Moj izbor od deset albuma, po pet domaćih i stranih, koji su ove 2017. godine ušli u folder od kojeg zaigra srce i koji se ni u ludilu ne briše


Piše: Nebojša Cvetković


 

Neke pesme su kao fotografije. Pravi su čuvari uspomena i sjajni pripovedači koji nas podstiču da na talasu zvučnih slika duboko zaronimo u sebe kao u neku čarobnu kuglu, u svet lišen sivila svakodnevnice.

U konačnom dodiru sa samim sobom, oslobođeni pandemije tabloidno spinovanih virusa, muzika iscrtava tanane emocije na ličnom doživljaju vremena, stanju duha i raspoloženja u tom trenutku.

Najdraže teme smeštamo u poseban folder i držimo stalno nadohvat ruke, kako bi bile što bliže srcu, koje ih je tu i deportovalo. Neke vremenom izgube na značaju pa ih izbrišemo sa liste, a one druge ostanu tu zanavek, kao onaj trenutak u životu za koji poželimo da traje večno.

Moj izbor od deset albuma, ovaj put po pet domaćih i stranih, koji su ove 2017. godine ušli u taj folder, od kojeg zaigra srce i koji se ni u ludilu ne briše, izgleda ovako:

Nežni Dalibor – U slojevima

Nikola Vranjković – Veronautika

On tour – Don`t it make you want to go home

Anton i Hevi Hipi Bejbi – Rečeno, ućinjeno ili ne, od toga sve zavisi!

Škrtice – Škrtice

Tashaki Miyaki – The Dream

Coco Hames – Coco Hames

Hurray for the Riff Raff – The Navigator

Samantha Fish – Chills & Fever

Miranda Lee Richards – Existential Beast