Kada sretnete Vranjanca, i ako niste jedan od hiljadu, odmah se, iz teško objašnjivih razloga, potrudite da budete duhoviti, pa i da malo stavite sebe iznad njega, da naglasite da vam je majka dala još na rođenju ono što njemu nije – „pravilan“ govor i… još neku prednost. Ukoliko ste jedan od hiljadu, to znači da ste do pre dva kolena Vranjanac, da vam je tetka iz Vranja ili da ste, po diktatu kakve zle sudbine, neko vreme boravili u tom gradu, te da nećete olako iznositi odnos između težine zaklane svinje i istopljene masti.

     Desi se ponekad i da neko unapredi okoštalu izreku, pa će ogoliti svoj smisao za rimovanje i brojanje, pominjući kruške i drške, ali to malo ređe, pošto ima i kočopernih Vranjanaca koji upadnu u raspravu i dokazivanje prirodnog zakona. Tako je, priča se sa likovanjem u čaršijskim, preciznije, u kafanskim debatnim krugovima, Toma Kompir, kada je postao direktor, otišao na neki sastanak sa važnim, pametnim ljudima.

     Bar polovinu je ceo svet viđao na televiziji, a Kompirče s njima, nije to mala stvar, pa je otišao u Beograd baš naoštren, specijalno oklepan, svestan odgovornosti u reprezentovanju čaršije i njenih postulatnih značajki.

     – O, Vranjanac! Sto kila kruške, dvesta kila drške! – rukovao se sa Tomom najugledniji, ali ne gledajući njega, neko ostale, da vidi da li prate koliko je duhovit.

     – Tako je, slatki gospodine, takve su naše mere!

     – O, vidi ti ovo! Pa to je poseban merni standard, zato ste vi takvi trgovci! – čovek nije odustajao, sve osećajući da kosi mladu detelinu. – Zato naša poslovnica u Vranju jedina nema gubitke!

     – To su tačne mere, gospodine, nema tu prevare!

     – Znači, u Vranje je moguće, bez laganje: sto kila kruške, dvesta kila drške?

     – Jeste, slatki gospodine, uhvatite me za dršku i merite!

     Da je ovo istina kune se i Darko Compaleja, tadašnji Kompirov zamenik, i verno imitira podrugljivost i ubitačnost naročite lokalne fraze – slatki gospodin, ali slučaj sa kruškama ne objašnjava i onih dvesta kila masti, tu je dublji problem i nije nimalo veseo u svom začetku, iako je vremenom možda uticao na ekonomsku dovitljivost.

     Uz opasnost, a ona nije mala, da budemo izloženi ukupnom spektru čaršijskih kazni, otkrićemo tajnu čuvanu čitav jedan vek. I nešto duže, jer je sve počelo kada je nestalo pusto tursko. Odmah i to da kažemo, taktika u odbrani od pomenutog surovog kažnjavanja zbog izdaje vranjskonacionalnih interesa biće ta što nećemo saopštiti šta je to – pusto tursko, što je, u stvari, mnogo važnije od tajne vranjske masti. Težinu ovog postupka znaće samo Vranjanci, a ostali će i dalje živeti u mračnom neznanju.

     Kompirci nisu oduvek ovako dobrodržeći kao što su danas. Tek su ih uzdigle poslednje generacije, od Tominog oca naovamo. I Toma dobro gura, a biće da su mu i deca perspektivna. Mi smatramo da je kompirski uspon počeo u Tominom detinjstvu i od dedine rečenice:

     – Teška godina, mili moji. Ako uspemo samo da kupimo neko svinjče do sto kila i da izvučemo dvesta kila masti, e, da da bog pa da preguramo zimu!

     Malog Tomu odmah su zaposele alhemičarske misli, jer nije bio i toliko mali da ne može da uporedi sto i dvesta. Takvo dupliranje pokrenulo je alhemičarske misli, a niko nije odgovarao na pitanja, počev od ključnog: kako se duplira materija. Na sreću, ako nije bilo teorijskog objašnjenja, praktični deo ubrzo je počeo da se odvija.

     Kupljeno je svinjče od oko sto kilograma, zaklano, sređeno kako valja, ukućani su se omrsili tek iznutricama. Krtine ni grama. Odvojena je, spakovana i izneta iz kuće. Kada su sutradan počeli da tope mast u velikom kazanu, otac, deda i stric neprestano su donosili odnekud slaninu i ubacivali u kazan u kome se već krčkala ona od juče zaklane svinje. Do podneva kazan je bio pun. Svinja od sto kila narasla je u kazanu do dvesta kila masti.

     – Deda, gde je naše meso? – tužno je pitao Tomica.

     – Evo ga, zlatan, sve ovo belo je naše meso…

     – Ali ja volim crveno da je… – suze u najavi bojile su dečji glasić.

     – A ja volim da ne crknete gladni! – dedu je ljutila sudbina.

     Preživeli su godinu, svinja se razvukla do sledeće jeseni, a Toma je za dve godine i sam otkrio put prelaska mesa u mast, kada je dobio pet kilograma krtine od upravo zaklane svinje da odnese u gazdinsku kuću u komšiluku i da vrati deset kila masti, pa onda iseckao i ubacio u gustu paru već prokrčkalog kazana.

     Sada je, možda, jasnije zašto Vranjanci uglavnom tako mirno primaju od jebandžija primedbe da su lažovi, jer oni to ne uzimaju kao optužbu za nekakvo gadno laganje, kako se to zlonamerno plasira, nego se snebivaju ili malo i naljute, pa preporuče da sa Vranjem, ako ste toliko poetski baš uzburkani, ne slikujete laganje, nego onaj najučestaliji srpski glagol ili, kao što je i Toma u onom slučaju ponudio svoju dršku, to rado učine i ostali. Oni se više čude da čitav svet nikako ne shvata temeljni ekonomski, pa i princip preživljavanja već čitav vek.

Zoran S. Nikolić