Pesma je nastala s proleća 1985. godine, u komandi 64. graničnog odseka, na noćnom dežurstvu u sobi 28, koja je pripadala Odeljenju 92, obaveštajnom, i u koju su mogli da uđu samo komandant odseka, komandant TO i dežurni u komandi.

     Jedna od obaveza dežurnog pri komandi graničnog odseka je da “vodi” radnu kartu, odnosno da na njoj označi karticama sve organe obezbeđenja na terenu. Pre jutarnje predaje smene iznenada mi je u sobu upao dežurni tog dana i pomoćnik komandanta za bezbednost, zastavnik Pejčić, da proveri da li su sve granične patrole tokom noći izašle na teren, odnosno da njuška, da vidi da li krijem neki incident na karaulama, na kojima se mnogo pilo i iz kojih se mnogo bežalo u Lendavu, Radence, a ponekad i preko granice, u austrijske seoske kafane, jer su sve depeše, pa i one šifrovane, meni stizale. Inače, pouzdano sam znao da samo trojica starešina znaju da pročitaju radnu kartu. On nije bio među njima. Pejčić je bio među onima koji se prave da razlikuju oznaku za dvočlanu patrolu od oznake za mrtvu stražu.

     Prva greška je bila što nisam zaključao vrata, što je nalagalo pravilo službe, druga greška – zatekao da slušam stranu radio-stanicu, treća što sam na pisaćoj mašini kucao “privatne tekstove”. Četvrto, ključno, ubio me u zastavnikovim očima “eksplicitni” naslov upravo otkucane pesme – “Krađa poverljivog materijala”. Da sam, kao većina vojnika, kucao pismo, samo bi me ucenjivao da odam ko noću beži u grad i ko donosi alkohol u komandu. To je bilo moje direktno priznanje, jer je u sobi 28 sve bilo poverljivo. Takođe sam u tekstu odao i način na koji sam krao vojne tajne – prekucavanjem preko indiga.

     Sa dokazima me je poveo zameniku komandanta, kapetanu Hornu. Imao sam lepo mišljenje o njemu, jer sam ranije na njegovoj vitrini našao Bodlerove “Pesme” i Gombrovičeve “Ferdidurke”. Na žalost, posle prve njegove reakcije na moju špijunsku aktivnost zaključio sam da su knjige ipak zaplenjene od nekog vojnika i da su tu zaboravljene, a pošto su bile prekrivene dobrom prašinom, sigurno se to desilo odavno, sigurno ovaj tip to nije čitao.

     Saslušanje je bilo kao scenario za skrivenu kameru, samo što je predugo trajalo. Početno uživanje u apsurdu i njihovoj komičnoj zabludi, prelazilo je u nervozu, u nemoć. Slikovito sam se uveravao u uzaludnost izgovorenih reči i iznenadnu, neočekivanu moć onih otkucanih, kojih se dvojica budaletina plaše i koje su u potpunosti nepojmljive za njih. Stvarni problem je bio u tome što rukujemo različitim oružjem, što je moje neadekvatno za njihovo bojno polje, što je njihovo bukvalno ubojitije u svim okolnostima.

     Nade sam polagao u komandanta Krajnca, ali sam iz međusobnog razgovora bezbednjaka saznao da će biti odsutan još dva dana. Već me je spasavao nekoliko puta. Imao je poverenje u mene više no u svoje starešine.

Krađa poverljivog materijala

Dozvoliću da staklene oči

Skliznu niz zlatnu stranu generalovih medalja

I ostave tamni trag potajne ironije

Postaviću dva lista crnog indiga

Tri traga dobre mržnje da se stvore

Daću primerak za arhiv

Drugi će dobiti Glavni štab

Poslednji ću za uspomenu da sačuvam

Za dane kada ću se ponositi mladošću

     Redigovao sam mu ili pisao govore, izveštaje, depeše. Više puta sam sa centrale prebacivao poziv njegove supruge u hotelsku sobu “Dijane” ili “Zvezde”, odakle se javljao kao da je na poslu. Bilo mu je smešno kada sam mu jednom, odgovarajući na direktno pitanje, rekao da mu je žena bolja riba od svih ljubavnica zajedno. Bio je duhovit, što znači da unekoliko može da shvati metaforično značenje. Nadao sam se.

     Nade sam polagao u komandanta Krajnca, ali sam iz međusobnog razgovora bezbednjaka saznao da će biti odsutan još dva dana. Već me je spasavao nekoliko puta. Imao je poverenje u mene više no u svoje starešine. Redigovao sam mu ili pisao govore, izveštaje, depeše. Više puta sam sa centrale prebacivao poziv njegove supruge u hotelsku sobu “Dijane” ili “Zvezde”, odakle se javljao kao da je na poslu. Bilo mu je smešno kada sam mu jednom, odgovarajući na direktno pitanje, rekao da mu je žena bolja riba od svih ljubavnica zajedno. Bio je duhovit, što znači da unekoliko može da shvati metaforično značenje. Nadao sam se.

     Razmatrali su da li da me pošalju stražarno u Maribor, jer KGO nije imala pritvor. Odlučili su da me zatvore privremeno i izabrali su prostoriju 52. To je bila nešto kao gimnastička sala, koja se nije koristila, a ispred vrata će na smenu stražariti pripadnici graničnog voda. Preda mnom su o svemu obavestili pukovnika Bročevića, iz komande operative, kome sam, inače, redovno predavao telefonske izveštaje, koga nikada nisam sreo. Izgleda da su njegove reči više išle meni u prilog no njima, ali ih to, ako je tako bilo, nije sprečilo da me zatvore. Pozvali su starijeg vodnika Ninkovića, komandira graničnog voda, i izdali mu naređenje da postavi stražara isped vrata sa brojem 52.

     Naredni dan je bio najgluplji u mom životu. Od osam sati do kasnog popodneva su se smenjivali kod mene u sali. Kapetan Horn je pretio, zastavnik Pejčić se postavljao očinski. Jedva sam se suzdržavao da ih ne udarim. Prestao sam da uživam u njihovoj gluposti i više nikada nisam seirio kada se sretnem sa glupošću. Smišljao sam kako da ih obesim onim konopcima za penjanje, koji su mi, zapravo, najviše pomogli – bezbroj puta sam se, kada sam ostajao sam, popeo i spustio, menjajući adrenalin za umor.

     Kada je jednom Horn ušao, nisam ustajao sa strunjače, na kojoj sam i prespavao. Tražio je da ga vojnički pozdravim. Naravno da bih ga pozdravio kada bi mi vratio kajiš i pertle, objasnio sam mu. Kada sam ustao, dozvolio sam pantalonama da skliznu do kolena. Bio sam zadovoljan što mu je neprijatno. Pitao me je i zašto ne nosim gaće.

     – Oduzeli ste mi gaće – smejao sam se.

     – Nismo! – bio je ozbiljan.

     Onda je pretio da će da me tereti i za nepoštovanje starešina. Ostalo mi je samo da se okrenem i uspenjem uz konopac, najbrže što sam mogao, baš njemu za inat, jer mi se činilo da on to nije mogao ni kada je bio dvadeset godina mlađi.

     Komandant Krajnc je u Ljubljani, u komandi Vojne oblasti, saznao da mu je šef Odeljenja 92 opaki špijun, pa je požurio nazad, u Mursku Sobotu. Kada je ušao kroz glavnu kapiju, dežurni je javio mom kolegi, dežurnom vojniku, bio je to vojnik Ivica Pošta, iz Koprivnice, u Odeljenju 92, odnosno u sobi 28, i on je došao da me obavesti, ali mu glupi stražar nije dozvoljavao.

     – Samo da ti kažem da je komandant stigao! – glasno se pravdao, kako bih dobro čuo, i poslušno je odustao od namere, a slično me je obavestio i ranije da je teleprinterista poslao moje stihove u komandu operative.

     Sirena za povečerje se pretvorila u škripu patika na uglancanom patosu hodnika.

     – Otvaraj i nazad u jedinicu! – naredio je stražaru.

     “Jebem ti sunce, ovaj će lično da mi presudi!” To sam hteo da budem duhovit u opštenju sa sobom, ali se nelagoda pojačala sa zvukom otključavanja i pomeranja kvake.

     – Nidžo, pa ja tebe ne smem da ostavim ni dan a da ti ne napraviš neko opasno sranje! – smejao se i obema rukama mi držao ramena.

     Nisam ništa mislio, niti mi je to ličilo na srećan ishod. Primetio sam koliko ga civilka čini drukčijim. Neobično je što deluje strože no kada je u uniformi. Možda mi se tako činilo zbog straha ili zbog toga što uniforma prikriva izrazitu sportsku figuru.

     – Jesi li gladan? Jesi li žedan?

     – Nisam.

     – Polazi, idemo u moju kancelariju!

     – Ja bih u WC, ako može…

     – Kod mene ćeš…

     Kada sam se istovario kao imućni Rimljanin, čekao me da se kucnemo. Popili smo po dve čašice viskija, iako uvek pije isključivo po jednu, a onda me je poveo u “Podmornicu”, na večeru. “Ovo će biti isleđivanje sa stilom” – mislio sam dok sam mu govorio da moram prvo da nabavim kajiš i pertle. Kada smo izlazili njegovim privatnim autom iz kruga komande, kroz smeh i udarajući me dlanom po kolenu, rekao je sve što sam hteo da znam:

     – A ti prasicu, tvoji su stihovi čitani na visokom nivou. Ja sam bio najniži po činu! Ha-ha!

     Popio sam tri piva, pojeo “kras” picu u “Podmornici”, ždrakao neke cure u polumraku lokala. Još dok sam ispijao prvo pivo, žedno i besno, slušao sam izvinjenje, jedino pravo izvinjenje koje sam čuo u životu.

     Pesmu sam objavio najpre iste godine, po skidanju uniforme, u “Književnoj reči”, i kasnije u knjizi “Poverljiv materijal”. Kako sam i obećao, komandantu sam lično odneo potpisani primerak.

Zoran S. Nikolić