Evolucija od adolescentskog do sada već etabliranog benda rado viđenog u celom regionu je albumom „U slojevima“ dobila svoju završnu fazu. Ovaj proces nije trajao ni predugo ni prekratko, već tačno onoliko koliko je potrebno da im ovaj status niko više ne može osporiti.


Piše: Nebojša Cvetković


 

Dugo očekivano i još duže najavljivano četvrto po redu studijsko ostvarenje “Nežnog Dalibora” najzad je ugledalo svetlo dana. Četiri već skinuta singla o kojima je portal Vranjenet već pisao, sa još četiri na ovom albumu nazvanom „U slojevima“ čine efektno kompaktnu celinu zvuka, reči i slika.

     Sve manje pop, sve više rok, sve manje nežan a sve više besan nad svetom i onim u šta se pretvorio, „Dalibor“ nam detaljno, u slojevima, isporučuje potentni amalgam oporog rokerskog bunta, tako retko iskrenog na ovim meridijanima.

 

Poslednjih godinu dana se dogodilo ništa

Život je postao jedna psihodelična slika

Poslednjih godinu dve se desilo ništa

Život je postao šta da Vam kažem

Sve znate sve, sve

(Godinu dana)

 

     Za razliku od košmarno apokaliptične „Zauvek“, koja otvara album, pesma „Mi čekamo dan“ je snoliki, pomalo melanholični EKV vapaj za životom koji neprestano izmiče. Uokviren skučenim životnim (ne)mogućnostima, naizgled izgubljen u svojoj frustrirajućoj nemoći da bilo šta promeni, „Nežni“ instinktivno ipak zna da do promena mora doći.

 

Mi čekamo dan kad teći će sve uzbrdo

Sve će teći i život će teći uzbrdo

………………………………………

Želim da vidim makar jednom

Da napolju je revolucija

Uz pesme koje volim

(Mi čekamo dan)

 

     Zvuk Ivičine gitare, onako u tragovima, vrlo suptilno asocira na ovoprolećnu građansku neposlušnost, tek toliko da posluži kao putokaz koji nagoveštava ishodište stvaralačkog nauma. Perfektan saundtrek za proteste protiv licemerja i nedostojanstvenog života.

 

Biće bolje ako priznamo

da ništa nas ne uzbuđuje već predugo

Ništa nas ne uzbuđuje niko se ne usuđuje

Zar te to ne izluđuje?

(Trči!)

 

Nežni Dalibor – četvrta faza

     U avanturu preispitivanja, kako svoje stvarnosti, tako i svojih snova, gazeći sve vreme po senkama svojih odraza, Ivica Marković je stvorio čarobnu magiju suptilno buntovnog rokenrol izraza, gradeći sebi poziciju jednog od trenutno najautentičnijih domaćih autora, otklanjajući uz put svaku dilemu da li je svih ovih godina vredelo truda (čitaj: krvi, suza i znoja) baviti se ovim poslom.

     Ivica Marković odnosno njegov alter ego Nežni Dalibor tokom svoje karijere nije išao utabim stazama. Svaki od četiri albuma predstavljao je jednu od faza njegovog života kojeg se introspekcijom oslobađao i svima nam ga stavljao na uvid. U tome su mu bezrezervno pomogli stari pajtos iz vranjskih srednjoškolskih dana Ljubomir Vučković na basu i – u međuvremenu pridošla beogradska polovina benda – bubnjar Dragan Jovanović i Davor Šopić, „krivac“ za zvuk sintisajzera, gitare, tamburine.

     Evolucija od adolescentskog do sada već etabliranog benda rado viđenog u celom regionu je albumom „U slojevima“ dobila svoju završnu fazu. Ovaj proces nije trajao ni predugo ni prekratko, već tačno onoliko koliko je potrebno da im ovaj status niko više ne može osporiti a bogami ni ugroziti.