Jedan starac me redovno po imenu oslovljava. Kada prolazim ulicom, dok me pas vuče kao da je zaprežno goveče, klimnem glavom ili izgovorim uobičajeni kurtoazni komšijski pozdrav, on iz dvorišta zakorači prema ogradi i prokomentariše vreme ili psa.

Samo sam za ove dve godine dva ili tri puta zastao na dva-tri minuta. Shvatio sam da njegova očigledna naklonost proizilazi iz toga što je poznavao neke moje stare, kojih se ni sam više ne sećam, ali mi imponuje što su mu, očigledno, ostali u lepim uspomenama. Da ga ponešto o njima priupitam, nekako me stid, ne znam zašto. Možda zbog toga što će se njegovim svedočenjem dokazati da on više zna o njima, da ne vodim dovoljno računa o precima. Takođe me obuzima blagi stid i što mu ni ime ne znam. Sada je već kasno da pitam a da ga ne uvredim, a ni nikog drugog, eto, ne pitam. Opet bi to bila uvreda. Posredna. Jedino znam da je jednom pomenuo svojih osamdeset pet godina.

Ove zime psa Vitomira sam poveo u šetnju kada je sneg bio najdublji. Vitomirova sreća me prosto nervirala. Vuče me ulicom kao automobil za zadnji branik privezanu kantu. Starac nas je sačekao nalakćen na ogradu, sa veseljem na licu kao nikada pre:

– Znaš li šta sam radio ovih pet-šest dana dok je sneg padao?

– A zna li baba šta si radio? – neplanirano lupih i obuze me laka neprijatnost zbog mogućnosti da to shvati kao neukus.

– Ha-ha, ma ne to. Napravio sam skije!

Zbog olakšanja što starca nisam uvredio i zbog toga što je bila neočekivana, promakla mi je vest koju saopštava, pa sam ga zamolio da ponovi.

– Skije sam napravio! – sa još većim uzbuđenjem je ponovio, onda počeo i da obrazlaže: – Tamo iza kuće se zasušila jedna mlada trešnja, pa sam od nje napravio skije kakve nikada nisam imao…

Nisam mogao da delim njegovo ushićenje. Verovatno baš voli svoje unuke… Ne, nego pre praunke… Ali šta je tu neobično? Mnogi, kada privreme, čine svašta da bi ih se sećali i kada odu. Rekao sam mu da je lepo što će obradovati decu, ali starac spojio obrve da mi i time sugeriše da sam daleko od onoga što mi govori:

– Za sebe sam ih pravio! I kako sam uživao, kako mi je bilo lepo! Svega sam se setio dok sam ih načinio, i kako sam skijao, i na kojim mestima, i kako sam padao… Čim bi pao sneg, do mraka, a često i po mesečini… Dok sam ih pravio kao da me struja drmala… Ha-ha, ne smem vezove da prikačim… Matora budala, ima da stanem na njih i da se slomim da me više niko ne sastavi…

Izašli smo ih naselja Vitomir i ja i još nekih pola sata gazili po celcu, ja pravolinijski, on na sve strane jurcajući, valjajući se, roneći po nanosima i zapišavajući svaku travku koja viri. Tamo je jedna udolina i odatle se ne vidi grad, ne vidi se unaokoli nijedna kuća niti žica dalekovoda. Nigde žive duše. Tu oslobodim psa da inventariše okolo i uživa u prividu da je sve njegovo.

Neko je letos kosio livadu i ostavio seno, pa sam izvukao ono suvo i seo da duvanskim dimom prizivam kancer. Nasuprot je čista kosina i jasno sam gledao starca kako na skijama iz osamdeset pete odlazi u desetu godinu. Dosta meni za čitavu ovu godinu.

Zoran S. Nikolić