Mantafa je nadogradnja u trenutku. Ponekad liči na pesmu u prozi, ponekad na istrgnuti razgovorni segment. Melodija zavisi isključivo od načina kazivanja, od trenutne potrebe da se postigne sugestivnost. Umetnička i obredno-magijska uverljivost postižu se sredstvima koja srećemo u pozorištu – mimikom, gestikulacijom, tonom i intenzitetom kazivanja, pokretom. A, tu su i posebno odabrana scena u dvorištu kuće, rekvizite i kostimi


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Mantafa je autohtona vranjska lirska forma, posebna obredna gradska pesma. Mogla se gotovo potpuno očuvana čuti sve do Prvog svetskog rata, iako je njena karakteristika i bilingvalnost. Izvodila se naporedo na srpskom i turskom jeziku, njome su zajedno Srpkinje i Turkinje iskazivale svoju najdublju devojačku intimu.

Ova po formi, ritmu i melodiji kazivanja netipična lirska pesma je istovremeno i potvrda da se turski jezik u Srbiji održavao i decenijama posle oslobođenja, makar u okoštaloj lirskoj formi.

Pozorišna igra

Mantafa nema ujednačeni stih, nema rimu, to je naročita lirska improvizacija inicirana uglavnom ustaljenom pesničkom formom na turskom jeziku. Mantafa je nadogradnja u trenutku. Segmenti na turskom se tretiraju kao vid proročanstva i to daje unekoliko svečanu i ozbiljniju notu nastavku na srpskom. Mantafa ponekad liči na pesmu u prozi, ponekad na istrgnuti razgovorni segment. Melodija zavisi isključivo od načina kazivanja, od trenutne potrebe da se postigne sugestivnost.

Umetnička i obredno-magijska uverljivost postižu se sredstvima koja srećemo u pozorištu – mimikom, gestikulacijom, tonom i intenzitetom kazivanja, naglašavanjem određenih sintaksičkih, odnosno govornih delova, kao i pravim pozorišnim pokretom. Kada se nabrojanom dodaju posebno odabrana scena u dvorištu kuće, rekvizite i kostimi, mantafa i jeste vid naročitog pozorišnog izraza, i to u mnogo većoj meri nego što se teatralnost sreće u drugim obredima.

Zbirka od 106 mantafa u Arhivu SANU

Prvi je širu našu javnost o mantafi obavestio etnolog Jovan Hadživasiljević, doktor istorijskoh nauka, i to o onoj koja se izvodila još dok su i Turkinje učestvovale. Bora Stanković krajem pretprošlog veka je opisuje u jednoj pripoveci, ali je, nažalost, delove mantafa dao na standardnom jeziku. O mantafi u Nišu, ali samo o onoj na turskom, piše književnica i svetska putnica Jelena Dimitrijević. Neke je zapisala i prevela na srpski.

Do nas su doprle one koje je kao gimnazijalac zapisao Hadži-Todor Dimitrijević i to od svoje majke Sofije, koja je u obredu bila učesnica i kao devojka i kao, kasnije, žena koja je uživala posebno poverenje među devojkama u komšiluku (zbirku od 106 mantafa predao je Akademiji nauka i ona se danas nalazi u Arhivu SANU). Naime, pored devojaka, uvek je bila prisutna najmanje jedna, ali ne više od dve starije žene. Uslov je bio da nema ćerku među devojkama i da joj veruju i učesnice i njihovi roditelji.

Buđenje i bujanje

Od Dimitrijevića saznajemo i šta se sve koristi tokom obreda: buketi cveća, veći zemljani ćup sa vodom, marama kojom se prekriva ćup sa vodom i buketima, kanap, katanac, ogledalo, zdela u kojoj je crveno ofarbano jaje. Sve se odigrava u dvorištu, najčešće ispod razgranate ruže. Prvo se izgovara ustaljena mantafa, posvećena velikom listu koji prekriva otvor ćupa: „Na mantafe glava li si? Amanet što ti dado nosiš li?“ Potom jedna devojčica, prekrivena velom i s ogledalom u jednoj ruci, nasumice vadi po buket iz ćupa, jedna od devojaka ga prepoznaje kao svoj. Starija žena govori mantafu na turskom, pa je prevodi na srpski, ili obrnuto – u tursko vreme, a onda nastavlja devojka čiji je buket izvađen iz ćupa.

Mantafom se bavio i najbolji istraživač narodnog stvaralaštva u ovom delu Srbije, Momčilo Zlatanović, i dokazao da se sporadično održala, sa neminovnim modifikacijama (buketu se dodavalo i ime ciljanog mladića na hartiji), i posle Prvog svetskog rata, o čemu, uostalom, svedoče i sestre Janković. Tragajući za poreklom, Zlatanović je ustanovio da je naziv došao od turskog naziva “mantafal”, odnosno “mantifar”, a u pitanju je drevni, preislamski obredni čin posvećen buđenju prirode, kao deo većeg praznika – Hidireleza.

Što se tiče rasprostranjenosti, mantafal se izvodio “u svim mestima Anadolije…, kao i kod balkanskih Turaka”, dok svoju originalnost vranjska mantafa duguje tome što je ona jedina na nekom drugom jeziku sem na turskom i što u obredu učestvuju i devojke koje nisu Turkinje, kao i tome što je slobodnija, razgranatija i u formi, i u poruci, i u jeziku.

Kada devojka mašta o ljubavi

Mantafa je ljubavne prirode, erotski obojena, posvećena buđenju i bujanju prirode, izvođena uoči Đurđevdana, ispevana u prvom licu ženskog ili, često, muškog roda, kada devojka mašta o ljubavi koju joj iskazuje stvarni ili zamišljeni mladić, kada tom mladuću daje reči koje bi želela da čuje od njega.

Može se desiti da se kroz mantafu samo opeva veličanstvenost žensko-muške ljubavi (“…Što te više volim, sve više mi kape krv u srce…”), da liči na ljubavnu kletvu (“…Gora koju si nameran da prođeš / dabogda se u ćumur pretvorila…”), ponekad je bliska bajanju (“Grojze si, moje obe oči si. / Idi kude će ideš, / ti si moje suvo zlato pa moje”), ponekad se odnosi na sudbinsku rešenost i predugo čekanje (“Sve carevine svoji carevi promeniše, / a moja volja ništa se ne ispuni – / pustinja, nesrećan sat se zgodi…”).

Na đul-postelju ne može svaki da spije

Jedna od najlepših svakako je ova u kojoj se u antičkom smislu sjedinjuju velika ljubav i veliko junaštvo: “Nova šimširna vrata ne otvarav se l’ko. / Na đul-postelju ne može svaki da spije, / samo sabljaš može toj da postigne. / Carska straža da me zadržuje, / ja ću da gazim u tuj postelju, / jer me sabljin sjaj na toj tera.” U nekima je naglašena želja da se ljubav ozakoni i obznani: “…Stvori me, bože, pile sas dva krila / i daj mi, bože, čangaraci – / čujen da otidem, čujen da se vrnem.”

Na turskom je mantafa uopštenija (jedna u prevodu ovako glasi: “Ljubav je zamotan ibrišim / što se nikada razmotati ne može”), dok je na srpskom konkretnija, u njoj devojka uglavnom misli da određenog mladića.

Autorska mantafa

Jedini pokušaj da se stvori umetnička mantafa pripada Rozaliji Ruži Vinaver, majci grandioznog Stanislava Vinavera. Ona je Đurđevdan 1913. godine provela u Vranju kao medicinska sestra dobrovoljac i bila u prilici da posmatra živopisni obred. Njena umetnička duša, bila je na konzervatorijumu iškolovana pijanistkinja, prihvatila je mantafu kao način da i sama iskaže svoja osećanja, stanja i razmišljanja, pa tako njen putopis, nastao tokom leta iste godine, kada su epidemijske prilike u gradu bile u trenutačnom zatišju i kada je otputovala na kraći odmor, pod naslovom „Od Vranja do Soluna“, sadrži i deset njenih mantafa, sa naslovima iz oblasti flore.

Zadivljujuće je što je ovo dete Varšave, izraslo iz poljskog jevrejskog miljea, srpska podanica tek dvadesetak godina, osoba kojoj je Vranje, nakon Šapca, tek druga sredina u Srbiji koju upoznaje, tako dobro razumela ovaj naročiti narodni umetnički izraz da u nekim delovima dostiže lirske visine vranjske mantafe („Uzimam skalpel, oštar nož analize / i rasecam končiće duše, / i odvajam kao pensetom / pojedine utiske mozga / i peanom čvrste volje / stežem krvoliptanje iznenadnih zanosa. / Oličenje sam stegao, / pa ipak ciklon ljubavnog žara prožima i moj mozak, dušu, srce…“).

Ove stihove možemo prihvatiti i kao šire, kao obuhvatnije od same mantafe. Leksička sredstva kojim se autorka služi u navedenim stihovima u direktnoj su vezi sa njenim iskustvom medicinske sestre iz operacionih sala Prve rezervne vojne bolnice u Vranju tokom balkanskih ratova, a ta izražajna sredstva postaju karakteristična narednih godina u poeziji nemačkih ekspresionista. Ipak, dovoljno je da, i pored očitih ekspresionističkih naznaka, samo konstatujemo da je Ruža Vinaver jedini autor umetničke mantafe.