Bolje je praviti rigorozniju selekciju i izdvojiti više novca za projekte koji je prođu, nego udovoljavati svima iz raznoraznih razloga, čime se zapravo ne postiže ništa. Nadam se da će se politika Grada prema kulturi promeniti i da će se shvatiti koliko kreativne energije zapravo ima u Vranju. Često se troši previše vremena i snage na to ko je iz koje stranke, a ne na to šta vredi


Razgovarao: Zoran Radulović


 

Ideje i napori pojedinaca kulturnu ponudu uvek čine raznovrsnijom i bogatijom, a često predstavljaju i embrione koji vremenom prerastaju u tradicionalne kulturne događaje. Zato i može da se kaže da je pesnik Nemanja Stojković Bleki već uradio značajan deo posla: sa grupom prijatelja u kafiću The Riff stvorio je Stihiju, poetsku pozornicu na kojoj mladi pesnici jednom mesečno govore svoje stihove.

Možda će Nemanji to sa Stihijom da se posreći. U vranjskoj “Brend strategiji 2018-2023” koju je nedavno izglasala lokalna skupština piše da “put ka ekonomskom razvoju vodi preko kulture”. Predsednica Vlade Ana Brnabić je, štaviše, osnovala Savet za kreativne industrije kao privredne grane koja bi trebalo da predstavlja veliku šansu za razvoj zemlje, kao i za stvaranje boljeg imidža Srbije.

Ovde se neki dobro snalaze

Kako, međutim, Nemanja Stojković vidi uslove u kojima bi trebalo da živi i stvara? Šta mu nudi ovaj grad, iz kojeg talentovani odlaze? On na početku razgovora kaže da je, i pored svih loših prognoza, odlučio da još jednom da šansu sebi u Vranju.

– Vranje jednostavno ne nudi mnogo opcija. Verovatno da se neki ovde dobro snalaze kada je poslovni momenat u pitanju, ali pričamo o većini koji se odmah nakon srednje škole suočavaju sa nizom problema. Rešenja su, nažalost, uslovljena ekonomskom situacijom, a ne kvalitetom znanja i veština. Neko bi mogao da se pozabavi time i možda usput shvati šta sve dobija pružanjem adekvatnih uslova. Svaki put kada pogledate u grb grada možete da dobijete ideju kako bi to zapravo moglo da izgleda i na mnogim drugim poljima – kaže Nemanja Stojković.

Kako bi, ukratko, opisao kulturnu scenu Vranja? Ima li ovde šta da se vidi i čuje?

Kulturna scena u Vranju je tiha, skoro nečujna, što ne znači da ne postoji. Samo bi trebalo da se dobro protrljaju oči i načulje uši.

Često kulturni događaji budu okupljanja bliskih prijatelja i nešto što postoji da popuni rubriku kulture u novinama ili na televiziji. Da budem iskren, ne mislim da je to slučaj samo u Vranju. Oni koji se jako interesuju za kulturni sadržaj, koji su voljni da čeprkaju po smeću, nekako i dođu do očajničkih pokušaja upornih umetnika da urade nešto na polju kulture. Ono što je „zapaženije“ već je doseglo neku popularnost kojoj se neupitno klanja ili je reč o koketiranju sa aktuelnim političkim strukturama.

To što malo ljudi dolazi do kvalitetnih kulturnih sadržaja ne mora da bude nužno loša stvar, ali je moje mišljenje da nikako ne bi trebalo da se stane sa pokušajima da njihov broj bude veći.

Nemanja Stojković BlekiPet minuta da prospu sebe pred publikom

Gde vodiš goste sa strane? Šta je duh ovog grada?

To je nešto što se izvija iznad nekih stvari koje su oskrnavljene, zapuštene, zatvorene, ali mi daje inspiraciju da pričam o njima. Zato ljude sa strane uvek vodim da vide svako kulturno obeležje ovog grada, bez obzira na stanje u kojem se nalazi. Kada moji gosti vide Beli most, na primer, dešava se da naglas kažu kako ne vide ništa posebno u njemu i pitaju se što smo se maltretitrali da dođemo do njega, ali kada čuju priču, njegov izgled nije više toliko bitan…

Šta je bio motiv za pokretanje Stihije i kakva su tvoja zapažanja o publici koja dolazi da sluša poeziju?

Ivan Marinković i ja smo sasvim slučajno došli na tu ideju dok smo pričali o poetskim nastupima koje smo iskusili. Kasnije su se, u duhu naziva ovih večeri, stihijski priključili i ostali ljudi koji uvek iznova raspiruju euforiju pre nego da se događaj uopšte i najavi. Svaki dan neko pita kada će sledeća Stihija, i to mi daje neverovatnu volju da nastavim dalje.

Moj motiv je uvek bio da se da pet minuta ljudima da prospu sebe pred publikom i da se ipak osete ispunjeno zbog toga. Često je nekome potrebno da dođe više puta da bi skupio snagu za taj čin. Odatle mi je nekako logično što očekujem da se pojavljuju novi ljudi, da druženja budu sve inspirativnija i da možda damo priliku nekom vanserijskom talentu da se pojavi niotkuda i pronađe sebe na Stihiji. Što se tiče publike, želim samo da kažem da je sve raznovrsnija i da su ljudi jednostavno gladni poezije, a njihove reakcije i „učestvovanje“ sve intezivnije.

Nema nikakvih para u pisanju

Utisak je da poezija ima sve manje slušalaca i čitalaca. Je l’ do poezije il’ do publike?

Ne može ništa da se uradi na silu. Navikli smo da gledamo stvari isključivo kroz negativnu prizmu, a možda nas i utisak ponekad vara. Nekad mi se čini da nikada više ljudi nije pisalo poeziju, ali da isto tako nikada nije bilo više nedojmljive poezije. Onaj ko istinski voli poeziju, dolazi do nje. Jedino što možemo da uradimo, i što se nadam da mi uspevamo sa Stihijom, jeste da tu ljubav prenesemo ili bar pokažemo nekome ko je mislio da je to nešto „suviše komplikovano za razumevanje“.

Može li danas slobodni umetnik da živi u Vranju od svog stvaralaštva? Šta misliš o “fenomenu” Kie Kockar?

Mislim da to zavisi od umetnosti kojom se umetnik bavi i najčešće znači da se mora prilagoditi „tržištu“, nečemu što bi još nazvali komercijalom. Pored toga, zahteva i usvajanje plitkih želja i prohteva naručilaca, mogu slobodno tako da ih nazovem. Ne osuđujem ljude koji svojski pokušavaju da usklade stvaranje i egzistenciju, ali neko ko je pravi umetnik i ne razmišlja da zaradi na svojoj umetnosti. To je nešto što može da dođe usput, a i ne mora. Retko ko od takvih ljudi živi od svog stvaralaštva. Često zarađuju za život kao profesori, lektori, vlasnici kafića, konobari… ili pica majstori recimo.

Iako nema skoro nikakvih para u pisanju i uopšte u kulturi, pisci ipak ne propuštaju priliku da ulaze u neke skandale, u borbu za nekakav prestiž i prepoznatljivost u svojim malim krugovima, u trgovine književnim nagradama, itd. Ne želim ni da znam mnogo o tome i distanciram se koliko god mogu od takvih priča.

Pomenutu, pa sada već možemo da je nazovemo spisateljicom, koja prati trend mnogih već „ozbiljnih“ pisaca da se „krsti“ na Sajmu knjiga, koji je opet priča za sebe, ne želim mnogo da komentarišem. Uslovi su stvoreni za takve anomalije u kulturi i teško da će se nešto po tom pitanju promeniti u skorijoj budućnosti. Medijima je svakako bitna prašina, a ona se brzo diže i spušta.

Otvorenog uma i širokih shvatanja

Šta je pesniku, pored stihova, potrebno da objavi knjigu?

Teško je pronaći izdavača koji objavljuje poeziju i ima novca za to. Ima dobrih konkursa za prvu knjigu poezije i moja preporuka je da se krene od njih. Što se mene tiče, tu svoju preporuku nisam usvojio i dalje sam u oscilacijama između objaviti ili ne objaviti.

Nemanja Stojković Bleki

Na lokalu postoji Udruženje književnika. Kako bi ono moglo da pomogne mladim piscima?

Nisam član UDV. Ne verujem da ispunjavam kriterijume da budem njihov član… Primetio sam da su se na neki način opet aktivirali, ali ne znam ništa više od toga. Udruženje, koje bih možda nekada osnovao, trebalo bi da se bavi, između ostalog, osnaživanjem izdavačke delatnosti u Vranju, što nikako ne znači izdavanje knjiga po svaku cenu, bez ikakvih kriterijuma. Zatim bi trebalo da bude mnogo zajedničkih razgovora, kojima se pristupa otvorenog uma i širokih shvatanja – onda se rađaju ideje, lakše prihvataju saveti i kroti ego. U takvom okruženju bi mladi pisac mogao mnogo da nauči.

Da li si tražio pomoć lokalnih institucija kulture?

Nemam nekog iskustva u tom odnosu, jer ga nikada nije ni bilo. Ne verujem da nekog, u bilo kojoj lokalnoj instituciji, briga za nekog tamo Nemanju koji nešto piše. Što se tiče Nemanje kao dela neke grupe, bilo je tu nekih svetlih tačaka i naravno više onih tamnih.

Ne opterećujem se objavljivanjem knjige

Postoje razni mehanizmi za finansiranje kulturnog stvaralaštva. Da li si nekada učestvovao na konkursima?

Jesam, ali uglavnom kao deo neformalne grupe. To su bili projekti koji imaju veliki potencijal, ali nisu do kraja podržani od Grada iz razloga o kojima mogu samo da nagađam. Čak sam se iznenadio da nisam dobio sredstva za prvu knjigu, imajući na umu ko je sve dobio sredstva za objavljivanje, bez nekih kriterijuma ili obrazloženja. To je sve proverljivo, tako da ne bih dužio o tome. Uvek sam bio pre za to da uradimo nešto veće kao grupa, nego da se opterećujem objavljivanjem knjige.

Kada pogledate spisak projekata koji se finansiraju iz gradskog budžeta, tu nije potreban nikakav komentar, samo bi trebalo da objavite spisak. Prava je sreća da među njima ima pravih bisera, koji zaslužuju mnogo veća sredstava. Bolje je praviti rigorozniju selekciju i izdvojiti više novca za projekte koji je prođu, nego udovoljavati svima iz raznoraznih razloga, čime se zapravo ne postiže ništa. Nadam se da će se politika Grada prema kulturi promeniti i da će se shvatiti koliko kreativne energije zapravo ima u Vranju. Često se troši previše vremena i snage na to ko je iz koje stranke, a ne na to šta vredi, a šta ne.

Da li bi u sistemu finansiranja kulture nešto promenio?

Lako je reći – ja bih sada to ovako i ovako – a dobro znamo da je to u domenu maštarije i da niko to ne bi ni razmatrao, a kamoli poslušao. Ipak, predložio bih sastanak ili seriju sastanaka sa ljudima kojima je stalo do kulture u ovom gradu, da se razmotre sve mogućnosti i eventualne namene sredstava.

Udruženi kreativni ljudi mogu mnogo

U vranjskoj “Brend strategiji 2018-2023.” koju je nedavno izglasala lokalna skupština piše da “kreativnost često ne zahteva velike investicije, već dolazi do izražaja i u vremenu oskudice. Potrebno je kroz različite aktivnosti podstaći ljude da ispolje svoju kreativnosti, dati im priliku da razviju svoje ideje, da ih pokažu drugima i da ih razmenjuju.” Kako ti ovo zvuči?

Zvuči mi odlično! Zvuči kao i sve što stave na papir, a obično je u praksi drugačije. Neka bude tako bar jednom, neka nam daju priliku da uradimo nešto na većem planu, iako mislim da i bez njihove podrške može mnogo toga da se učini. Ne bi trebalo sedeti i čekati da te neko pokrene i kukati nad manjkom finansija. Udruženi kreativni ljudi mogu mnogo toga, samo ako imaju volje i malo vremena. Naravno da bi uz adekvatnu pomoć u vidu prostorija, novca, obezbeđivanju prevoza, njihov napor dobio mnogo ozbiljniji ton. To je posao za one kojima je stalo do kulture u ovom gradu. Ostaje nam da vidimo da li će se neko zainteresovati da nešto i uradi.

Da li, po tvom mišljenju, lokalna kreativna industrija može bitno da utiče na ekonomski razvoj Vranja? Recimo, turizam, praćen bogatom kulturnom ponudom – umetnička dela, suveniri, autentična hrana i muzika…

Naravno da može bitno da utiče i to svakim segmentom koji ste naveli. I ne samo to, već imamo mnogo da ponudimo i u formi „izvoznog proizvoda“. Mislim da svaka grana kulture ima ekonomski potencijal.

KO JE BLEKI

Nemanja Stojković rođen je u Vranju 1986. godine. Završio je vranjsku gimnaziju, ali ne i književnost u Beogradu. Pronašao se u kulinarstvu i radi kao kuvar i pica majstor. Piše od osnovne škole, ali nije dobitnik nekih zvučnih nagrada, niti ima objavljenu knjigu. Njegove pesme i proza zastupljeni su u nekoliko časopisa i zbornika u zemlji i inostranstvu.

Blekijeva poezija prevođena je na makedonski, ruski i engleski jezik. Jedan je od osnivača „Pisanija“ i „Stihije“.

Povremeno radi u inostranstvu, ali živi sa porodicom u Vranju.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kreativna industrija“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.