Vlastela je dugo krila od cesara da već godinama imaju muke u okolini grada, da se dešavaju ubistva i pljačke, da su počinioci nepoznati. Skoro je prošla godina kada su cesara obavestili da su ubijeni njegovi ljudi na povratku iz Ugarske. Njihova tela su noću donesena i poslagana pored puta iznad grada.

     – Ko se usudio? – pitao je besno.

     Ćutali su i gledali nisko, ali kada je cesar izdao naređenje da se opremi deset vojnika, Mihajlo Glogović, najviši i najbogatiji među vlastelom, istupio je korak:

     – Ne činite to, gospodaru. Malo je to ljudi za Vuku Ruku…

     – Za koga?

     Glogović je opet spustio pogled i počeo da govori kako se priča da je Inogošte zaposela žena bez leve ruke, kako su joj kovači produžili ruku mačem koji ne skida, kako je nevidljiva, kako ima stotine ljudi oko sebe, kako ima natprirodne moći. Onda je, kao da će iskoračiti napred, prebicio težinu na nogu kojom je načinio neobičan pokret, potražio pogled gospodara Vranja i ponovio da umesto ruke ta misteriozna žena i vođa krvožednog klana ima sečivo mača kojim ubada u grlo.

     – Neuhvatljiva je, gospodaru! Kada se pošalje stotinu vojnika, ona ih ubije. Kada je stari gospodar Dejan poslao hiljadu, nje nigde nije bilo…

     – Šta mi to govoriš, Glogoviću? Da neko gospodari mojoj zemljom? Vi ovde u Vranju celog života kao puhovi u rupi, a zemlju vam otimaju? I da znate, ja nisam Dejanović!

     – Gospodaru Uglješa, bilo je pohoda, ali je nemoguće… – stari Bagaš je žmirkao. – Meni svake godine stradaju ljudi čuvajući vinograde i nikada ih nisu sačuvali. Dubrovčani su pomerili svoj put, sada idu preko Niša… Gospodar Lazar je slao svoje ljude da nas izbave, ali…

     – Onda ćemo, gospodo vranjska, ovako. Svi ćete sutra dati po trideset konjanika, ja ću trista i svi ćemo u Inogošte…

     Muk. Ko će se usuditi da progovori? Uglješa Mrnjavčević ustaje, stavljajući do znanja da je razgovor završen.

     – Postradaćete, gospodaru! – staloženo i autoritativno je neko potisnuo tišinu i prekrio bat ravnomernih koraka.

     Cesar se zaustavio na izlazu, vlastelini su se okrenuli prema izvoru zveckanja koje je izazvao dodir drške mača i zapona.

     – Ja sam Samodov Spanović, ja sam nekada bio gospodar Inogošta. Mene je proterala Vuka Ruka sa poseda…

     – Onda ćeš ti, kao gospodar Inogošta, sve svoje ljude da povedeš…

     – Ne, nikoga neću u smrt… Idem samo ja. Sigurno se gine… Nema sile koja će Vuku da savlada…

     – Ma divnu vlastelu imam! – Uglješa se vratio do sredine okrugle prostorije, stavio ruku na jabučicu mača sa glavom vuka, kao da se sprema da potegne. – Mi idemo da povratimo tvoj posed, a ti…

     – Gospodaru, to nije više moj posed, a ako brineš za porez, dobijaš ga uredno kao da je Inogošte moje! Okanite se Inogošta, Vuki ništa ne možemo!

     – A da se onda okanem i cesarovanja? – Uglješa je znao svoj put.

     Gospoda je noć dočekala u razgovoru o ćerki gospodara Altomanovića, koja se stradala u sukobu svog oca sa Lazarom Hrebeljanovićem. Da bi neposlušnog Nikolu naterao da se preda, Lazar je zarobljenoj Vuki odsekao ruku i poslao kao dokaz da neće žaliti ni glavu da joj odrubi ukoliko se on ne bi do večeri prepustio volji jačega. Knez je odžao obećanje, sakatu devojku je oslobodio, Altomanovića je ubio za primer.

     Vuka je neko vreme potom provela u Prištini, možda i kao plen, na dvoru Brankovića, gde je ovladala knjigom i ratničkim veštinama, spretno se koristeći drvenom protezom. Jednog dana zamolila je učitelja iz viteške škole da joj pomogne da priveže bodež za drvenu protezu i da tako vežba. Videći to, Branković posla pismo po dubrovačkim trgovicima u Carigrad jednom kovaču mačeva, koji se ubrzo i pojavi pred svojim gospodarem, jer je on bio Novobrđanin koji zastupao gospodara u prodaji srpskog mača Grcima, te on rado ispuni želju Vuke Altomanović.

     Nova proteza bila je strašno oružje. Vuka ga je, prisiljena, ubrzo isprobala na Grguru Brankoviću, najstarijem Vukovom sinu, koji je pokušao da je obljubi. Odbrana od napasnika bila je istovremeno i osveta. Lazarovog sestrića je lako savladala ranivši ga u nogu, ali nije zadala kobni udarac zbog Marine molbe, koja se, iako Hrebeljanovićeva, neočekivano brižno odnosila prethodnih godina prema sirotoj Vuki. Molba majke u suzama i dobročiniteljke je primorala da poslednji put pokaže milost. Pričalo se da je Mara danima plakala i da je potom retko progovarala sa svojim sinom, da je slala poruke na sve strane da se odbegla devojka vrati i da će je posiniti. Umesto da se vrati, Vuka je okupila neke odbegle vitezove, neke podanike svoga oca, ali i lopuže i ubice, s namerom da osveti oca.

     Kada je sve ovo čuo Uglješa, ali i još mnogo toga što je narod u prepričavanju uveličao, ipak je ostao pri naređenju da se otimači zemlje ubiju ili proteraju.

     Pohod protiv odmetnika nije preživelo samo deset vojnika iz lične cesarove pratnje. Bili su se nepažnjom izdvojili od ostatka potere. Cesar Uglješa je gledao kako ginu, video je Vuku na konju i njenu ruku pretvorenu u mač. Zapravo to nije bio mač, više je ličilo na arapsku sablju, kakve se prodaju u Carigradu. Dva pedlja viri iz praznog rukava. Vrh je bio na njegovoj jabučici pod bradom. Ženske oči ispod crne uskovitlane kose bile su strašnije od ledenog sečiva.

     Zato je gospodar ćutao i više nikada nije pominjao Vuku Ruku. Dozidao je grad između Pljačkovice i Krstilovice, ojačao bedeme i retko je napuštao sigurnost zidina i streličarskih kula. Među vlastelom se pričalo da ga je presekla pogledom, da mu je nanela onostrano zlo koje se ne leči. Kada je podigao i crkvu na litici, u produžetku jedne kule, znali su da traži isceljenje i znali su da su ostali bez gospodara.