„U crkvu ne ulazim iz prostoga razloga / jer u njoj nema mesta za dva boga!“


Piše: Zoran S. Nikolić


 

U knjizi proze Slobodana Stojadinovića (1948-2011) „Nevečernji dan“ postoji sintagma „podrivanje stvarnosti“ i to je, čini mi se, najbolje autopoetičko Stojadinovićevo određenje, iako je on često u pesmama ispitivao samu poeziju. U istoj priči određenje je dopunjeno: „Stalo mi je do pesmice što se čitati ne može bez sudara sa istinom u njenom cirkusu nehotice“.

Ispoveda se Stojadinović i da mu ponos ne dozvoljava da priče i pesme zaprašuje „filozofijom, istorijom i rokenrolom samo da bi bile duže“ ili „da budu kraće a teže s namazima grčkih mitova i budističkih bresaka“. Zapravo, ne ispoveda se, njemu je to strano, on samo konstatuje.

Slobodan Stojadinović: život i poezija ili podrivanje stvarnosti

Posebno u slučaju Slobodana Stojadinovića jeste to što su se ova autopoetička određenja odnosila i na njegov život, a trebalo bi pronaći reči koje neće nositi patetiku zbog izlizanosti formulacija i saopštiti da nema razlike između fizičkog i pesničkog, između Stojadinovića u javnosti i u pesmi, između Stojadinovića u radnoj sobi i u pesmi.

Imao sam sreću da Stojadinovića poznajem više od dve decenije, da se sa njim srećem češće no sa drugima koji nisu živeli u mom gradu, da telefonom zakazujemo viđenja po beogradskim i niškim kafanama, da odlazim u Kamenicu, da u njegovom srednjovekovnom vinskom podrumu procenjujemo stara i nova vina, da u njegovoj radnoj sobi, i u Beogradu i u Kamenici, raspravljamo o Draincu, o retkim i neobičnim rečima, o svetu, o moralu. Ne mogu da znam razloge, ali nosim sasvim neobične utiske o Stojadinoviću: nikako ne mogu pozdano da razlučim njegove pesme i naše susrete. Sve je to nekako pomešano, izukrštano, pa kada otvorim neku njegovu knjigu – čini mi se da je kakva magija uklonila čitave delove pesama; opet, kada se prisetim nekog susreta, kao da čujem i čitave njegove strofe. Moguće da bi ovo mogao biti dokaz da pesničke slike nisu samo svojstvo poezije.

On je u javnosti uglavnom bio pijan ili, ukoliko nije bilo vremena da se napije, onda je glumio da je pijan. Iz pozicije pijanca govorio je ono što drugi nisu voleli da slušaju ili ono što nisu smeli da govore i često su ga gotovo mrzeli, ne shvatajući da im je unapred pružio odstupnicu, da im olakšava time što mogu reći: „Lupa pijani Čude“.

 

VISI PRAVDA

Sa pedeset primeraka svoje knjige

najmilije trčim u papučama rešen

da osvežim kontejnersku elitu

ali ubrzo začuh: stoj! ruke uvis

i druge policijske brzalice

Nisam imao nikakvih isprava

brzo mi dokazaše da ne znam ko sam

i bez mnogo kolebanja podstakoše me

da prorokujem koliko će ova noć

imati dana i nedelja

Rešivši ukrštene romane

Pevao sam pred sudijom

Crni se od sunca a beli od senke

Sad između stihova visi pravda

čekajući zlatne bube

obećavajući razbojnicima milost

18. 6. 1997.

Da smo manje pili, više bismo gadosti znali

Samo su retki, osim konobara, primećivali da je uvek ostajao do kraja, da se smejao, nikada zlurado, iznad kontuzovanih glava na kafanskom stolu, da je brižno vodio računa da Jaša Grobarov bezbedno stigne, u nedoba, do Karaburme. Ipak, to što bi ga dva-tri puta sreli na književnim susretima, kada bi se napadno predavao vinu, mnogima je bilo dovoljno da ga tretiraju kao potpunog pijanca bez kontrole, da se ne pitaju da li je takav i tokom ostatka te godine. Retki su shvatali da to Čude samo „podriva stvarnost“ i da se brani odabranim oružjem – „da smo manje pili, više bismo gadosti znali“ i da ništa nije jednostavno, jer „sa pesmama i ministrima nikad sreće!“

Činilo se da je sve regularno…

Čude je voleo pesnike, neuspešne, osrednje, velike, talentovane, ali nije trpeo one koji pesmom kane da postignu vanpesnički cilj, da se dodvore velikašu, da obezbede bolje radno mesto, da im pesma omogući da drpe koji dinar iz kase. Njih je proganjao i ismevao otvoreno. Jednom su tako dvoje palanačkih pesnika osmislili način da se uzdignu, i društveno i materijalno, tako što će pokrenuti „duhovnu“ manifestaciju. Sve se lepo uklopilo, veliki duhovnik ima rodnu kuću tu u palanci, složio se vladika, složila se gradska vlast. Organizatorima je bilo jednostavno da pozovu „velikog“ pesnika, tako oni označavaju svakog gosta u obrazloženju pred gospodarima, Slobodana Stojadinovića: taj ne traži honorar, možda će i sam platiti prevoz, popije neku i neće ni znati gde je prespavao.

Slobodan Stojadinović pesnik i društvo

Jamina, Grobarov, Stojadinović i Nikolić

Znali su i otežavajuću okolnost, ako se Čude napije, onda može čudo da napravi, ali su verovali u svoju moć kontrolisanja. Jednostavno, neće se odvajati od gosta do početka programa.

Sačekavši ga na autobuskoj stanici, za svaki slučaj je domaćin objasnio koliko je stvar ozbiljna i ko će sve biti u prvom redu i, opet za svaki slučaj, objasnio svoj „neponošljivi položaj u nepismenoj sredini“, gde jedva čekaju da mu ga majci sa svih strana. Sve je učinio da podstakne pesničku solidarnost. Dok su pili kafu za dobrodošlicu, bez rakije, Čude je sve odobravao. U jednom trenutku je zgužvao praznu kutiju cigareta i otišao preko ulice do trafike. Domaćin je imao dobar pogled i zaključio je da je sve regularno. Čude se vratio, bacio kutiju na sto i opet krenuo preko ulice, uz objašnjenje da će mu biti potrebna još jedna kutija. Činilo se da je sve regularno, jadnik nije primetio, zbog svojih prevelikih očiju i u svom strahu od pijanog Čudea, da je on odlazio sa torbom o ramenu do trafike i da je potom opet sa torbom dva puta išao u kafanski toalet.

Nema mesta za dva boga

Program je otpočeo kako i dolikuje, molitve, ritualno otkopavanje posmrtnih ostataka lokalnog, nacionalnog i svetskog duhovnika. U prvom redu gradske starešine, između njih crkveni oci na čelu sa voljenim vladikom, gradski bogatuni i ključne sive eminencije.

Kad je došao red, pesnik je najavljen skoro kao nobelovac, skoro kao saputnik duhovnika i najbolji njegov sledbenik. Čude, sav u crnom ko vladika, sa crnim šeširom, otvorio je torbu, izvukao litar načetog „starog grada“, nedostajala je otprilike trećina, ustao, otpio, zakoračio teturajući se, opet nadigao flašu, obrisao nadlanicom usta, odmerio prisutne i dubokim, svečanim glasom zaurlao: „U crkvu ne ulazim iz prostoga razloga / jer u njoj nema mesta za dva boga!“

Kada se vratio na mesto, još nekoliko puta je nadigao flašu u potpunoj tišini. Kasnije sam ga pitao kako je to izgledalo, šta se desilo. „Ništa posebno, Nikoliću, jebo sam, po običaju, prvi red u sali i zatim se počastio vinom!“

Ču-De i atentat na maršala

Stojadinović je nadimak stekao kao tinejdžer, u nekoj niškoj kafani. Pobegao je sa časova sa drugovima i, u skladu sa tinejdžerskim stremljenjima da se što pre zakorači u svet odraslih, poručili su vino. Već prve kapi su im sugerisale velika dela. Izabrali su herojsko, da izvrše atentat na maršala Broza. Podelili su se u dve grupe i od roditelja ukradenim „fićama“ krenuli prema Beogradu različitim putevima. Prva grupa je ubrzo stala zbog kvara na motoru, ali je Čudeova stigla na stotinak kilometara do cilja. Tu su odlučili da se okrepe u nekoj kafani, u kojoj ih je policajac pitao kuda idu. Oni su odmah izložili svoj cilj i plan. Policajac se složio sa njihovom namerom i poručio turu za sreću. Pa još jednu, i još jednu, i još nekoliko, dok se nisu revolucionari obeznanili. Kada su se sledećeg jutra probudili, očinski ih je zamolio da se vrate kući. Poslušali su, a budući pesnik dobio je nadimak po nekom kineskom generalu. Ču-De. Tako je bilo, čini mi se, često sam slušao ovu njegovu dogodovštinu, ali je uvek je bila u izmenjenoj verziji, jer „teraju svoju modu i volju / na putu za Armagedon / i zapovednici i vojska“.

Na sajmovima knjiga bio mi je redovni, skoro svakodnevni gost na štandu. U mladosti mi je to značilo, u njegovom društvu upoznavao sam svoje idole iz književničkog sveta. Vremenom se broj idola smanjivao, a njegovo društvo na sajmu mi je značilo još i više, on je bio sjajna brana od udava poluliterarnih dometa, on je provocirao okolinu i ona je pokazivala pravo lice. Jednom je doviknuo za Miodragom Pavlovićem, koji se okrenuo i ljubazno se odazvao: „Molim, Stojadinoviću?“ I vratio se do štanda. „Gledam te, Pavloviću, ostare – na nauči da pišeš!“ Veliki pesnik se stidljivo okrenuo, s namerom da ode od neprijatne napasti, ali je Čude ustao i posadio ga na stolicu, ponudio kafom i rakijom. Prihvatio je samo vodu. Kada je otišao, prigovorio sam da je Pavlović jedini srpski pesnik kome to ne može da se kaže. „Znam ja to, ali da li si video da on u to ne veruje?“

Sledeći put, možda istog dana, prodrao se: „Dobrice!“ Ćosić se, okružen buljukom trčkarajućih poltrona, okrenuo, ali kada je video ko ga doziva, nastavio je. Verovatno je znao šta će uslediti ili je, jednostavno, ranije već čuo pitanje:

OKO PONOĆI

Čestitao bih rođendane nerođenima

takav sam nekiput oko ponoći

Nije mi naporno verovati majci

da sam nalik drugoj deci bio

do krštenja a krstili me

sa zakašnjenjem od devet godina

Priviđa mi se opet oko ponoći

da su me nekoliko puta krstili

tog majskog jutra 1957. godine

preko reda

šta se moglo dočekati u selu

nedaleko od Čegra gde je bisti

Sinđelićevoj nedostajao desni brk

od rajske 1945. godine

Čestitao bih još nešto nerođenima

ali sramota me da puzim oko grobova

Još se ne čuju demonstranti

Odmarajte se doktori od lirike

Samo što nije počela himna fetusa

„Stani, Dobrice, da mi kažeš koji si ti tačno kurac tražio na tom brodu revolucije!“ Siguran sam da je pratnja bila spremna da ga odmah raskomada, samo da je otac infantilnog dela nacije dao mig. Čude je bio razočaran što su se tako brzo udaljili: „Hteo sam i da ga pitam kojim je tačno rečima komandovao streljačkom stroju na Rudniku…”

Hermesov sledbenik

Slobodan Stojadinović se držao i u poeziji i u životu kao odani Hermesov sledbenik, sve što je činio, sve što je pisao postavljeno je tako da istovremeno dodiruje krajnosti, istovremeno i da mu aplaudiraš i da ga ošamariš, i da ga zagrliš i da se okreneš i odeš. On se grozio i od aristotelovske podjednake udaljenosti od krajnosti, grozio se i ekstrema. I sve to nije slučajnost, već autopoetički projekat: „Ono što hoću kazati mora se migoljiti između pomisli da sam polurasist i zbilje da to ne mogu biti. Rasist ili terorist? Šta je jeftinije za život i politiku? Šta je opojnije za poeziju? Šta je kaloričnije za nauku? Je li svako ili-ili izložba nemoći?“

Stojadinović je izrečene i napisane besmislice nazivao moždanom mokraćom, a i zapisao je: „Piša li mozak? Mora da i mozak piša, jer ljudi nekada govore takve podsmislice koje ne mogu biti ništa drugo nego moždana mokraća.“

Sekira Matije Bećkovića

Da bi relativizovao pozicije samoproklamovane pesničke plejade, da bi se narugao književnoj kritici, Stojadinović je izmislio pesnika, i to najvećeg živog srpskog pesnika, njegovu biografiju, njegovu poeziju, svetske prestižne književne nagrade, prevode na svetske jezike, enormne tiraže na tim jezicima i, na kraju, medijsku slavu. Nacionalne novine, velike televizije objavljivale su vesti koje je kreirao, vesti o Lorkinoj nagradi, Apolinerovoj, Leopardijevoj… Na kraju je, prema njegovom planu, stvar potpuno izmakla kontroli, jer pesnik Miloje Dončić stvarno postoji, u šta je tek, posle svega, bilo nemoguće poverovati. I stvarno je bio uspešan u prodaji „sekira Matije Bećkovića“, te su skeptici bili u prilici da ga upoznaju kupujući tu sekiru.

Jednom sam ga, prolazeći pored Niša i znajući da je u Kamenici, gde je brinuo o majci, pozvao sa namerom da se sretnemo. Hteo je da se vidimo na Čegru, upravo se spremao i sam da krene. Kada sam stigao, čekala me je čaša vina iz njegovog podruma. Bilo je kasno popodne i nikoga više nije bilo sem nas dvojice. Pre nego sam išta pitao, odgovorio je: „Da popijemo vino sa Sinđelićem, moćno se osećam kada sa vojvodama pijem.“

Kasnije smo otišli do jedne niške kafane i tražio sam da mi objasni susret na Čegru. Rekao mi je da sam ja slučajno prisustvovao njegovom ritualu i kao u poverenju mi je rekao da dva-tri puta godišnje ponese litar vina i dve čaše. Ako nikoga ne sretne, drugu čašu ostavi punu. Možda upravo zbog ovoga mešam Čudea i pesme. A možda i zbog završetka jedne njegove priče: „Ispekao sam i prepekao dosta rakije ove godine. Ruke su mi crne i pojedini prsti u ranama. Za koliko mi se smanjila duša ne znam hoću li ikada izračunati, ali znam: neće se za mojim stolom naći baš za svakoga rakija koju sam ove godine pekao i na svojoj duši“.

Slobodan Stojadinović Čude