadbeni veo koji uprizoruje sve naslage Sofkinog mučnog nasleđa.

Muzika Julije Đorđević je precizna, definiše prizore, ostvarujući potreban naglasak na atmosferičnost scenskih zbivanja.

Sveukupno, Nečista krv je predstava koja dobro izgleda i ostavlja snažan, upečatljiv vizuelni utisak, što je postignuto jednostavnim insistiranjem na pročišćenosti svih komponenti koje čine likovnost scenskih događaja.

Stankovićev duh protiv ”starog Vranja”

Tijana Grumić i Jug Đorđević su zajedničkim snagama izvukli esenciju romana Bore Stankovića, te zahtevan zadatak uprizorenja ovog dela uspešno prenamenili za scensko izvođenje. Đorđević je na zavidnom nivou dirigovao velikim, od šesnaest glumaca sastavljenim ansamblom, uspevši u svom naumu oslikavanja svih nijansi Sofkine psihoemocionalne drame.

Postavljanjem ovakve iscenacije “Nečiste krvi” na scenu, možemo videti promišljanje teksta na pravi način, jasnu motivaciju postavljanja dela u ovom vremenu i prostoru, dokazujući time da je Stankovićev duh itekako živ, štaviše mnogo življi nego u mnogim dosadašnjim izvođenjima koja su se ko pijan plota držali kanona ”starog Vranja.”

Ničeg dakle anahronog nema u Sofkinom osećanju otuđenosti i u njenoj potrazi za dostojanstvenijim životom. Naprotiv. Pa ima li bolje pozivnice za povratak nakon požara u novootvorenu pozorišnu kuću?