MERAK

U Vranju se svi ponose specijalitetom – tarana na đuveču. Pored “đuvečare” sprema se čorbasta, kao i zaslađena sa mlekom, uglavnom za decu.

Od 19. veka naovamo samsa se u Vranju sprema na isti način – svekrve su recept predavale snajama. To je naizgled prazna pita, sa dušom od upijenog kiselog mleka i tucanog belog luka.

Da se odmah razumemo, bez loših namera, razni lisnati kolači sa džemom koji podsećaju na salčiće i koji se mogu kupiti u supermarketima nemaju blage veze sa našim salčićima.

Za “sramni” gosti (od posebnog poštovanja i uvažavanja) služilo se slatko od dunja na kocke ili od šljiva sa jatkama oraha sa mirisom listića idrišava (rozetli), a za sve ostale, posebno komšije, od belih trešanja ili belog grožđa.

Pasulj je poreklom je iz Južne Amerike, a u Evropi se prvi put spominje 1542. Na Balkan je donesen iz Italije u 17. veku. Imati pasulj, krompir i brašno u Srbiji je uvek značilo ne biti gladan.

Bakija je svirao staru vranjsku pesmu, vranjski sevdah. Svirajući čulno i setno, znao je svakom da pronikne u dušu, da ga pogodi u srce.

Ona se doživljava više kao antidepresiv nego kao antibiotik, mada je najviše onih koji joj daju i jedno i drugo svojstvo. Po običaju pije se u hladnim danima, a može i kome se kad prohte.

Gurmani vole da tepaju pihtijama, pa ih nazivaju pudingom od svinjetine ili slanim ratlukom.

Retki su majstori za takav specijalitet, mada ih, na muštuluk ljubitelja stomačnog blagoutrobija, ima. Što reče jedan od njih “il pravi il ne brukaj se”.