Itekako je kreativnost moguća bez slobode. Primer je srpska epska poezija ili originalni crni blues u USA


Razgovarao: Zoran Radulović


 

Odavno je poznato da najvažniji resursi nisu prirodna bogatstva, već znanje i kreativnost. Zato i ne čudi to što raste broj država koje tzv. kreativnoj industriji dodeljuju sve zapaženiju ekonomsku ulogu.

Što se Srbije tiče, predsednica Vlade Ana Brnabić ove godine osnovala je Savet za kreativne industrije kao privredne grane koja bi trebalo da predstavlja veliku šansu za razvoj zemlje, kao i za stvaranje boljeg imidža Srbije. Vranje, pak, ima svoju “Brend strategiju 2018-2023.” u kojoj piše da “put ka ekonomskom razvoju vodi preko kulture”.

Vranje je urbanistički veoma loše tretirano

Gledano iz lokalne perspektive, ima li priča o ekonomskim potencijalima kreativne industrije ikakvog smisla ako najtalentovaniji odavde odlaze, neprestano i nepovratno? Zato vranjski arhitekta i muzičar Nebojša Despotović najpre odgovara na pitanje – ostati ili otići iz Vranja?

Nebojša Despotović– To je jako individualno i zavisi od ličnih ambicija i interesovanja, kao i sposobnosti. Nažalost, naš grad trenutno nema puno toga da ponudi, čak ima manje sadržaja nego pre tri ili četiri decenije. Period tranzicije, kroz koji je ova država prošla, ili još prolazi, mnogo je više odneo nego što je doneo Vranju, a moj lični doživljaj je da se to ispoljilo u svakom pogledu. Nisam otišao odavde iz puno razloga, a možda najviše iz uverenja da bi moja generacija mogla da donese nešto dobro kad dođe vreme – kaže Nebojša Despotović.

Zašto je Vranje ugledni primer arhitektonskog sivila? Ko je odgovoran, struka ili političari?

Mislim da je Vranje urbanistički veoma loše tretirano nakon Drugog svetskog rata, te da smo tako nastavili i kasnije, kroz period socrealizma, pa sve do danas. I na kraju smo dobili grad kakav nam je sada. Krivicu snosimo svi, i struka i političari, mada mislim da je politika daleko više kriva, pošto struku baš i nije mnogo pitala. A i pitanje koliko je bilo stručnih ljudi tada u Vranju.

Ni po koju cenu nije trebalo dirati glavnu ulicu, od zgrade Monopola pa sve do trga Belo Jagnje u Gornjoj Čaršiji. Ta linija je trebalo da se sačuva, da bude autentična, a sa njom i svi vranjski sokaci koji se slivaju u nju, kao i druge bitne ambijentalne celine, kao što je recimo bilo Tulbe, Gimnazija s parkom, itd… Desilo se suprotno, a najveća greška je bila izgradnja bloka solitera u samom centru grada, što je po meni bio konačni udarac. Sve što se tada gradilo u zoni glavne ulice, moglo je biti sagrađeno negde drugde, i to u blizini, a da se ne naruši originalni ambijent. Politika socijalizma, koja je sa sobom pokrenula i drugačiji urbanističko-arhitektonski tretman gradova, ovde je pogrešno primenjena i zbog toga trpimo trajne posledice.

Interesi građana su na prvom mestu

Kako ti sada deluje glavna ulica, od Robne kuće do zgrade Skupštine opštine?

Veoma raskopano.

Može li Vranje da se sredi arhitektonski i od čega to zavisi?

Sve može da se sredi, samo se bojim da grad još dugo neće biti finansijski dovoljno sposoban da to učini… Utopijski, mogli bismo i da srušimo solitere i obnovimo glavnu ulicu od Monopola do Belog Jagnjeta i da je vratimo u pređašnje stanje, odnosno da je sagradimo u tom maniru, ali shodno savremenom dobu i potrebama.

Spolja gledano, reklo bi se da su pravila budžetskog finansiranja kreativnih delatnosti ustrojena do detalja. Stalno se raspisuju neki tenderi, javni pozivi, konkursi… Ko tu pobeđuje?

Ne znam, jer već neko vreme ne učestvujem na tenderima. Više sam okrenut privatnim investitorima.

Da si vlast, šta bi promenio u sistemu odlučivanja? Kako da kretivni isplivaju na površinu, kako da pobeđuju poslušne i korumpirane?

Ovo je baš zanimljivo pitanje, a i široko… Da sam ja na vlasti promenio bih lični interes svakog u lancu odlučivanja u interes građana. Eto, recimo tako.

Provincijska pasivnost

Vranje je grad muzike. Trubači odavno briljiraju, imali smo Stanišu Stošića… Zašto se, međutim, ovde nikada ozbiljno nije zapatio rokenrol, da ne pričamo sad i o bluzu, džezu i drugim muzičkim pravcima. Bilo je pokušaja, nije da nije, ali niko nije dobacio daleko, osim onih koji su otišli odavde.

Mnogo je faktora, a ja bih da navedem samo dva: jedan je daljina od centra dešavanja (Beograd), a drugi naša provincijska pasivnost.

Šta je tebi, kao mladom muzičaru, bio najveći problem?

Meni i mojoj generaciji – razglas. U tom periodu u Vranju nije bilo dobrih ozvučenja.

Koju vrstu pomoći bi grad trebalo da pruži mladim muzičarima, a da se to ne pretvori u modelovanje podobnih? Ili, što bi rekao Šaban Bajramović, ja sam Ciganin, Romi su članovi partije…

Trebalo bi organizovati neki klub, koji bi bio pristojno tehnički opremljen za manje svirke i druge kulturne manifestacije, sa nekoliko ljudi koji bi vodili to mesto domaćinski. Mladi ljudi bi tamo mogli da prezentuju svoje ideje.

Bavimo se “usmenom” kreacijom

U jednoj studiji piše da “u zemljama OECD-a kreativne industrije predstavljaju jednu od vodećih privrednih delatnosti. Podsticanjem kreativnih industrija, Vranje bi moglo da postane kreativni grad.” Koje kreativne delatnosti po tvom mišljenju mogu da podstaknu razvoj Vranja i na koji način?

Bilo koja kreativna delatnost može da podstakne razvoj grada. Za početak, biće više para u gradskoj kasi… Problem je što se bavimo „usmenom” kreacijom. Kad počnemo s realizacijom, onda možemo da počnemo da razmišljamo o tome šta je napisano u toj studiji.

Da li je kreativnost moguća bez slobode? Šta je mera slobode?

Da, itekako je kreativnost moguća bez slobode, čak gubitak slobode može da bude strašno jak okidač za razvoj kreativnosti. Primer je srpska epska poezija ili originalni crni blues u USA. Za mene je mera slobode lični osećaj.

BIOGRAFIJA

Nebojša Despotović rođen je 1972. u Vranju. Studije arhitekture završio je u Prištini. Od 2000. godine radi u ateljeu ARH&, zatim u nevladinim organizacijama MSF i BRC, a kasnije i u DRC kao saradnik. Sa prijateljima je 2003. otvorio projektni biro GRAD, gde je i danas zaposlen.

Muzikom se bavi od malih nogu. Prvi instrument mu je harmonika, a gitaru je počeo da svira sa 16 godina. Bio je član nekoliko lokalnih bendova. Autorski se okušao u High-School Rollers-ima, a album koji su snimili 1998. godine trebalo je da ugleda svetlost dana pod etiketom ITMM. Nažalost, zbog rata i bombardovanja, projekat nije realizovan do kraja.

Sa HSR je često nastupao, u Vranju i drugim delovima Srbije, a u najznačajnije svirke spadaju ona na Zaječarskoj gitarijadi 1998. (polufinale i finale), kao i na Nišville 2000. godine.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kreativna industrija“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.