Milo Pavlović navodi da nije bilo moguće da ih Stanković primi u kancelariji, već je to učinio na hodniku Ministarstva prosvete, “da ne bi smetali”. Posle upoznavanja sa Egeom, Bora je ih je smestio na klupicu, a sam je seo na drugu, ponudio ih duvanom i zaćutao. Odgovarao je kratko na sva pitanja. Ni sam Ege nije žurio u razgovoru, prihvatio je nametnuti ritam


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Znatnu pažnju beogradske književne čaršije 1925. godine izazvao je dolazak tada poznatog norveškog pisca. Novine su ga najavile kao nobelovca koji se interesuje za srpsku književnost i da je cilj dolaska da izabere koji će naši pisci biti predstavljeni zapadnoevropskoj i, posebno, norveškoj kulturno javnosti.

Književna čaršija

Ipak, Peter Ege (Peter Egge, 1869-1959) nije bio nobelovac, ali jeste bio svetski poznat, pa i srpskim čitaocima i pozorišnoj publici po dramama „Brodolom“ i „Frida Brom“ i jeste njegova namera bila da stekne uvid u srpsku književnost. Pročulo se i da je zamolio svog poznanika, književnika Mila Pavlovića, da ga uvede u srpske književne krugove, da bi se neposredno upoznao sa najistaknutijim literatama. Tako je Pavlović uoči Egeovog dolaska postao neobično popularan među kolegama. Računali su da će preko njega najlakše ostaviti utisak na važnog gosta. Pavlović se nije otimao, beležio je i pamtio šta će kasnije reći o ličnosti i delu svakog svog kolege koji bi ga sreo na ulici ili u kafani.

Danima se nagađalo ko će biti izabran, koga će ovenčati svetska slava. Nagađalo koliko novca donosi slava, kakva sve putovanja u svetske prestonice, kakva sve važna poznanstva sa svetskim velikanima. Pa prevodi na važne jezike… Pročulo se da će vila iz Skandinavije čarobnim prstom dodirnuti Branislava Nušića, da je samo malo potrebno da se njegova slava prelije i dalje od granica ondašnje države. Ovde više nema kud, dosegao je sve visine – literarne, materijalne i društvene. A i sam Nušić se držao kao da je već sve sređeno.

Niko nije imao lepo mišljenje o drugima

Bora Stankovic Peter Egge 1935

Peter Egge 1935.

Bilo je i onih koji su se tih dana silno zabavljali, šalili se na račun uzbuđenih kolega. Kada bi ih sreli na ulici ili u kafani, unapred su im čestitali na uspehu, prihvatali ili iznuđivali ture pića, izmišljali naznake koje idu u prilog ambicioznim kolegama. U toj grupi koja se unapred odrekla mogućnosti da pridobije naklonost važnog književnog selektora bili su uglavnom mlađi književnici – Drainac, Ujević, Kovačević, Tufegdžić, Vinaver. Među njima bio je i inače Bora Stanković, iako ga u tu grupu nisu kvalifikovale ni godine, ni literarna ostvarenost, koja mu se nije dovodila u pitanje, već otpor prema vladajućem establišmentu, a tih dana i zgražavanje zbog malograđanskog držanja književne bratije.

Moguće je da je upravo iz tih dana anegdota koja govori da je Bora nasred Skadarlije klečao pred Draincem i ljubio mu ruke kao najvećem srpskom književniku, sve da bi dodatno uzrujao ambiciozne pisce.

Peter Ege je nedelju dana proveo u Beogradu. Upoznao je sve važne pisce, razgovarao sa njima o književnosti, o životu. U stalnoj pratnji bio je Milo Pavlović, glavni svedok ove priče. On je i prevodio na nemački odgovore pisaca, koji su sve u superlativima govorili o svom delu. Ipak, promućurni i ozbiljni Ege zahtevao je i da mu Pavlović saopštava i sažetke dela, pa i čitave stranice da mu usmeno prevodi. Kada bi se razgovor odužio, Ege je pitao i za mišljenje o tuđim ostvarenjima i svi su upadali u zamku – niko nije imao lepo mišljenje o drugima.

Bora Stanković nije došao na dva zakazana sastanka

Planirani boravak u Beogradu se završavao. Ege i Pavlović su, rezimirajući efekte susreta i razgovora, zaključili da jedan književnik nije došao na dva zakazana sastanka. Bora Stanković. Odlučili su da ga potraže u Ministarstvu prosvete, gde je Stanković bio sekretar Umetničkog odeljenja.

Bila je druga polovina meseca juna, kada činovnici kunjaju na radnim mestima čekajući godišnji odmor. Šef Bori Stankoviću bio je njegov kum na krštenju prvog deteta i predratni prijatelj Branislav Nušić, ali je njihov odnos kasnije bio prilično narušen. Neki smatraju da je u pitanju Nušićeva sujeta, sam Bora mu je zamerao držanje u napadima koji su usledili posle okupacije, a mi možemo dodati i činjenicu da Bora nije bio najbolji i najsavesniji činovnik, odnosno da je njegov šef često trpeo izostanke s posla, odlaske tokom radnog vremena i aljkavost na radnom mestu, a naročito Borinu mrzovolju i inaćenje. Primećujemo i da dve godine kasnije Nušića nema niti na spisku poznatih ličnosti na Stankovićevoj sahrani, niti nalazimo bilo kakvu njegovu izjavu u tadašnjoj štampi.

Milo Pavlović navodi da nije bilo moguće da ih Stanković primi u kancelariji, već je to učinio na hodniku Ministarstva prosvete, “da ne bi smetali”. Pored naznaka o povređenoj Nušićevoj sujeti, ipak je zanimljiviji opis tog susreta. Posle upoznavanja sa Egeom, Bora je ih je smestio na klupicu, a sam je seo na drugu, ponudio ih duvanom i zaćutao. Odgovarao je kratko na sva pitanja. Ni sam Ege nije žurio u razgovoru, prihvatio je nametnuti ritam.

Nema smisla, došao čovek u Beograd, pa da ne proba našu rakiju

Ipak, pauze u razmeni reči bile su sve duže, prolazilo je i po pet minuta u ćutanju. Onda se Bora prisetio dužnosti domaćina i upitao Pavlovića: “A da li taj tvoj Norvežanin pije kafu? Da mu je ispečem?” Ne čekajući odgovor, on je „na jednom sandučetu, ispekao kafu za Egea“, Pavlovića i sebe, tu na hodniku. Uz kafu je proteklo još desetak minuta ćutanja, ali to nije dosadilo staloženom Norvežaninu. Bori samo kao da je bilo stalo da ne izneveri tradicionalnu ulogu domaćina, koja nalaže da goste ponudi svime čime raspolaže kuća, ili mu je samom već prilično dojadilo, a u takvim trenucima je očekivana njegova sledeća ponuda: „A da li, Mile, on pije rakiju? Nema smisla, došao čovek u Beograd, pa da ne proba našu rakiju!“

Pavlović je zaustio da prevede pitanje, ali „kao i malo pre, ne sačekavši odgovor, (Bora) pozvao je služitelja i dao mu pare da donese rakiju“, pa su i dalje ćutali dok rakija nije donesena iz najbliže kafane, pa i dok nisu popili sadržaj čokanja. I opet ćutanje, sve do predloga da pređu u kafanu, da odu do “Kolarca”, i tamo je “trio proveo dva dana u odličnom raspoloženju”. Pavlović je usmeno prevodio čitave Stankovićeve pripovetke, gotovo celu “Nečistu krv”, a Ege je beležio gotovo sve, kako svedoči Pavlović, mada je u to teško poverovati, imajući u vidu da su tamo proveli čitava dva dana. Takođe navodi: “Bora je ćutao i tek s vremena na vreme ubacivao koju reč, koju je Ege sa simpatijom dočekivao i tražio da se odmah prevede”.

Samo sa Stankovićem

Peter Ege je iz Beograda otišao u Bugarsku, potom u Tursku, pa u Grčku. Posle mesec dana opet se našao u Beogradu i zaželeo je, preko Pavlovića, da se sretne “samo sa Stankovićem, jer je on, kako je to Ege govorio, naš jedini i pravi nacionalni predstavnik”. Ponovili su kafansko druženje i razgovorali više dana o književnosti. Pavlović dalje veli: “Gospodin Ege je preko Stankovića najbolje upoznao naš svet i naše prilike, zavoleo našu zemlju i sa ljubavlju se sećao tih dana koje je proživeo u Beogradu.”

Rezultat Egeovog boravka u Beogradu su tri studije objavljene u norveškim i nemačkim časopisima, koje je potom Milo Pavlović preveo na srpski. U prvoj je uglavnom pregled srpske literature, ali je najviše reči o Stankoviću, dok su druge dve u potpunosti njemu posvećene.

Od svih pisaca koje je Ege u Srbiji i na Balkanu upoznao, “na Egea je najdublji utisak proizveo Bora Stanković”, a jedan napis on završava rečima: “To je jedna originalnost, čovek koji mnogo znači”