Ono najbliže se ne vidi dobro. Ono se i ne gleda. Ako i osmotriš povremeno, zbog zamućenosti i nadošle nepoznate nelagode, skrećeš pogled, tražiš nešto lagodnije, jednostavnije u daljini. Dolazeći posle skoro deset godina, Milijan je zaključio da mu je sada sve u daljini.

     Na španskom je svojoj tamnoputoj saputnici objašnjavao ispeglane predele koji su se polako pomerali ispod aviona. Milijan je čekao da pomeranje postane brže, kada se približe Beogradu, pa da vidi koja će ga osećanja obuzeti. Sve je očekivao, sve je već razradio u glavi proteklih meseci, od odluke da poseti roditelje, za svaki emotivni impuls odredio je i racionalni protivteg, ali paniku nije očekivao i nije znao kako da joj se odupre, pa umalo da vikne glasno: “Majstore, okreći i nazad! Zaboravio sam čvrstinu!” Skoro da se nasmejao svojoj dosetki.

     Deset godina se borio sa ocem, a sada mu se činilo da prema njemu oseća iskrenu, čistu ljubav. I potpuno je normalno što je u braku sa crnkinjom. Sala je divna osoba, ona nije izmešteni očev erotski plen, zbog čega je često strahovao nakon odluke da se oženi njome. Nesigurnost mu je dugo unosila očeva priča, koju nije trebalo čuje ili da razume, o opsesiji i odlasku u Hamburg da bi legao sa crnkinjom. On se to, kada je Milijan imao četiri ili pet godina, hvalio prijateljima, ne računajući da će to dopreti do deteta zanetog igrom. Čak je i Milijan, sa odlaskom od kuće, najčešće izlazio sa devojkama koje bi bile i očeva meta, činilo mu se.

     Sa Salom je shvatio razliku između očevog erotskog avanturizma i svog odnosa sa bliskom osobom. Česti pubertetski sukobi prerasli su u romantične uspomene, neslaganja su vremenom poprimila oblike sokratovske dijaloške metode. Bio je sada siguran da bez toga ne bi izrastao u čoveka.

     Milijan se godinama borio protiv oca jedino da bi skrenuo misli, da se ne bi sukobio sa majkom. Njegova podsvest je birala lakšu borbu i spasavala ga. Sada je to znao, sada kada se u iznajmljenom automobilu približavao porodičnoj kući, i dalje objašnjavajući Sali geografiju koju ona prvi put sreće. Sada se i plašio, ali je susret neizbežan. Da je sam, pobegao bi, bio je siguran u to.

     Nespreman je zakoračio u kuću. Očev čvrst stisak ruke, pogled u oči sekund-dva i zagrljaj. Bez reči. Samo je osetio da je očeva ruka trenutak duže ostala na ramenu. Majku je zagrlio, izbegavši poljubac. Ona je imala suze u očima i jezivi tužni izraz lica. Izmakao se da ga ne poljubi.

     – Ovo je Sala, moja žena i za šest meseci majka vašeg prvog unuka!

     Otac joj je pružio ruku i požurio ka frižideru po flašu sa rakijom.

     – Ljutu ili mekšu?

     – Koja ti je bolja?

     – Da probaš ovu…

     Milijan je prihvatio čašu i okrenuo se. Mučnina ga je obuzela od scene. Njegova majka je zasula Salu poljupcima. Povukao je svoju ženu i smestio je pored sebe. Majka je krenula i sela sa druge strane, pa je ustao i rekao joj da skuva kafu. Otišao je u kupatilo, prao je ruke dugo i razmišljao kako da se izbori najjednostavnije. Kajao se što sve to nije odavno rešio, ali je tada bilo lakše preći preko svega, bilo je lakše izbeći i trenutnu neprijatnost i konačno rešenje. Onda kada je bilo teško, tada je bio bespomoćan.

     Prva faza borbe odvijala se između desete i dvanaeste godine. Tada je počeo da odguruje majku od sebe, da ne obraća pažnju na njene lažne suze, na prenemaganje, na ucene. Nije bilo lako, ali je uspeo. Više nije mogla da ga tuče, što je ranije bilo lakše no da potom trpi njene nasilničke poljupce dok ne prizna da je kriv i da se više neće ponoviti. Šta? To ni sam nije znao, to je ona manipulisala. Jezivo je što je sve to, sem da ga tuče, pokušavala i dalje. Odupirao se godinama jednostavnim ustajanjem, ali sada mu se čini da je neminovna finalna faza obračuna. Zbog Sale. A voleo bi da ona ne shvati o čemu se radi. Ni otac, mada mu je silno zamerao što ne primećuje šta se dešava.

     Otac je Sali postavljao kurtoazna pitanja na francuskom kada im se ponovo pridružio u dnevnoj sobi. Sala je ljubazno odgovarala i objašnjavala da ne pije alkohol, što je oca začudilo. Kao da nije poverovao. Da, to je on! Ne veruje, ali ne insistira dalje. Večito ostaje u ubeđenju koje unapred odabere.

     – Ne, ne pije – potvrdio je Milijan na srpskom. – Vidi, koliko god tebi to bilo neverovatno, mi stvarno mislimo ono što kažemo.

     Ocu nije bilo prijatno to što je čuo, ali se majka umešala, donoseći kafu:

     – Vi ste gladni…

     – Ne, nemoj ništa… Mi ćemo malo da prošetamo gradom i verovatno ćemo nešto tamo pojesti…

     Opet se začela dobro poznata scena – taj majčin izraz lica i uvek spremna manipulativna suza, pokušaj zagrljaja i poljupca i reči kako samo voli svog sina jedinca.

     – Molim te, suzdrži se! Ako to ne možeš, odmah reci, mi ćemo otići u hotel…

     Kada je uzmakla ka kuhinji, brižni i tužni izraz lica promenio je zračenje. Iz nje je izbijala mržnja i time je Milijan okončao drugu fazu borbe sa majkom.