Dosta ljudi se odreklo umetnosti, što je nesreća za buduće generacije. Čak i ovde, u Beogradu, ljude koji sviraju i slušaju džez, a da su lokalci, možeš da smestiš u jednu halu, i to je sve. Problem je što je gomila negativnih stvari predstavljena pozitivno. Ljudi po inerciji zaborave na svest i prate gomilu


Razgovarao: Zoran Radulović


 

Basistu Marka Ristića upoznao sam slučajno, dok sam u Muzičkoj školi tražio materijal za nekakav tekst. Tamo je prošle godine nastupio sa još dva mladića, pred desetak ljudi, u okviru pratećeg programa Nišville jazz festivala. Odsvirali su nekoliko džez standarda, opušteno, nepretenciozno i zato savršeno.

Veliko je, međutim, pitanje kada ću ponovo moći da čujem njegovu magiju. Marko Ristić ima samo 27 godina i više ne živi u Vranju. Kako sam kaže, otišao je odavde tražeći posao i bolji standard.

– Otišao sam i zbog želje za upoznavanjem novih ljudi sa kojima bih mogao više da naučim o sebi i muzici koju sviram – navodi Marko Ristić.

Morao sam da odem

Misliš da provincija sputava umetnike i kreativnost?

– Generalno se vrlo malo pažnje posvećuje umetnicima, naročito u malim sredinama. Gradovi i država bi trebalo da odvajaju više sredstava kako bi pomogli da mladi rastu i razvijaju se u pozitivnom pravcu. Sputavanje od strane male sredine je vrlo očigledno, a kao primer izdvajam to što svake godine odlazi sve više ljudi, uključujući i mene, nažalost.

Kakve su tvoje ambicije?

– Živim u Beogradu i sviram na kruzeru jedne nemačke kompanije. To me svakako zadovoljava jer putujem svetom i radim posao koji volim. Planiram i da snimim moju muziku, ali to će da sačeka još nekoliko godina jer želim da uradim nešto što će se slušati i što će prijati svim generacijama.

Ako bi te mlad čovek, pred kojim je umetnička karijera, upitao za savet o tome da li da ostane u Vranju, šta bi mu rekao?

Odlično pitanje! Teško je dati odgovor… Ja sam morao da odem, a umetniku u usponu bih verovatno rekao da juri svoje snove, da sluša svoj glas, pa ako bi mu taj glas govorio da ostane, onda neka ostane. Neka svako sam odluči i izabere šta je najbolje za njega.

Nesreća budućih generacija

Vranje je grad muzike, ali jedva mogu da se setim ljudi koji ovde slušaju džez, a kamoli da ga sviraju.

Moje interesovanje za džez počinje sa srednjom školom, a priča o tome kako sam došao do tog muzičkog stila traje dugo, jer se bavim muzikom i istražujem od svoje 13. godine. Mislim da džez oplemenjuje duh i telo, ali opet to je stvar ukusa.

Primetio sam da dosta muzičara koji sviraju folk i narodnjake ubacuju fraze džeza, ali ga ne sviraju jer tu nema para. Dosta ljudi se odreklo umetnosti, što je nesreća za buduće generacije. Čak i ovde, u Beogradu, ljude koji sviraju i slušaju džez, a da su lokalci, možeš da smestiš u jednu halu, i to je sve. Problem je što je gomila negativnih stvari predstavljena pozitivno. Ljudi po inerciji zaborave na svest i prate gomilu.

Kako ti definišeš džez?

Džez je sve ono što nas okružuje, sve ono što nam se dešava… svaki trenutak, kad osećaš okolinu, žagor ljudi u baru, vodu, vazduh… Imao sam puno džez trenutaka ploveći norveškim vodama i puno vremena da razmišljam, kako o muzici, tako i značenju džeza.

Marko Ristić

Marko Ristić, negde u norveškim vodama

Politika se umešala tamo gde joj nije mesto

Da li će r’n’r, ali i svi ostali tzv. zabavni muzički žanrovi, u Vranju, pa i u čitavoj Srbiji, zauvek biti u senci narodnjaka?

Suvišno mi je da govorim u ime svih koji vrlo dobro znaju kako i zbog čega se sve to pokrenulo. Mislim da je sada sve postalo mainstream i da je izgubilo svaku vrednost. Posledica je odlazak umetnika. A glavni krivac je mešanje politike tamo gde joj nije mesto.

Kako gledaš na organizovanje koncerata od strane lokalnih samouprava? Na primer, utrošen je ozbiljan novac Grada Vranja za organizovanje koncerta Zdravka Čolića i Dragane Mirković. Ima li to smisla?

Pa i ne baš. Mislim da bi moglo da se proba sa još nečim, osim Starih dana i koncerata. Na primer, mogao bi da se uloži novac u sređivanje Muzičke škole, u nabavku instrumenata i alata za rad.

Besplatno školovanje za talentovane

Postoje razni mehanizmi za finansiranje kulturnog stvaralaštva. Koliko su uopšte upoznat sa načinima na koje država i lokalne samouprave pomažu umetnike?

Znam da postoje mehanizmi, ali se to koristi za jačanje ličnih i stranačkih interesa, pa gubi smisao. Umetnici se stavljaju u stranačke šablone i rade za stranku, a ne za sebe i umetnost.

Da si vlast, kako bi pomagao mladim umetnicima, posebno muzičarima?

Pre svega bih iskontrolisao sve profesore, sve one koji su “stručni” za rad sa decom. Nakon toga bih obezbedio besplatno školovanje talentovanim učenicima, koji bi bili birani na osnovu stručne procene. Dao bih besplatne licence za one koji žele da nastupaju kao ulični muzičari, kao i mesečni honorar koji bi im bio motivacija da nastave da uče muziku i oplemenjuju svet.

Svi se plaše

U čemu je perspektiva Vranja? U vranjskoj “Brend strategiji 2018-2023.” koju je nedavno izglasala lokalna skupština, recimo, piše da “put ka ekonomskom razvoju vodi preko kulture”.

Mislim da bi grad i država mogli da podstaknu ljude na kreativnost besplatnim školovanjem talentovanih, obezbeđivanjem uslova za rad, ne samo muzičarima, već svima iz sveta umetnosti. Potrebna je pomoć siromašnim umetnicima čiji roditelji rade za 30.000 mesečno. Potrebna je i veća medijska pažnja.

Problem postoji, svi to vide. Nešto mora da se pokrene, ali se danas svi plaše da ne izgube posao zbog umešanosti politike u sve grane.

Moja ogorčenost je očigledna, ali je sve već uzelo maha i mislim da se neće ništa promeniti. Budućim umetnicima poručujem da ne odustaju, iz koje god grane umetnosti bili. Neka slede svoje snove, ako ne u Vranju, onda na nekom drugom mestu. A ako se, bože daj, promeni nešto u međuvremenu, ja ću se prvi vratiti u svoj rodni kraj da sviram džez i uživam među svojima.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kreativna industrija“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.