Iako je Vilmoša moguće pratiti od pojave pismenosti i istorije, najupečatljivije njegove emanacije su od latinoameričke revolucije, kada počinje i opšta borba humanog dela sveta protiv ovog tipa karaktera.

     Zabeleženo je da je bio sitna španska secikesa u nekoj vukojebini na Andima, uvek spreman na sve kada se može ofajditi, a shvatio je da najveći profit donosi lično Bolivar, te mu se pridružio, pisao mu pesme, savetovao ga, sastavljao mu govore koje se ovaj izražajno saopštavao sledbenicima sa podesnog brda kada bi se približila pobeda, od Venecuele, Čilea, Perua do Bolivije.

     Recimo, njegov je predlog da se novooslobođena država nazove po Bolivaru i to je bila kulminacija njegove uloge u revoluciji, jer je ubrzo izašao na loš glas, vođa ga je jednom pokudio, revolucionari su to shvatili kao priliku da Vilmošu naplate sve što im je skrivio u godinama pre i za vreme borbe.

     Zna se da je revolucija uspešnija sa svakim ubistvom izdajnika. Skončao je u mukama, zatrpan do guše, namazan medom i prepušten mravima. Lakše bi mu bilo da je med privukao mrave, ali su ga se i oni grozili, te je truput duže umirao nego što je bilo uobičajeno za tu vrstu kazne. Danas je to ograđeni prostor na brdašcu iznad Lime i tamo nema živih stvorenja. Po legendi, on i dalje truje.

     Druga pretpostavka je da je nastavio da živi na drugom kraju sveta, da je dugi niz godina bio verni turski podanik. Bolji poznavaoci tvrde da hronologija u Vilmoševom slučaju, kao ni osnovni fizički zakoni ne važe. Ima dokaza da je on na svakom mestu i u svakom trenutku, samo ako imate oči.

     Potvrđeno je da je kao turski podanik iz Dubrovnika bar dva veka distribuirao mermer po celom svetu, pa i za američku Belu kuću, za hodnike Versaja i za stepeništa petrogradskih vila. U Dubrovniku je bio tema nekolicine poznatih književnika, iako nijedno delo nije sačuvano.

     Najizvesnije je da se njime ozbiljno bavio Petar Hektorović u izgubljenom spevu „Mermer-efendija“, o kome ima podataka u venecijanskom arhivu kao nastavku „Ribanja i ribarskog prigovaranja“, sa bolnom primedbom na margini finalnog lista, a autorstvo zabeleške je opravdano pripisati nekom od prvih arhivara, o groznoj osveti koju je Vilmoš priredio Hektoroviću, pokušajem da falsifikuje spise. Gmazovi vole da im je lep odraz u ogledalu i oni ne popravljaju svoj lik, oni popravljaju ogledala sve dok ne budu zadovoljni odrazom.

     Vremenom se prilozi za Vilmoševu ličnu istoriju samo nižu, umnožavaju se takvom brzinom da je besmisleno nabrajati ih, jedina je važno da se uvežbate da ih na vreme prepoznajete i bacite kamenče za njima, u smislu da je to jedino što vam mogu oduzeti.

Zoran S. Nikolić