Desetak godina po ratu, u kome je bio aktivni skojevac u Prištini, Pera Stefanović je radio u Gradskoj komisiji za kulturu. U osnovi te komisije je agitprop, odnosno širenje ideja i uticaj na mase, a u jednom trenutku Stefanović je domislio da bi najbolje bilo da dovede nekog poznatog pisca da nastupi u Prištini. Njegov izbor je bio Miroslav Krleža. Uz pristanak nadređenih drugova, hteo je da dogovor sa drugom Krležom obavi telefonom, ali je ovaj insistirao na susretu u Zagrebu.

     Na železničkoj stanici sačekao ga je Krleža lično i poveo kući, ne dozvolivši mu ni da se osveži, nakon tolikog putovanja, u već rezervisanoj hotelskoj sobi. Nije mu dozvolio ni da torbu ponese do automobila. Obavio je to lični vozač. Stigao je tačno na ručak i šokirao se buržujskim „luksuzom“. Livrejisana posluga, skupoceni escajg, strogi kućni protokol, atmosfera, bilo sve protiv čega se borio Pera Stefanović, ali je znao i Krležinu veličinu, čitao je sve objavljeno, pa je shvatio da je važno da ne pokaže svoje iznenađenje. Pomislio je i da je uzalud dolazio u Zagreb.

     I Krleža je procenjivao svog mladog gosta i dopao mu se. Toliko da ga je zamolio da se odmori i pripremi za šetnju, a po povratku su i zajedno večerali. Razgovarali su isključivo o književnosti. Nije Stefanoviću dozvolio odlazak u hotel. „Kao domaćin je isti kao mi južnjaci“, svedočio je Stefanović decenijama kasnije. Pristao je veliki književnik da u Prištini održi književni čas.

     Dok su sutradan automobilom išli ka stanici, Pera Stefanović je načinio veliku pogrešku, zbog koje će lično izabrani zadatak ostati neobavljen.

     – Druže Krleža, ja bih da vas nešto zamolim…

     – Da? – okrenuo se blago ka odlazećem gostu i sa naklonošću ga potapšao po kolenu.

     – Znate, druže Krleža, naša publika nije baš na nivou da prati jednog Krležu…

     – Da? I šta ćete mi predložiti? – malopređašnja blagost u glasu je nestala.

     – Pa, druže Krleža, samo da malo spustite nivo, da se prilagodite ljudima u publici.

     – Mladiću, žao mi je, ja neću doći u Prištinu! – glas je bio tih, ali sa jasnom ljutnjom.

     – Ali, druže Krleža, već smo se dogovorili…

     – Jesmo. Čim vaša publika dosegne razinu Krleže, vi mi javite!

     (Prema pričanju Pere Stefanovića).

Zoran S. Nikolić