Nocturnal Animals (2016)

Scenario i režija: Tom Ford

Uloge: Amy Adams, Jake Gyllenhaal, Michael Shannon


Piše: Srđan Dimitrijević


 

Za modnog dizajnera Toma Forda znao sam tačno onoliko koliko i o modi. Samo da postoji. Režisera i scenaristu Toma Forda otkrio sam pre sedam godina, kada sam gledao njegov prvenac Samac (A Single Man) snimljen 2009. Film mi se dopao, iskreno me mrdnuo, i tek onda sam saznao da je, režiser-početnik koji je na mene ostavio snažan utisak, baš taj veliki i slavni kreator za koga sam čuo.

E… zato nije čudo da me je kupio savršenom estetikom, vizuelnom perfekcijom, neverovatnim osećajem i pažnjom za detalje. Ali, scenario i način pripovedanja, podela uloga i odnosa među likovima, osmišljavanje scena, odabir kadrova i sve ono filmsko glavno i temeljno je zaista odlično, i njegovo je delo. Tada nisam znao šta da kažem: svaka čast novom autoru, ili početnička sreća slavnog bogataša koji se igra filmaša.

Dva vremena i tri radnje

Obično izbegavam da na početku, pre bilo kakvog objašnjenja, iznesem ovakve tvrdnje, ali ovoga puta mora da kažem da su Noćne životinje odlično autorsko delo! To je i izuzetno stilizovan film; i dobro promišljena psihološka drama; i zanimljivo prikazana ljubavna priča; i ekstremno surov, nasilan triler.

Suzan Morou (Susan Morrow) je vlasnica umetničke galerije koja živi bogatim i privilegovanim životom. Poštom joj stiže roman koji je napisao njen bivši suprug Edvard Šefild (Edward Sheffield), sa kojim je bila u braku pre dvadesetak godina. Posvetio ga je njoj i želi da ona prva pročita pošto namerava da ga objavi za koji mesec.

Sadržaj je potpuno zaokuplja i duboko uznemiruje. Ona jednostavno ne može da prestane sa čitanjem i razmišljanjem o romanu, ali ne uspeva ni da se odbrani od sećanja na vreme kada su njih dvoje bili zajedno. Time su stvorena dva vremenska toka koja se prožimaju i koja paralelno pratimo. To, opet, donosi tri radnje. Ovu koja se dešava sada sa Suzan i njenim životom; onu od pre kad je sve počelo i dok je bila u braku sa Edvardom; i, naravno, nasilnu i tragičnu radnju u romanu. Zvuči zbunjujuće, ali ipak nije komplikovano kao što deluje.

Društveni status kao surogat ljubavi

Ejmi Adams (Amy Adams) je fantastična kao Suzan. Ona mlada, prkosna, samosvojna, koja voli i koja se zbog ljubavi suprotstavlja svojoj porodici. Savršena je kao tadašnja devojka ispunjena snovima, idealima i planovima, koja sebe vidi ostvarenu jedino kroz umetnost. Zaljubljena je u Edvarda, kojeg zna iz detinjstva, sa kojim deli umetničke sklonosti i za kojeg se udaje iz ljubavi.

Ova zrela, imućna, bez strasti, čiji se život izokrenuo u ono što nije htela, a što joj je majka zloslutno predvidela rekavši: „Sve se žene vremenom pretvore u svoje majke“. Maestralna je kao sadašnja ostvarena, uspešna žena, koju za umetnost veže jedino galerija slika koju ima. U braku je sa atraktivnim, bogatim i preduzimljivim čovekom, za koga se udala jer su im se ambicije podudarale.

Ostavila je Edvarda i surovo ga povredila, odabrala je ono čemu se protivila i opirala kao mlada, dogodilo se upravo to što je njena majka rekla da će biti. Udala se za nekoga ko potiče iz sličnog bogatog hedonističkog okruženja. Ali i dobila je ono što nikako nije želela. Privid uspešnog braka umesto ljubavi, bogatstvo i klasnu nadmoć umesto strasti, i galeriju kao surogat umetnosti.

Da li se Suzan zaista pretvorila u svoju majku? Zahvaljujući suptilnoj i dubokoj emotivnoj, a ne fizičkoj transformaciji, koju nam višeslojno dočarava Ejmi Adams, to postaje sporedno. Ona nosi film, jer njen lik je jedino što povezuje stvarnost sa pričom koju paralelno pratimo dok je čita. Njen lik povezuje mešanje onog pre i ovog sada, mašte i stvarnosti, pretapanje vremenskih nivoa i identiteta.

Motiv nasilnika iz divljine

Džejk Džilenhal (Jake Gyllenhaal) se izuzetno snašao u dvostrukoj ulozi. On glumi i Edvarda pisaca i Tonija Hejstingsa, glavnog junaka romana, u koji su smešteni svo nasilje i sva surovost u filmu. Toni kreće na put kroz Teksas, naleti na trojicu napasnika, koji ga kolima izguraju sa puta, otimaju mu ženu i ćerku, a njega ponize i ostavljaju u pustoši. Uz pomoć detektiva (Michael Shannon), pronalazi njihova tela ostavljena u teksaškoj pustinji. Silovane su i zverski ubijene.

Motiv nasilnika iz divljine koji terorišu urbanog, civilizovanog čoveka, veoma je često eksploatisan u niskobudžetnim filmovima, ali i u kultnim ostvarenjima kao što su Psi od slame (Straw Dogs – Sam Peckinpah) i Oslobađanje (Deliverance – John Boorman). Ovde je Tom Ford taj motiv upotrebio kao način da Edvard opiše Suzan, a i gledaocima, kako je na njega delovalo to što mu je uradila.

Toni preživi strašnu noć tako što se sakrije kada se nasilnici vrate po njega. Izjeda ga i razdire osećaj krivice i nedostatka muškosti. Tu počinje njegov preobražaj od slabića u žestokog muškarca spremnog na osvetu i nasilje. To postepeno razvijanje zapravo pokazuje da je Suzan, nanevši mu bol, uticala i pomogla da mladi romantični sanjar izraste u pravog, zrelog i ozbiljnog pisca. Režiser veoma suptilno upućuje na to time što se Suzan vraća u prošlost tek od trenutka kada junak romana pronađe suprugu i ćerku ubijene.

Šta fikcija donosi u realnost? Roman kod Suzan budi sećanje na prošlost, mučno preispitivanje, kao i želju da se ispravi učinjeno zlo. Prikazuje joj nasilje, kao uzrok i kao posledicu, a osveta je jedini odgovor.

Na neki način, film i jeste priča o osveti. On se sveti zlikovcima u romanu i tu strada jer je nespreman da ide do kraja. U stvarosti njegova osveta je što roman naziva po njoj i posvećuje joj ga. Ona se sveti sebi vraćanjem u prošlost, prihvatanjem sadašnjosti i odlaskom na sastanak s njim iako oseća da neće doći.

Edvarda ne vidimo u sadašnjosti, ali zahvaljujući izuzetnoj glumi Ajmi Adams, njegovo prisustvo neprestano osećamo. Iako film govori o osveti, u osnovi je priča o borbi u prevazilaženju i nadvladavanju traumatičnog iskustva iz prošlosti. Njegov nedolazak na sastanak je i njegova pobeda nad samim sobom, pokazatelj da je konačno ostavio iza sebe sve ono što ga je proganjalo poslednjih dvadeset godina.

Režiser sa kamerom dizajnera

Nesumnjivo da Tom Ford, kao kreator, ima istančano oko za savršeno korišćenje boje i kompozicije. Kao režiser je potvrdio svoju senzualnost i dokazao se kao potpuni pripovedač, dovoljno mudar da zaključke prepusti gledaocu. On pravi hrabar izbor pričajući kompleksnu priču sintezom dve suprotne i složene polovine u jedan film, vagajući pažljivo da ne ode daleko ili da se previše uzdrži i ne pruži dovoljno.

Mnogi mu zameraju to što nije školovani režiser, i sva ta govorancija vizuelnom, nikako ne znači da je ovde reč o stilu iznad sustine. Naprotiv! To je njegova, za mnoge ’filmotvorce’, nedostižna prednost. Dobro psihološki profilirani likovi, ljudi, u Fordovom su filmu vrlo bitni, veoma detaljni i veoma stvarni. Savršena stiliziranost je samo dobro iskorišćen okvir da se likovi upotpune i naglase.

Bogat kasting, različiti periodi, slojevito pripovedanje i mešanje stvarnosti i fikcije su apsolutno usklađeni, a napodnošljivo nasilje, duboke emocije i vizuelni kontrasti udaraju u glavu kao jaka domaća brlja. Dao nam je brutalan prikaz kako je odluka iz mladosti definisala živote dvoje ljudi. Bez imalo kiča.

Što se mene tiče, rekoh da se u modu se ne razumem i moje karirane košulje su dokaz za to. Nemam pojma kakav je Ford kreator, ali kao režiser me je kupio svojim prvim filmom, ovim me je potpuno ošamutio, te sad jedva čekam njegov sledeći. On pravi garderobu za bogate i pomodne, ili kako se to popularno kaže selebritije, ali su mu filmovi isključivo za one koji vole i znaju šta je dobar film.

Iskreno preporučujem da gledate ovo ostvarenje. I garantujem vam: oni koji ga odgledaju, učiniće to ponovo! Kad-tad.