Nemam ja ništa potiv džeza, niti bilo koje druge muzike, jer sviram italijansku, špansku, bugasku, poljsku, makedonsku, ali mora da se zna šta je naše. To što danas ubacuju trubači nije loše, ali nama je u krvi Bakijino “Izgubljeno jagnje”, “Svekrvino kolo”, “Sulejman beg”, “Romski čoček”…


Piše: Zoran Radulović


 

Iskusni trubači kažu da samo meka duša može sviranjem da dočara vranjansku žudnju, Mitketov dert, strast za nedosegnutim… A baš takva priroda je majstor trube Nenad Mladenović: svestan je sopstvenog umeća i pređenog puta, ali je blag i veoma staložen. I pomalo setan.

Rođen je 1970, u Vranju, u Gornjoj Čaršiji, a pobedom u Guči okitio se već 1986. Prvu trubu osvojio je i 1996, 1999. i 2003, a njegov orkestar je bio najbolji 2005. godine. Snimio je i tri albuma.

Poput oca Milana Mladenovića (Ekrema Mamutovića) i dede Bakije Bakića, Nenad je rano shvatio kakav će biti njegov život. Pokazao se dostojnim naslednikom svojih slavnih predaka.

Talenat ne može da se sakrije

– Moj otac je svirao sa Bakijom, ali mene nije terao na tu stranu. Ali, stalno smo ih gledali, vežbali su u kući, pa smo hteli i mi malo da probamo. Deca… Tako zavoliš instrument… Sa osam godina sam počeo da sviram trubu, ali otac nije hteo da budem kao on, znao je da se radi o teškom poslu, pričao mi je o tome. Idi ti, sine, u školu, govorio je, da se ne mučiš kao ja, da se zaposliš u neku fabriku, da imaš sigurno parče ‘leba. Evo, moj brat je završio za metalostrugara i radio je u Simpu.

Dok sam bio dečak, uzimao sam trubu čim doručkujem. Vežbam, pa malo prošetam, pa opet, i sve tako do večeri. Najmanje dva sata dnevno. A talenat ne može da se sakrije, da se nešto priča ili laže, to se odmah čuje. Kad neko nije dobar, može da se trudi kol’ko ‘oće… Vežba vredi, može da se dotera duvanje, položaj prstiju, da se popravi ritam, ali nije vežba sve. Ima i onih koji sviraju bez sluha, pritiskaju mehanički, a ne osećaju muziku.

Čika Jaško

Poslušao sam oca i išao prvo u nižu Muzičku školu u Vranju. Bio sam odličan, išao na takmičenja i osvajao četiri-pet puta prvu nagradu. Čika Jaško Jašarević, koji mi je bio profesor, govorio je – sine, nemoj da gledaš ovog tvog tatka, nemoj da budeš kao on, završi muzičku ovde, pa idi u Štip, tamo je najjača škola za trubače.

I upisao sam se u srednju Muzičku školu u Štipu, a kad sam završio prvu godinu došao sam u Vranje, na raspust. Tog leta, otac mi jednog dana kaže da ćemo malo do deda Bakije, da ga vidimo, nešto nije dobar, uopšte. On je inače često dolazio kod nas, moj otac je išao kod njega, stalno su se nešto dogovarili, oko svirke, poslova…

Sine, nemoj da se stidiš

Bakija je tada zbog šećera imao 20 kila, i kad me video baš se obradovao, mnogo me je voleo. Kaže mi, sine, kakva je to škola tamo, naučio li si nešto da sviraš? Kažem, škola k’o škola, ne učimo pesme, nego učimo note, skale, imamo neke vežbe… A on će – dobro, nema veze, zna deda šta te pita, ‘ajde, odsviraj nešto što ste tamo vežbali, malo da te čujem, nemoj da se stidiš.

Njegov sin Fejza mi donese trubu i ja odsviram ono što smo vežbali na časovima u Štipu. A Bakija će – leeele, sine, pa ti odlično duvaš, možeš da sviraš i na svadbama, baš tako kako su te naučili, samo da napraviš repertoar. I zato da slušaš samo tatka, njega da pratiš, on je opasan trubač. Zna sve što sam ja svirao, i to će da prenese tebi.

Nenad i Usnija Redžepova

Aaaa, ne ujče, kaže moj otac, prvo da završi muzičku školu, da postane svoj čovek, da zameni čika Jaška u Muzičkoj školi, da bude profesor, pa posle će vidimo. Ma kakva škola, kaže Bakija, da uzmeš dete za ruku i da ga naučiš ovo što mi sviramo, vranjanske pesme, čočeci…

Pšeničice, sitno seme

Tog leta je u Vranju bilo takmičenje za Guču, a Bakija zbog bolesti nije mogao da se pojavi, niti je rekao mom ocu da može da ide da se takmiči umesto njega. Bakija je bio takav: nije davao da neko drugi upravlja orkestrom. Sve dok je bio živ.

Posle nekoliko dana od tog razgovora sa dedom, dolazi moj čiča Šefko kod nas i pita da l’ će Bakijin orkestar da ide na takmičenje, približava se datum. Ne daje ujče, kaže mu moj otac. Šta, bre, ne daje, kaže čiča Šefko, on ako ne može, će idemo mi! Ekreme, ti će sviraš. Ne, ćuti, kaže otac, ne smemo Bakija dok ne dozvoli.

A meni se ta reč “takmičenje” nekako uvrtela u glavu, počele su već i reklame da se pojavljuju na radiju, pa sam počeo da se raspitujem u vezi toga, šta, kako… Nekako u to vreme sam čuo i pesmu Pšeničice, sitno seme, mnogo mi se sviđala. Uzmem trubu, tu, tu, i naučim je, original. Čuje me čiča i kaže: možeš ti, sine, komotno da sviraš na takmičenju, a mi ćemo da budemo sa tobom. Kažem, ma ‘ajde, gde ću ja…

Pobeda dečijeg orkestra

Malo pre toga, moj otac i čiča su, od jedne trubačke škole koja se zatvarala, kupili mnogo polovnih instrumenata: imali smo četiri-pet flighorni, četiri-pet malih basova, dva velika, saksofon, nema šta nismo imali… A u mojoj familiji je bilo mnogo dece, svi su nešto svirali, a čak je i Demiran Ćerimović bio s nama, što je posle postao majstor. I mi smo, kao deca od 15-16 godina, napravili orkestar i na tim instrumentima smo vežbali, za takmičenje, na spratu stare kuće. Mogla je da nas čuje cela Gornja Čaršija.

Posle pobede u Guči

Zezali smo se tako nedelju dana. Onda reko’, čekaj da vidim šta smo uradili: ja sam svirao dosta dobro, tako da su otac i čiča bili baš zadovoljni, ali neka deca realno nisu imala potreban kvalitet. Ali mi, taj dečiji orkestar, izađemo na takmičenje i steknemo pravo da odemo u Guču! A posle, na Saboru, nastupio sam u orkestru sa ocem i starijim trubačima, ne sa ovim dečacima, i osvojio prvu trubu.

Hvala Guči!

To je bila poslednja godina kada je predtakmičenje za Guču bilo u Vranju. Nisu više hteli da ga organizuje ovde. Niko nije želeo da vodi računa o njemu, pa je prebačeno u Surdulicu. Sad se šalim sa Surduličanima, kažem im da su lopovi, da su nas prevarili na brzaka i oteli nam naše. Dobro, ne sporim da imaju puno dobrih orkestara – od Hana, pa preko Zagužanja, Prekodolca, Binovca, sve do Surdulice. Skoro se na kvalifikacije za Sabor u Guči samo iz Zagužanja prijavilo deset orkestara! Svi tamo sviraju. Pronašli su neki način i rade dobro.

Ruku na srce, uvek sam govorio – hvala Guči! Mi se ponovo rađamo kad pobedimo tamo. Guča je odskočna daska za svakog trubača. Kad pobediš tamo, ti si car. Kad pobediš tri puta, postaješ majstor, a to nije lako. Ja imam pet-šest pobeda, dovoljno za dva majstorska pisma, nije to problem, ali mnogo je teško da se dođe do toga.

Sa Draganom Tomićem

Odoše deca u inostranstvo

Kad je umro Bakija, odmah sam napustio školu u Štipu i preuzeo orkestar. Tako je to kod nas: sve se gleda, ali prvo da l’ je neko iz familije, jer je u njoj bilo puno dece koja sviraju. A sad, kakvo je vreme došlo, više se familija ne gleda. Neki sviraju sa mnom a nikada ih ranije nisam video. Sve je manje dobrih svirača, odoše deca u inostranstvo.

Sviram 34 godine, a najbolje vreme za posao bilo je kada sam počinjao, osamdesetih, pa i devedesetih. Imali smo kuću, ali smo napravili još jednu, od 450 kvadrata. Svuda su nas zvali i uvek smo dobijali dobar bakšiš. Nekada smo samo na Vranjanskim večerima u Beogradu nastupali po 15 dana, svako od nas je u proseku otuda donosio po 1.500 maraka. Snimili smo i sve Usnijine pesme.

Cecu su naši Cigani priznali za pevačicu

Svirali smo i na Arkanovoj svadbi, to zna cela Srbija, bili smo mnogo dobri prijatelji s Cecom. Kad je snimala Nečistu krv u Vranju, imala je 16 godina, dolazila nam je u kuću kad joj je dosadno. Učili su je moja žena i komšike da igra. Vodio sam je da peva i na ciganskim svadbama, da zaradi neki dinar. Najozbiljnije! Bila je već afirmisana, ali su je naši Cigani priznali za pevačicu. Bila je mnogo ispoštovana. I mnogi drugi poznati umetnici su dolazili kod nas – Bregović, Olivera Katarina…

Svirali smo svadbu svojevremeno kod Jovana Zebića (nekadašnji viceguverner Narodne banke i potpredsednik Savezne vlade SRJ – prim Z. R), gde smo upoznali i Mrkonjića. A on, sve po 500 maraka daje bakšiš, čudili smo se ko je on. Za Dragana Tomića smo svirali milion puta, a nedavno i na Paliću, u vinariji Zvonka Bogdana. Izgleda kao mladić, odlično se drži.

Žena to nikad neće da mi oprosti

Od ovih poznatih žestokih momaka nema kod koga nismo bili, ali nikada nismo imali probleme, svi su bili korektni. Nikada nismo imali loša iskustva, da nas neko maltretira.

Kad je počelo u Vranju da se svira u centru za Novu godinu, imali smo pozive iz Beograda, Sarajeva, odakle sve ne. A tadašnji presednik Vranja, Mire, kaže mom ocu: Ekreme, ne ideš ti nigde, ko će da svira ovde, na trgu? Ali bili smo dobro plaćeni i nije mi žao. Svirali smo 20 godina u Vranju za doček, na bini kod škole “Vuk Karadžić”. Publika sve do Robne kuće.

Kad se otvarao Hotel, sa moje svadbe sam otišao da sviram. Došli ljudi iz Beograda i odveli me. Tako znam da je Hotel otvoren onog dana kad sam se ja venčavao. Moja žena to nikad neće da mi oprosti.

Pu, bre Nenade, samo te čočeke svirate!

Drugi trubači su počeli da ubacuju džez, a mi sviramo vranjansku muziku, ali je ona izgleda svima preko glave, pa čak i ovde, u Vranju. Nedavno smo gostovali u Šarenici, a bila je izašla neka pesma, španska, hit. I jedan čovek, da ga ne imenujem, ne bi verovao ko je, meni kaže: Pu, bre Nenade, samo te čočeke svirate; ovaj uveo ovo, onaj doneo ono, taj je napravio “Vrtlog”, ovaj “Kalašnjikov”, a vi stalno jedno te isto – vranjanski čoček, romski čoček… Reko’, ne znam, mi možemo da sviramo šta ‘oćeš, ali smo ovde došli da promovišemo vranjansku muziku, za Vranjansko veče u Beogradu. Nisam verovao da taj čovek može to da mi kaže.

Na Vranjanskim večerima sa Snežanom Savić

I, zovu oni nas ponovo. A moj sin, koji opasno radi muziku, napravio obradu one popularne španske pesme. Reko mu da spremi matricu i da ćemo tamo to da sviramo na plejbek. A uvek smo do tada, k’o budale, išli da sviramo uživo. I izađemo na scenu, a tu Čeda Marković, Bane Kace, Dragan Stanković, Ivana Tasić… Kad smo pustili pesmu sa matrice, počeše da se gledaju…

Mora da se zna šta je naša muzika

“Odglumimo” i siđemo sa scene. Kad onaj što je bio u Šarenici – lele, kaže, na naše vranjansko veče pustaš tu muziku, šta si mi to uradio? Pa reko’, čekaj, to si mi tražio prošli put! Na predstavljanju Vranja hteo si špansku pesmu! Ti li misliš da Nenad ne zna da svira tuđu muziku? Znam da je bilo loših komentara, ali reko’, dosta sam bio dobar, čekaj malo da budem i loš. Nemam ja ništa potiv džeza, niti bilo koje druge muzike, jer sviram italijansku, špansku, bugasku, poljsku, makedonsku – ali mora da se zna šta je naše.

To što danas ubacuju trubači nije loše, ali nama je u krvi naša muzika, vranjanska. “Izgubljeno jagnje” je izmislio Bakija, “Svekrvino kolo”, “Sulejman bega”, “Romski čoček”… Danas nove pesme opstaju po mesec-dva, a “Kazuj krčmo džerimo” postoji decenijama. A i to je Bakijin čoček, na koji je Usnijin muž, koji je bio voditelj Drugog programa Radio Beograda, samo dodao tekst.

Zna se – ko peva njegova je pesma

Ne može da se improvizuje mnogo kod nas, naročito na takmičenju, jer je to neki drugi oblik muziciranja, koji zavisi od atmosfere i raspoloženja. Neke trubače u Guči često pitaju – šta si, bre, to uradio od pesme? Osnovna melodija, sredina, mora da ostane ista. Takmičio sam se u Guči 24 godine i svaki put sam ubacio nešto svoje, ali na početku ili na kraju pesme.

Čedina “Stani suzo, izdajice” moja je pesma, “Ja sa juga, ti sa severa” isto, napravio sam je za Usniju. Bila je kod mene kući jedan dan, sa mužem. Od devet ujutro do podneva sam sklopio pesmu. Da l’ sam potpisan kao autor? Zna se – ko peva njegova je pesma, niko ništa ne pita. Radi ko šta ‘oće, znaju ljudi da greše, al’ opet otvorenih očiju idu kroz zid. Muziku su počeli da prave kompjuterima. Takva je situacija.

Za trubu treba mladost

Mene ne interesuje slava, važno je da mi neko kaže da sam nešto odsvirao dobro. Znaju me mnogi ljudi van Vranja, ali uglavnom su to umetnici. Slavna je Lepa Brena, ali mi nismo taj nivo. Nekada su trubači bili popularniji, zato što ih nije bilo mnogo. Danas, ko nema šta da radi, uzme trubu. I takvi čak bolje prolaze nego mi koji stvarno znamo da sviramo. Teže se sada živi od sviranja, nije kao nekada, a i tada su dobro prolazili samo najbolji orkestri. Nije mogao kurvar ili kockar da bude ozbiljan muzičar, morao je da bude domaćin.

Sa Čedom Markovićem i sinom Stefanom

U Vranju ima dosta orkestara, ali ne možeš da sastaviš dva da valjaju, toliko je kvalitet pao. A mi, koji smo dobri, već smo stari. Trubač može dobro da duva do pedesete, a i to su već ozbiljne godine. Za trubu treba mladost, ona traži kondiciju, isto kao kod fudbalera. Neka si i najbolji, kao Mesi, ali ako ne možeš da trčiš, sve džabe. Kad sam počinjao, trubači su svirali ceo dan, jer nije bilo elektronske muzike kao danas. Sa 16 godina sam bio prva truba u Guči, sada imam 49, i više ne mogu da duvam kao mladić, nema šta da lažem sebe.

Da l’ Bakija ili neki rajko, sad se više to ne gleda

Odavde se ljudi iseljavaju. Sekiram se zbog toga, posebno kad vidim kako se ponašaju neki koji bi trebalo da vode računa o tome. Gradski političari su dobri prema nama, ne kažem, ali se publika promenila, sve manje poštuje trubače. Nekada je mnogo bilo važno ko će da ti svira na veselju, da l’ Bakija ili neki rajko, a sad se više to ne gleda. Bitno je samo da ti neko napravi galamu, da gosti vide trubače. Mi, koji smo malo bolji, držimo se, ali ne znam do kad će tako da bude.

Deda Bakija Bakić, moj otac Ekrem Mamutović i ja proglašeni smo za majstore trube. Imam troje dece, sa dvojicom sinova sviram zajedno, pa se nadam da će da oni da nastave porodičnu tradiciju. Stefan je već jednom pobedio u Guči, a ima iza sebe i nekoliko cd-a.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Vranjski majstori trube“, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.