Uzbuđenje u naselju počelo je pre tri dana i već je naraslo do histerije. Javna verzija novije istorije porodice Kozlović dobila je novo poglavlje, opširnije i zanimljivije od prethodnih, sa mnogo više detalja i svedoka, sa elementima detaljne rekonstrukcije života najmlađeg, Nevena Kozlovića, ionako česte zvezde u poverljivim komšijskim razgovorima.

     Kozlovići su do pre petnaestak godina bili obična porodica, sa dosadnim svadbama i dosadnim sahranama. Njihovi životni putevi imali su iste krivine kao i pravci ostalih sve dok Mladen, Nevenov otac, nije iznenada otišao u ministarstvo i nakon nekoliko meseci poveo sa sobom i ženu i dvoje dece. Nevenova sestra Milenija starija je prilično. Bila su to dobra deca.

     Mi u naselju svaki odlazak smatramo izdajom, iako je u osnovi tog stava zavist, pa i mržnja prema uspešnijima. Takvi smo bili i prema Kozlovićima, ogovarali smo ih često, predviđali im probleme i muku, a one koji su ostali smo ignorisali i izbegavali, sa zebnjom čekajući kada će i oni da se okoriste Mladenovim uspehom. Nikome nije bilo lako kada smo čuli da je porodica Kozlović odskočila još jedan stepenik i da su se preselili u Damask, da je Mladen službenik u ambasadi, da mu ćerka i sin idu u neke škole za decu diplomata, da svi uživaju u luksuzu u kome mi sebe svakodnevno zamišljamo.

     Većina, nezainteresovana za odlučujuće detalje, priključuje nas naselju Rudina, ali mi, kao i stvarni stanovnici Rudine, znamo da je ovo Grudobran, uglavnom naseljen pre pola veka, tokom jedne decenije, kada su vlasnici prostranih vinograda odlučili da im je bolje da grožđe zamene za novac kojim će kupiti kuće i stanove u Beogradu. Srećni su bili i prodavci i kupci. Prodavci jer će pobeći od najezde došljaka, kupci zbog toga što su ostvarili cilj u trenutku kada su pomislili da su prerasli selo, da je njihova mera grad.

     Familija Kozlovića jeste sa Rudine i oni su prodali najviše placeva, ali su se podelili u planiranju budućnosti, pa je polovina ostala u gradu, samo što su drugi počeli da ih smatraju Grudobrančanima, što je bio dokaz da i došljaci poseduju asimilatorske duhovne moći. Kozlovićima je, pak, smetalo to izopštavanje iz naselja, ali su se vremenom pomirili, pa i postali dobre komšije sa onima kojima su ustupili svoju zemlju zbog narasle pohlepe i lenjosti da je u znoju obrađuju. Ipak, iako su se postavljali kao dobre komšije, naseljenici ih nikada nisu prihvatali u potpunosti, uvek je bilo tanane distance, blagog uzmicanja od potpune otvorenosti, što Kozlovićima nije smetalo, živeli su svoje, ceneći otmenost postojeće razlike.

     Prve vesti iz Damaska bile su hrana za našu pakost i važna uteha zbog svakodnevnih muka u preživljavanju. Iako su glasovi bili retki i šturi, mi smo ih oplemenjivali, bogatili, rasprostirali, stavarajući zvanične verzije, starajući se da se ustale i ne okrnje, ne oskrnave, ali ipak ostavljajući prostor za važne dopune.

     Danas niko ne može da ospori da je Nevena oštetio iznenadni luksuz diplomatske porodice, toliko da je prihvatio islam, ali i toliko da islam nije njega prihvatio, pa se i po drugi put krstio u nekoj sirijskoj pravoslavnoj crkvi, tajno, kako bi nastavio da nervira porodicu. Naša rekonstrukcija obuhvata i njegovu vezu sa lepoticom čiji je otac bogat i uticajan u Damasku, pa čak sadrži i herojske elemente u toj ljubavi.

     Naime, najpre je on zbog devojke promenio veru, a potom je ona prihvatila njegovu prvu, pa se i on vratio. Iako se govorilo da su njih dvoje otpočeli zajednički život, izopšteni iz svojih amabicioznih porodica, nama je bliža mogućnost da Nevenov nemirni duh nije mogao da se posveti samo jednoj ženi i bračnom životu. Ipak, biće da nismo bili u pravu kada smo smatrali da su se venčali i da čekaju dete i da im je Nevenov otac poklonio vilu u luksunom delu Damaska, mada smo u toj priči uživali isto onoliko koliko je ona razjedala nama dostupne Kozloviće u naselju.

     Silno smo se uskomešali kada se Neven vratio na Grudobran, kada je opet postao naš. Kada neko odskoči, mi ga mrzimo, kada padne, tada postaje jednak nama i uživa u našoj ljubavi, a Neven je, onako veseo, hitar u pokretima, spreman da sedne sa nama i naruči turu i ode pre dovršenog piva, ostavljajući nam priliku da detaljno prozborimo o njemu, postao kao da smo ga sami krojili. Srećni smo bili kada mu je nova devojka, naša komšinica, zatrudnela i rodila dete, kada se potom i oženio njome.

     Sve bi ono što se sa Kozlićima, kako smo ih zapravo zvali, desilo polako počelo da ustupa mesto nekoj novoj i važnijoj istoriji da iz Sirije nisu nahrupile izbeglice i da Neven nije počeo, zbog poznavanja farsi jezika, da radi u obližnjem prihvatnom centru i da nije, dve godine potom, u koloni Sirijaca prepoznao svoju ljubav iz Damaska, da je nije doveo kući, gde je, evo, ona već tri dana, koliko gotovo niko u naselju ne spava – stvaramo istoriju koja će se tek zbiti.

Zoran S. Nikolić