Dušan Vesić napisao je potresnu knjigu o emociji, estetici, tananoj osećajnosti osobe koja se nije mogla obuzdati niti ukalupiti u bilo kakav životni skript lišen slobode


Piše: Nebojša Cvetković


 

Tup bol u stomaku i suza u oku kao posledica stihova pesme „Zemlja“ grupe Ekatarina Velika, jedne od najpatriotskijih pesama ikada napisanih na srpskom jeziku, koju je hor osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Vranju izveo u čast ovogodišnje generacije vukovaca, bio je više nego dovoljan razlog za osećaj ambivalentnosti.

Margita Stefanović – prva, jedina i poslednja heroina domaćeg rokenrola

Dok sam očima deteta upijao ta nevina, bezbrižna, prepametna lica, (među njima i svoju kćer), još jednu generaciju pred čijom će se sudbinom brzinom svetlosti prosuti večito pitanje balkanske nedođije: otići ili ostati – iz uma mi nije izlazio stih „unatrag, unatrag, vrati unatrag… modro i zeleno…“

Da, Ekatarina Velika. I prva, jedina i poslednja heroina domaćeg rokenrola – Magi.

Upitana kakvu je sliku imala kad je pisala ovu pesmu, Margita Stefanović Magi kaže:

– Najbanalniju sliku, ležiš ispod drveta, sunce sija i zemlja ti jako miriše. Zemlja u Šumadiji jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena baš te pleni. Vuče. Svi mi imamo puno sreće što smo ovde rođeni a svi tako kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno a ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud. Zemlja nas nije započela pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim ljudima koji su uspeli da naprave velike stvari sve su to priče koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji – na 170. strani knjige „Magi – kao da je bilo nekad“ citira je Dušan Vesić, autor ovog Laguninog izdanja.

Na kraju moraš da uđeš u kolo

Nastala tokom dugogodišnjeg sistematičnog istraživačkog i kritičarskog rada, ova knjiga na 435 strana donosi mnogo detalja i neobjavljivanih fotografija kao vredan pokušaj da se prokomentarišu najvažniji, ali i najosetljiviji trenuci u kojima je Magi doživljavala svoje uspone i padove. Koncipirana kao hronološki zapis knjiga sadrži intervjue, kritička reagovanja kao i opis društvenog okvira u kojem je sa svojom grupom stvarala:

Na tv-u je išla serija „Grlom u jagode“ koja je nosila jasnu poruku: možeš da pokušaš šta god hoćeš, ali na kraju moraš da uđeš u kolo: fakultet, posao, venčanje, deca, stan, kola, čak i ako nisi spreman na to. Ko ne bi pošao tim putem rizikovao je svaku osudu društva. Izgledalo je kao da je biti drugačiji značilo biti kriminalac. Zato je rok muzika imala neobično važnu ulogu u proširivanju slobode u svakom načinu razmišljanja.

Novi Beograd zovemo geto

U svom poslednjem intervjuu filigranski tačno je opisala ono u šta se pretvorio Beograd, grad koji je nekada „bacao svetla daleko“, što navodi i Vesić u svojoj knjizi:

– U Beogradu je nastao jedan opšti haos. Doselilo se gotovo milion ljudi, tako da je sad tamo najmanje ljudi iz Beograda. To je jedna okrutna borba za opstanak, ko preživi, preživi ko ne… Sve se raspada. Novi Beograd zovemo geto. Tako se događa da lakše dobijaš posao ako nisi iz grada, jer ovi doseljenici su veoma drski, doneli su svoj plemenski način razmišljanja i življenja na vruć gradski asfalt. Nekadašnja fina gradska klasa je nestala, a srednji sloj je potpuno propao. Postoji samo manjina koja ima novac, ali koju nigde ne vidiš i većina koja jedva preživljava i bori se za opstanak. Užas jedan. Danas je svakodnevna slika masovno kopanje po kontejnerima. S druge strane, ogroman broj onih najurbanijih ljudi, intelektualaca i kulturnjaka emigrirao je u inostranstvo. Danas možeš da doživiš da ti oni čuvari novokomponovanih bogataša narede da se makneš sa pločnika jer ide njihov poslodavac. Onda sam ja govorila da bi bilo najbolje da ta nova klasa sagradi sebi zlatne kontejnere i da ih okolo voze u njima i moram priznati da sam imala dosta problema zbog tih izjava.

Zadržavši integritet pravednog i promišljenog hroničara, bez uvijanja nazivajući stvari pravim (često mučnim) imenom, Dušan Vesić napisao je potresnu knjigu o emociji, estetici, tananoj osećajnosti osobe koja se nije mogla obuzdati niti ukalupiti u bilo kakav životni skript lišen slobode. Ne onoj o kojoj se priča već onoj koja se živi. U dubokoj balkanskoj noći pesmama uramljenim u svoja žuljevita životna iskustva EKV su ipak najavili mogućnost svitanja.

U svakom porazu ja sam video deo slobode

i kad je gotovo za mene znaj, tek tad je počelo

pogledaj me, o pogledaj me očima deteta

(Zemlja)

Ovo ionako nije bila zemlja za nju, za sve njih

Knjiga Dušana Vesića – „Magi kao da je bilo nekad“ predstavlja sliku jednog života, sećanja, ljubavi, tragedije, mučnog okončanja i smrti. Ona je lice i naličje potrošenih, izgubljenih i zauvek umrlih strasti i dobrih namera koje je pobedila ravnodušnost nedorasle sredine.

Magi, kao i ostatak originalne postave EKV, nije više među nama. Ovo ionako nije bila zemlja za nju, za sve njih.

Za nas, za našu decu?