U trenucima kada kolera i tifus dostižu kulminaciju 1913. godine, „Politika“ i „Mali žurnal“ posvećuju priloge „čeličnom“ lekaru, koji ne napušta bolnicu ni u jednom trenutku, za koga „niko ne zna kada spava i da li uopšte spava“, rešenom da dobije rat protiv „nevidljivih neprijatelja“


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Početkom februara 1915. godine prestoničke novine donele su vest da je u Vranju preminuo Đorđije Kustudić, sanitetski kapetan, upravnik Rezervne vojne bolnice i lekar Pčinjskog okruga. Nekoliko dana potom „Politika“ objavljuje i čitulju, u kojoj se porodica zahvaljuje onima koji su izrazili saučešće, na prvom mestu kralju Petru, potom političarima Ljubi Davidoviću i Jaši Prodanoviću, zatim mitropolitu Mitrofanu i mnogim važnim ličnostima iz javnog života Srbije i iz Vranja.

Potpisnici čitulje su takođe brojni, predvode ih supruga Marija, sinovi Vladimir i Selimir i poćerka Milica.

Đorđije Kustudić

Đorđije Kustudić

Objavljena čitulja je označila kraj jedne drame i početak nove, a da se ne zna koja je strašnija i za porodicu Kustudić i za sve stanovnike Vranja: ona koja je počela sa Prvim balkanskim ratom, kada je Vranje postalo sabirna tačka najpre za ranjenike, onda i za obolele od kolere i tifusa, ili ona koja je usledila – okupacija i ratni užasi. Ipak, nigde nije pomenuto da je taj lekar morao imati i poslednju želju. Važnu, ličnu. I ispunjena je.

Stipendista knjaza Nikole

Đorđije Đura Kustudić obeležio je istoriju medicine u Crnoj Gori, zdravstvo u Vranju, a imao je šansu da to učini i u Austro-Ugarskoj, ali je odbio mesto asistenta na fakultetu u Gracu, kod tada čuvenog profesora Mihaela Notnagela, no njegov životopis je veoma bogat i zanimljiv i u sferama koje su udaljene od lekarske profesije.

Rođen je u Majstorima ispod Lovćena 1854. godine, školovao se na Cetinju, u Zadru, Kotoru, Beču i Gracu. U Beču je počeo studije prava i to kao knjažev stipendista, ali ga upravo knjaz preusmerava na medicinu. Smatra se da je knjaz Nikola to učinio zbog neke vrste vladarske paranoje, da bi predupredio da se u Crnu Goru vrati obrazovan, borben i buntovni mladić, koji bi mogao da stvara neprilike. To je teško potvrditi, mada je to trenutak u Kustudićevom životu koji će umnogome odrediti njegov životni put.

Naime, po svršetku studija, po odbijanju da se posveti akademskoj karijeri, Kustudić postaje prvi upravnik u drugoj stalnoj crnogorskoj bolnici, koja je u Nikšiću otvorena u čast udaje Zorke, najstarije ćerke knjaza Nikole, za Petra Karađorđevića, budućeg srpskog kralja.

„Neprijatelj krune“

Bolnica je otvorena 1887, ali je pacijente počela da prima tek krajem naredne godine. U „Glasu Crnogorca“ iz oktobra čitamo: „U ponedeljak 14. o. m. otpočelo je primanje bolesnika u ovd. Bolnici ‘Knjeginja Zorka’. G. vojvoda Šako bio je prisutan pregledu bolesnika, što je vršio g. dr Kustudić. Nekolicina, kojima je liječenje u bolnici nužno bilo, primljeni su, a koji su mogli bez toga, vraćeni su s uputstvom dr Kustudića kako se imaju vladati, da bi se oprostili svoje bolesti, protivu koje im je nužne ljekove izdavao…“

Kustudić ubrzo stupa u sukob sa uticajnim osobama i predstavnicima vlasti, te je premešten u Podgoricu, pa u Rijeku Crnojevića. Godine 1892. ipak postaje dvorski lekar, ali ni tu, ispunjen demokratskim idealima, ne trpi isprazne autoritete, pa naredne godine dolazi u Srbiju i dobija mesto lekara u Kučevu, gde se ponavlja ono što je već preživeo u Crnoj Gori, samo što mu je sada ugrožen i život – zbog „neprijateljstva prema kruni“, odnosno zbog demokratskih ideja i „prkosnog“ držanja.

Emigracija

Naime, saznaje da mu obrenovićevski režim priprema likvidaciju i prinuđen je da emigrira u Rumuniju, a na takvu odluku znatno je uticala i njegova supruga Marija. Otuda se 1899. vraća u Crnu Goru, gde nastavlja da, uz obavljanje lekarskog posla, neprestano iznosi i propagira demokratska, slobodarska načela.

Taman kada je ponovo dovoljno ražestio crnogorske vlasti i moćnike, u Srbiji dolazi do Majskog prevrata i on definitivno napušta Crnu Goru 1903. godine i posvećuje se punim fizičkim i mentalnim kapacitetom lekarskom poslu i zdravstvenom prosvećivanju.

Dolazak u Vranje, centar komitsko-četničkih aktivnosti

Sa značajnim životnim i profesionalnim iskustvom Kustudić dolazi u Vranje i tu počinje njegov zlatni period, koji je ovdašnji narod krunisao time što ga je uveo u legendu kao medicinskog heroja.

Vranje je u to vreme bilo centar komitsko-četničkih aktivnosti i centar nacionalnog entuzijazma. Dolazili su dobrovoljci iz svih srpskih i jugoslovenskih krajeva, pristizala je materijalna pomoć, organizovani su kampovi za vojnu obuku. U nedalekom Velikom Buštranju bila je podignuta i kasarna za dobrovoljce. Bio je to svojevrsni uvod u kasnije oslobodilačke ratove, kada su Turci konačno proterani sa Balkana.

Nikola Pašić u centru Vranja 1912. godine

Iz Vranja su čete polazile u oružane prekogranične akcije, u kojima je često bilo ranjenih. Zbrinjavali su ih vranjski lekari ukoliko bi saborci uspevali da ih prenesu sa turske teritorije, dok su teži ranjenici ostavljani kod pouzdanih ljudi preko granice ili prepuštani sudbini. Tako je bilo do dolaska Kustudića, koji sa čuvenim vodičem Stojanom Simonovićem Korubom često ilegalno prelazi granicu, operiše i previja, organizuje njihovo prebacivanje u Srbiju.

Zdravstvena zapuštenost i akcija

Pri tome ne zapostavlja ni osnovna zaduženja sreskog lekara. Vrlo brzo je shvatio da je u pograničnim selima prisutna prilična zdravstvena zapuštenost i da je potrebno raditi na zdravstvenom prosvećivanju, pa je osmislio originalni plan i uspešno realizovao svoju akciju.

Plan lekara Kustudića se zasnivao na pridobijanju seoskih učitelja i visprenijih seljaka da mu pomognu u širenju higijenskih i zdravstvenih principa. Okupljao ih je u grupe i držao im predavanja, vodio ih u seoska domaćinstva i objašnjavao na šta treba obratiti pažnju i koje savete širiti po narodu. Uglavnom se radilo o redovnom provetravanju prostorija, isušivanju vlage u kućama, higijenskom skladištenju i čuvanju namirnica.

Te preventivne mere pokazale su veoma brzo rezultate naročito u suzbijanju malarije i on je utemeljio preventivnu medicinu u Vranju i okolini. Doktor Kustudić stekao je istovremeno i autoritet kod vlasti i postao omiljen u narodu, što se ne dešava tako često.

Ratni plan je Vranje predvideo za prihvat ranjenika

Sledeća etapa Kustudićeve delatnosti u Vranju otpočinje sa pripremama za Prvi balkanski rat. Vranje je bilo glavno pripremno mesto i na trenutak je postalo veoma važno. Vojska se ulogorila na prostoru od Vladičinog Hana do Vranja, u grad je došao kralj sa pratnjom, Generalštab i premijer Pašić sa ministrima. Grad su okupirali domaći i strani novinari, strane misije i pripadnici tajnih agentura. Ratni plan je Vranje predvideo za prihvat ranjenika i zarobljenika.

Kao jedan od najiskusnijih srpskih lekara u zbrinjavanju rana zadobijenih u borbi, Kustudić je prebačen u vojnu službu i imenovan za načelnika Prve rezervne vojne bolnice u Vranju. Odmah po početku ratnih operacija, jedan novinski opis veli: „Vranje je za vreme mobilizacije bilo kao pravi logor… U Vranju su po ceo dan, od jutra do mraka, pa i noću vladali samo huka i žagor, čuli se svi mogući evropski jezici – atašei, vojni stručnjaci, korespondenti…“

Vozom iz Velesa sigao je – tifus

Ubrzo po početku Prvog balkanskog rata, Kustudić prepušta upravu Bolnicom lekaru Dušanu Petroviću i odlazi na front, da neposredno po ranjavanju obrađuje rane i priprema ranjenike za transport na dalje lečenje.

U Vranje je tokom rata lečeno preko 600 teško ranjenih, od kojih je preminulo deset. Ranjenike je primala manja ruska bolnica „Princeze Jelene Petrovne“, sa upravnikom Sizemskim, i Prva rezervna, u kojoj su glavni hiruzi Dušan Petrović i Avram Vinaver. Njima su u operacionim salama asistirale kao medicinske sestre: Kustudić, Vinaver, Naumović i Đurić.

Osoblje Prve rezervne bolnice (januar 1913)

Posle ratnih operacija, bolnica je krajem godine predviđena za likvidaciju, ali se iznenada desilo nešto neočekivano. Dopisnik „Pijemonta“ piše iz Vranja: „…ali 5. ovog meseca iznenada dođe ceo sanitetski voz bolesnika iz Velesa…“ Uređenu i čistu bolnicu, o kojoj su se starale, pored ostalih, medicinske sestre Nataša Pantelić, Vida Kocić, Dana Jovanović, kao i gospođa Rerih iz Kola srpskih sestara, odjednom su zaposeli oboleli od tifusa.

Senke od ljudi

Isti neimenovani dopisnik ovako iznosi svoje prve utiske: „Soba za prijavu bolesnika bila je dupke puna. U sredini sobe stoji kada, a pored nje milosrdna sestra g-ca Nataša Pantelićeva i umiva bolesnike. Pored nje stoji g-ca Vida Kocićeva sa denjkom veša koji razdaje bolesnicima. Bilo mi je veoma teško da gledam ove senke od čoveka, ove oslabele i iznemogle heroje naše, koje je upropastila nečistoća. Ali kad sam video samopregorevanje i požrtvovanje g-ce Pantelićeve, koja se nije bojala ni tifusa ni nečistoće, ja se zastideh sam od sebe, bacih svoj kaput i počeh da pomažem bolesnicima pri svlačenju…“

Ubrzo je već bilo preko 200 obolelih od tifusa i broj se povećavao. Novih 100 teško obolelih pristiglo je iz Bitolja. Kustudiću, Vinaveru, koji je imenovan za novog upravnika Bolnice, i Petroviću pridružuju se lekari iz drugih krajeva, među kojima se ističe Čeda Arnautović. On donosi protokole lečenja.

Arapske boginje

Velika pometnja u gradu nastala je 1. januara 1913, kada je sa fronta dopremljen vojnik oboleo od arapskih boginja: „Ovaj glas proneo se kroz varoš kao strela. Celo se Vranje ustumaralo, a naročito gospođe i gospođice“. Osoblje je preduzelo opsežne mere i zaraza se nije proširila. Nažalost, pacijent nije preživeo.

U novinskom izveštaju od 5. januara te godine čitamo: „Ne mogu a da ne pohvalim savesnost, i požrtvovanje lekara, milosrdnih sestara, apotekara i celog bolničkog personala koji se stara sa najvećim požrtvovanjem da obolelima pomogne i da se širenju zaraze stane na put“. Takođe saznajemo: „Da bi se zaveo što bolji red u kujni i da bi se bolesnicima davala čistija i ukusnija hrana, gospođa Ruža Vinaver uzela je na sebe da bude nadzornica kujne. Ovaj posao vrši gospođa Vinaver sa najvećom energijom.“

Teška epidemija odnosi mnoge žrtve, a neke pominje i štampa, kao što to čini kada je preminuo Sava Radulović, šef železničke stanice u Vladičinom Hanu.

Drugi balkanski rat, tifus i kolera

Kada je epidemija tifusa zaustavljena i kada je u Prvoj rezervnoj vojnoj bolnici ostalo samo dvadesetak pacijenata, kada je herojsko medicinsko osoblje i već iscrpljeno stanovništvo grada trebalo da odahne, kada je porodica Kustudić, Đura i Marija sa sinovima Vladislavom i Selimirom i usvojenicom Milicom, planirala letnji odmor, sve je počelo iz početka – Drugi balkanski rat, prihvat ranjenika, epidemija, ali sada i tifusa i kolere.

Zarobljenici iz Kumanovske bitke po dolasku u Vranje

„Lanjske jeseni Vranje je bilo najzanimljivija varoš u Srbiji. U dane miholjskog leta kroz njega je prolazila vojska i u njemu je u građanskoj kući stanovao kralj Petar… Sada Vranje podseća da se još nisu vratili naši ratnici. Ono je radosno očekivalo njihov povratak, ali mesto toga kroz njega su prošli ili u njemu ostali toliki novi ranjenici… Na glas da će vozom iz Skoplja biti doneseni ranjenici, sve je Vranje ustalo na noge, da ih što bolje i dostojnije dočeka… Svako je, najbogatiji kao i najsiromašniji, doneo ponude i pomoći. Dugi redovi seljačkih kola čekali su spremni za prevoz… Kad je voz stao, na stanici je bio dirljiv prizor. Ranjenici su bili iz Prvog, Drugog i Šesnaestog puka… Ranjenici su polako sišli s voza i, pomagani od strane građana, penjali se u kola. Omladina je nosila teže ranjenike na nosilima od stanice do bolnice, gde su sada udobno smešteni… Tako Vranje izgleda sada na pragu novog rata, dočekujući nove ranjenike“, piše novinar „Pijemonta“ 22. juna 1913.

Ranjenih dovoljno da se bolnički kapaciteti prebace za duplo

Koji dan kasnije on ovako započinje tekst: „U našoj blizini biju se ljuti bojevi, čuje se potmula tutnjava topova koji na Vlasini tuku našu nebraću. Ipak je u varoši mir i život teče pravilnim, bar za sadašnje prilike pravilnim tokom…“

„Politika“ bez okolišenja javlja: „Juče, u 7, 11 i 12 časova uveče pošla su tri sanitetska voza iz Skoplja sa 2000 ranjenika…“ Od tog broja u Vranju je ranjenih ostalo onoliko koliko je bilo dovoljno da se bolnički kapaciteti prebace za duplo. Doktor Đura se angažuje nekoliko dana na zbrinjavanju, a onda sa sanitetskom ekipom odlazi na borbenu liniju, da opet prvi priskače ranjenicima u pomoć. Za ove mesece je karakteristično da Srbija dobija pomoć u medicinskom osoblju iz inostranstva. Štampa ističe kao zanimljivost da je, na primer, dobrovoljno stigao u Srbiju i Hamdija Karamehmedović, bečki hirurg, i da je upućen u beogradski odeljak ruske bolnice „Princeza Jelena“, dok je u Vranje upućen Nemac Rudolf Hiner.

Stanica u Ristovcu za prijem sumnjivih na koleru

Zbog manjka bolničkog prostora, u Vranju se podižu barake za prijem ranjenika. Inače, lekar Kustudić, pošto se našao na području na kome trenutno nije bilo par dana oružanih dejstava, oseća se beskorisnim i traži da ga vojne vlasti vrate u Vranje, gde odmah ulazi u operacionu salu. U međuvremenu nadgleda i montiranje baraka, a ubrzo je opet imenovan za upravnika Bolnice.

Dopremanje ranjenika u Vranje

Kao epidemijski pratilac Drugog balkanskog rata javlja se ovaj put kolera, iako ni tifus nije bio u potpunosti zaustavljen, te je zato u Ristovcu, nedoleko od grada, u novembru 1913. počela da radi kolerična stanica za prijem svih lica koja putuju železnicom i za koja se posumnja da nose koleru.

Prve vesti o koleri u Vranju imamo već početkom jula. „Skoro svakog dana, a može se reći, skoro svakog časa stižu novi ranjenici na kolima i konjima sa obližnjih položaja. Blagodareći savesnosti i požrtvovanju lekara i celog bolničkog osoblja koje ne zna za umor i san kad treba olakšati bolove ranjeniku, ranjenici se uvek, čim dođu u bolnicu, okupaju, ošišaju, obrijaju, previju i smeste u čiste postelje… Pre petnaest dana pojavila se i kolera. Odmah su nađene izolovane zgrade, dok barake ne budu završene…“

Vranje najopterećenije epidemijom

Od dvadesetak koleričnih tokom prve dve nedelje umrla su samo tri bolesnika. Lekarima se kao dobrovoljac pridružio i Dušan Ćorović, lekar iz Sarajeva. Zabeleženo je da su ga bolesnici veoma voleli i da su „plakali kao mala deca“ kada je morao otići.

Koliko je Vranje bilo opterećeno epidemijom jasno govori pregled stanja u celoj Srbiji 5. avgusta 1913: Beograd – 85 obolelih, umrlih 11; Niš – 2 obolela, 1 umro; Pirot – 50 obolelih, 15 umrlih; Smederevo – 14 obolelih, 9 umrlih; Kragujevac – 61 oboleo, nema podataka o umrlima; Vranje – 213 obolelih, 25 umrlih. U zvaničnom izveštaju Vladi stoji zaključak: „Utvrđeno je da je većina slučajeva unesena u zemlju sa bojišta“.

Srce zaboli čoveka kad opazi nekoliko puta dnevno mrtvačka kola

Nakon ovog izveštaja povećava se interesovanje i prestoničke štampe za prilike u Vranju, pa već 10. avgusta je zapisano: „Lagano koračajući ulicom radoznalo sam gledao masu sveta kako se tiska gore-dole. Automobili, komordžijska kola, konjanici, pešaci… Rekao bi čovek da ih ima hiljadama… Lupa doboša trže me… Čim dovrši dobovanje, on (dobošar) poče čitati, skoro mucajući: ‘Kako kolera uzima sve više maha, Opština Grada Vranja javlja građanstvu sledeće: neka niko ne ulazi u kuću gde ima koleričnih bolesnika, neka se obrati veća pažnja na čistotu…’“

Od istog dopisnika saznajemo da je „Vranje opkoljeno vojskom koja izdržava karantin. Otuda i toliko vojnika koji dolaze u varoš da kupuju potrebne sitnice oficirima, drugovima…“ Novinari su kritikovali što vojska i građanstvo dolaze u dodir, a jedan iznosi zaključak: „Ako se ne izoluje Vranje od vojske, pa se ne uništi kolera posebice na obe strane, ništa neće pomoći jadnom narodu ono dobovanje Vranjske Opštine. Svet će pobeći i odneti koleru u ostale krajeve…“ Jedna morbidna slika ovako je data: „Srce zaboli čoveka kad u ovoj najzdravijoj varoši u Srbiji opazi nekoliko puta dnevno mrtvačka kola“.

Od kolere obolelo 423, umrlo 106

Od 1. oktobra 1912. do 1. oktobra 1913. godine kroz Prvu rezervnu prošlo je 8.336 bolesnika i ranjenika, umrlo je 114, od kolere su bila 423, 106 ih je umrlo, ambulantnih intervencija bilo je preko 10.000. Zabeležen je i jedan slučaj da je strani lekar iz straha od kolere pobegao.

Kuriozitet je da je železnička stanica u Vladičinom Hanu i u ovoj epidemiji ostala bez šefa, pošto je sredinom avgusta umro Miloš Ristić. Od mnogobrojnih žrtava štampa izdvaja i beogradskog pravnika Tanasija Todorića, učesnika oba rata, vranjskog trgovca Đorđa Stajića, takođe učesnika oba rata. Na žalost, on nije jedini među čuvenim Stajićima, budući da se dve nedelje pre njega u epidemiji izgubli živote Arsa, glava porodice, i njegov brat Vasilije. To je, inače, porodica Dimitrija Stajića, legendarnog zbog toga što je on bio protip Stankoviću za lik Mitke u „Koštani“. U Vranju se od života oprostio i hrabri ratnik Aleksandar Brkić, koji je potom sahranjen na beogradskom Novom groblju, kako izveštava štampa.

Kratkotrajna stabilizacija epidemije

U trenucima kada kolera i tifus dostižu kulminaciju, „Politika“ i „Mali žurnal“ posvećuju priloge „čeličnom“ lekaru Đuri Kustudiću, koji ne napušta bolnicu ni u jednom trenutku, za koga „niko ne zna kada spava i da li uopšte spava“, rešenom da dobije rat protiv „nevidljivih neprijatelja“.

Kada početkom septembra „Vranje počinje da se stišava…“, kada je „prošao i poslednji voz sa artiljerijom“, tada je počela stabilizacija epidemiološke situacije. Taj kratki period, pre nego se tifus vrati, Kustudić koristi da samoinicijativno obiđe okolna sela i neutrališe zaostale džepove zaraze i još jednom izaziva divljenje u narodu i definitivno postaje „naš doktor Đura“. Međutim, njegova borba nije se još uvek bližila kraju. Bolnica je i dalje negovala teške ranjenike, i dalje su se javljala manja žarišta epidemije.

“Budimo se i oživljujemo, kao posle nekog dugog sna”

Za to vreme grad se oporavljao, vraćao redovnom životu i radu. Novinarsko pero to ovako opisuje: „Posao je bio sasvim stao. Na veću i manju trgovinu nije se dalo ni pomišljati. Sada je već drukčije, za vreme ratova Vranje je bilo živo od pridošlica, a stanovništvo je bilo mlitavo, bez života, sada kada su svi otišli, kada smo ostali mi sami, naši, budimo se i oživljujemo, kao posle nekog dugog sna… Život u Vranju, koji je do sada tekao sumorno i dosadno, postaje lepši…“

Ipak, nedaće se nisu dale tek tako prebrisati, kolera je bila žilav neprijatelj, pa je isti novinar na kraju teksta zabeležio da je u jednom obližnjem srezu upravo umrlo desetoro ljudi.

Tek 6. oktobra je bilo znatno manje obolelih, a 19. oktobra nije zabeležen nijedan novi slučaj. To je značilo da Kustudić, pored nege zaostalih pacijenat i sporadičnih novih, može opet da se posveti koliko-toliko redovnom poslu sreskog i gimnazijskog lekara. Bogato iskustvo i autoritet koji je stekao usmerava na uređenje zdravstvenih prilika. Ali ne zadugo.

Marija Korošec-Kustudić

Pegavac obara doktora Đuru

Leto 1914. godine donelo je novi rat. Iako su ratna dejstva sada udaljena od Vranja, pegavi tifus nije, a ni kolera. S jeseni se povećava broj zaraženih. Đura Kustudić je jednako kao i ranije predan lečenju, ali i sam oboljeva od pegavca i pada u postelju, što je Vranjance uznemirilo, uplašilo i rastužilo. Kolege lekari nastoje da mu pomognu. Svu svoju moć uložili su lekari Marinković, Fuko, Saks i Požarev.

Međutim, za Kustudića postoji i veća nedaća. U postelju pored njega leže i stariji sin Vladimir, takođe zbog tifusa. Nemoćan da pomogne sinu, zapada u sve teže stanje, ali uspeva pre nego sklopi oči da vidi da će Vladimir prezdraveti, da će mu se ispuniti poslednja i najveća želja u životu.

Marija Korošec-Kustudić u okupiranom Vranju

Zima 1915. je veoma kobna za mnoge lekare u Srbiji. Ubrzo posle Kustudića, od iste zaraze, u Đevđeliji umire njegov kolega iz Prve rezervne bolnice u Vranju lekar i prvi srpski radiolog Avram Vinaver, a najviše njih u Valjevu i Kragujevcu, među kojima je i Dušan Pomorišac, prvi srpski sportski lekar.

Životna saputnica našeg doktora Đure, Marija Korošec-Kustudić, nesvršeni student medicine, rođenjem Austrijanka, ostala je tokom Prvog svetskog rata u okupiranom Vranju i nastavila da nesebično pomaže narodu.