Pisac i autor portala Vranjenet Zoran S. Nikolić objavio je dramu “Onaj pas iz Vranja”, koja čitaocima otkriva herojski karakter Hadži-Todora Dimitrijevića. Izdavač je vranjsko Udruženje književnika


Piše: Zoran Radulović


 

Tviter mudrost kaže da naš ključni problem nisu budale i oportunisti već oni koji su i jedno i drugo. Drugim rečima, ovde je rektalna speleologija postala modus operandi. Danas ništa nije važnije od lociranja moćnika i uklizavanja u njihov topli anus, pa zato sve društvene vrednosti mogu da se trampe za tu vrstu prividne koristi.

Ljudi ne shvataju da su postali robovi, da su, po teoriji igara, upali u “zatvorenikovu dilemu”, i da neprestano prave pogrešan izbor (koga zanimaju detalji i varijacije ove igre neka pita Google).

Onaj pas iz VranjaOnaj pas iz Vranja – skica herojskog karaktera

U realnom svetu kao da više ne postoje ličnosti poput Hadži-Todora Dimitrijevića (1889 – 1977), glavnog junaka drame “Onaj pas iz Vranja”. Hadžiju je teško svrstati u određenu kategoriju: on je teoretičar jezika, pisac, prevodilac, filozof, političar, avanturista, borac koji preispituje norme i prkosi autoritetima. On je okean znanja i antipod vazelinskom čoveku koji bi da živi bez kičme.

I zato je drama “Onaj pas iz Vranja”, u ničeanskom smislu, zapravo skica herojskog karaktera.

Nikolić prikazuje Hadžiju u momentima kada odgovara na ključna egzistencijalna pitanja, milom ili silom: na sudu, u istražnom zatvoru i u razgovoru sa novinarom. Osnovni parametri Hadžijinog etičkog koda dati su u prvom delu drame, u njegovom obraćanju sudu, pred kojim je nepravedno optužen:

– Istina nema blizanca, ona je jedina! Ona je jedinac u majke (…) U sudu nema ni popa ni vladike, ni kralja ni vojvode! Sud nije nadležan za apostole, svece i bogove, već za pravdu među ljudima!

Mrtav bundžija je najbolji bundžija

Naravno, nije Hadžija izmislio istinu i pravdu, one postoje odvajkada. Njegova veličina ogleda se u tome što je spreman da temeljne društvene vrednosti brani na svakom mestu, pred bilo kim, po cenu života. On nikada ne odustaje – ni pred bahatim vladarima, ni pred licemernim vladikama, ni pred akademskim kvaziautoritetima, pa čak ni pred pijanim komunističkim inkvizitorom kojeg je moć opila više od alkohola.

KRCUN: – Cenjeni Hadžija, sada ću te metkom zamoliti da sedneš… Metak čini da ti tuđa pomoć neće trebati… Ha-ha…

HADŽIJA: – Pucaj! Pucaj!

Kroz ponašanje moćnika, Nikolić savršeno podcrtava kukavičluk društva prema ljudima Hadžijinog kova. Za većinu je mrtav bundžija najbolji bundžija. Zato su Hadžiju proterali i iz rodnog grada.

HADŽIJA: – Ne vidim nikakvu pobunu…

DEVERDŽIĆ: – Ne vidiš? E, ja vidim… Kad god si ti u Vranju, uvek je pobuna…

Patnja je moja koliko i moje telo

U poslednjoj sceni, u prisustvu voljene (i znatno mlađe) žene, ostareli Hadžija sumira svoj život, bez patetike i roptanja.

NOVINAR MILIĆ: – Da li ste patili? Govorite sa takvom vedrinom…

HADŽIJA: – Neprestano, ali sam sve čuvao za sebe… Nisam hteo da druge zasipam… da prostite, na druge da istresam svoju kiblu… Patnja je moja koliko i moje telo… Ona zna da pravilno usmeri čoveka… Stvar je u tome što za svaki gram patnje čovek treba da pronađe gram nečega drugog da je poništi… I tako, gram patnje – gram veselja, gram patnje – gram znanja… Bar da bude nerešeno! I na gram patnje nikako – gram zlobe, jer se tako patnja umnožava…

Teško je, dakle, biti heroj, ali nije nemoguće. Za početak, valja izaći iz čmaroljubne zone konfora i upoznati Hadži-Todora Dimitrijevića, čija biografija može da posluži kao predložak za Netflix seriju od bar pet sezona.

Drama “Onaj pas iz Vranja” Zorana S. Nikolića odličan je početak.

TEŠKO KURCU BEZ TEMPERAMENTA

NOVINAR MILIĆ: – Neko mi je rekao da ste neprestano, od rođenja, u sukobima…

HADŽIJA: – E, moj Miliću, teško kurcu bez temperamenta. Svak se bije da dobije, a ja nisam znao šta je to, šta se dobija pobedom. I kada bih pobedio, a mnogo je pobeda bilo, to što sam dobijao nije bilo ono što sam hteo. Nisam znao šta treba izvojevati. Ili sam znao… Znam i sada, no to ne postoji…

NOVINAR MILIĆ: – Pravda? Sreća? Slava?

HADŽIJA: – Hm… Može biti… I pravda i sreća… Ali, sve je to proces, nema večite pravde, večite sreće… Slava je zamajavanje glupih… Iskreno, najsrećniji sam bio tokom borbe i tokom svake borbe, i krvav, i kontuzovan, i osakaćen, imao sam utisak da kontrolišem pravdu… Posle bitke, moj Miliću, odmah nastupe novi zakoni i borci više nemaju šta da traže… Zato su svi ratnici nesrećni posle rata, obole od tih sindroma… obole zbog izmenjenih okolnosti, zbog nagle promene pravila preživljavanja. Zato ja nisam smeo da izađem iz rata, zato sam nastavljao ratove, otpočinjao nove…

NOVINAR MILIĆ: – Sve ratove ste vi započinjali?

HADŽIJA: – Ne baš sve. Mnoge prve bitke u mladosti sam sam započeo, ali prvi pravi rat započeo je… taj… sada ga svi mrtvog napadaju, pa mi malo mrsko da govorim… Ali da, vladika Nikolaj mi je pokrao autorstvo i započeo rat. Onda se nisam smirio… dok ga nisam raskrinkao. Ipak, kasnije… ovo ti i nije baš za televiziju… privatno da ti kažem… ni pod pretnjom smrću nisam hteo da ga opanjkavam… Možda je to jedini rat od kojeg sam odustao… I od njega ima gorih…

NOVINAR MILIĆ: – Dobro, a da li biste mi nabrojali svoje neprijatelje?

HADŽIJA: – Nemoguće! Kao detetu su mi bili neprijatelji gazdinski sinovi koji su me šikanirali, onda policajci iz Terazijskog kvarta koji su me tukli, oteli sat koji mi je majka poklonila i proterali iz Beograda… Moj najveći dobrotvor i mecena, veliki čovek Mihajlo Pupin, i on mi je povremeno bio neprijatelj… i kralj Aleksandar, koji me je odlikovao posle rata, i on je postao protivnik… Čitava Akademija nauka je moj neprijatelj… Svi moji neprijatelji su tako veliki da im se čini da je tako lako da me zgaze, takoreći kao pijan govno, a onda ih zaposednu frustracije i silno mi pomažu…

Odlomak iz drame