Zlo je toliko malo da se čoveku čini da ga neće ni osetiti, da će proći kroz njega bez ikakvih posledica. Možda će samo osetiti malo čudan ukus, možda ukus, na trenutak, nekog oksidiranog metala, ali će ono projuriti kroz njega kao tanani rendgenski zrak, nevidljiv i bez posledica ukoliko se izbegne faktor učestalosti. Pa to je samo jedno malo zlo. Ono samo ne može ništa svim ostalim silama koje čovek nosi sobom.

Kada je Nenad sreo Anu, još pre pedeset godina gotovo, u njoj nije video nimalo zla, samo racionalnost, odgovornost, istrajnost. Znao je da sam ne poseduje te osobine, a da su one važne u životu, pa je postepeno zanemario ostale devojke iz svoje blizine i prepuštao se Ani i svesno i nesvesno. Kada je u jednom neobavezujućem razgovoru definisala brak kao konvenciju, kao dogovor, kao obostrano popuštanje, pomislio je da bi to mogao da prihvati. Svako se može pridržavati svih odredaba bilo kog ugovor ako nije uključena ljubav. Ko će garantovati da će nekoga voleti celog života? Niko zdrav, razglabao je u sebi.

Oženio se naprečac, iznenadio je i sebe i sebi bliske. Gotovo da niko odmah nije poverovao. Kada su se uverili, onda su predviđali i kratko trajanje braka. Pogrešili su. Izrodili su decu, borili se sa egzistencijom dvadesetak godina i došli do porodičnog pakla.

Ana je zadržala osobine koje je Nenad uočio, ali je počela da pokazuje i sebičluk, samoživost, potrebu i da dominira i da ugađa samo sebi. Bilo je to malo zlo u prvoj godini zajedničkog života. Prvo dete je mnogo veće od njenih mana. I drugo. I treće. Počeo je da se teši da su mu deca najvažnija, ali je njoj bilo važno da pokaže da su njoj važnija.

Kada se nakon teške saobaćajne nezgode probudio sa smrskanim kolenom i mnoštvom tada još uvek bezazlenih povreda, shvatio je da pored bolesničkog kreveta svoji veliko zlo, kome oči sijaju od zadovoljstva. Nenadova životna saputnica je nezgodu pripisivala sebi kao pobedu. Shvatio je da zlo sve grozote pripusuje sebi i njima se hrani.

Oporavak je dug, doživotan. Zapravo, oporavak je dosegao poodavno kulminaciju, sada se sve pogoršava. Godinama ne radi, koleno je bagaljivo, boli i ometa kretanje, stari posao nemoguće je da obavlja.

Ana ga svakodnevno opominje na svaki mogući način. Pred posetiocima uporno, napadno ističe kako teškom mukom izdržava porodicu. I tu je u pravu, ali je i njima očigledno omalovažavanje koje trpi Nenad. Svaki račun ostavlja da ga Nenad gleda, da stalno ima na umu da je niko i ništa. Jednom u mesec dana obavezno ga upita:

– Šta ti misliš, dokle ću ja ovako?

Tako otpočne svađu, nešto slomi u kući i ne progovara dva-tri dana. Nenad se dotle malo aktivnije posveti svom hobiju, obradi sitnih komada drveta i prenošenju fotografija na drvene površine. I veoma je cenjen u umetničkim krugovima, dobija i nagrade, kritičari pišu o njemu, no nema zarade. Hiljadu ili dve evra godišnje i to njoj preda. Ostavi samo za duvan. Ali, kada kupi sebi duvan, ona mu prigovara kako misli samo na sebe.

Ponekad pokuša da je podseti da je i pre nezgode bila takva, ponekad joj odgovori:

– Sama odluči. Sve možeš da prekineš…

Odavno je Nenad o svom položaju razmišlja kao o stanju vojnika koji je ranjen u borbi. Ratni hirurzi su dobro obavili posao, očistili strana tela, ali je promakao sićušni geler, koji je bio ionako na mestu po kome nije preporučljivo čačkati. Kada su ga na prvoj kontroli uočili na snimku, zaključili su da je moguće živeti sa njim, da najverovatnije neće biti primetan do kraja života.

I na kontroli nakon pet godina bilo je isto. Posle deset godina geler se javio, stavio do znanja i pacijentu i lekarima da postoji. Od petnaeste godine stvara tegobe, ali medicina i dalje ne preporučuje da se vadi. Kada je prošlo dvadeset godina, strano telo svakodnevno preti, rizik je maksimalan, i u jednom i u drugom slučaju, i ako ostane i ako pokuša da se izvadi, ali je više ranjeniku svejedno šta će biti.

Prvi komentar