Tih, rekli bi, povučen čovek. Smiren, zna šta neće, ili bolje reći, zna šta hoće. Učtiv, uredan, uvek u odelu, sa kravatom i na plus 30. Tri-četiri kombinacije sakoa i pantalona. Panatalone, loše ispeglane i sa obaveznom malom mrljom od hrane, pokušanom da se opere ili očisti. To je iz razloga halapljivosti dotičnog inspektora. Voli, da jede, mnogo, bolje reći dugo, po vojvođanski – sve po redu, od aperitiva do orasnica. Mali brčići, tanki, uštucani, ali uvek obrijan, sa nekim losionom za brijanje koji više miriše na loš ratluk od ruže, nego na ružu. Tu i tamo ostane neka neobrijana dlačica.

Uglađen, voleo je da dobaci, nehajno, lepoj ženi. Ne manijački, već u poslu, kad vrši kontrolu i inspekcijske preglede. Više radi sujete, nego što je nešto i mogao i smeo da pomisli, ili učini. To je sa položaja vršioca vlasti i moći koja je proizilazila iz nje. Pobogu, pa on je inspektor. Može da napiše kaznu, zatvori radnju, zove policiju pa i uhapsi.

Znaju ga po klađenju. Voli opklade i igre na sreću, kladionice i sportsku prognozu. Ranije je kupovao srećke, a sad posećuje kladionice, kojih je na svakom ćošku. Po tome je i dobio nadimak inspektor Kladiša. Jednom rečju hazarder.

Toga jutra prošao je pored četiri prodavnice, dva supermarketa, dve kineske radnje i tri-četiri butika u glavnoj ulici i zaputio se u obližnju trafiku, na uglu sa slepim sokakom. Jedva je otvorio vrata trafike uz škripu zarđalih šarki. Rđa je zahvatila dobar deo trafike. Prodavačica, premrla od straha, već je poslala poruku vlasniku i obavestila ga o posetiocu. Crvena u licu, lomila je prste i nudila tronožac inpsektoru da sedne. Ušao je tj. ugurao se u tesnu trafiku i seo „naekere“, što ono kažu, jer ovde više od dvoje i ne može da se smesti.

– Ja sam inspektor… Zovi vlasnika i daj da za početak vidim blagajnu, koliko novaca imaš… i knjigu blagajne. Zatvori šuber.

Strogost je majka državnih činovnika. Radnica je postupala po naredbama.

Eto i mladog preduzetnika, iliti poslodavca. Deluje smireno, navikao na sve vrste iznenađenja kao i kontrole. Baki je završio biologiju, ali kako nema posla u struci, otvorio je kiosk, mora da radi i izdražava porodicu. Žena i dvoje dece.

– Dobar dan, pre nedelju dana je bila kontrola, vaš kolega, šta je sad. Pitao je. Oko nas su veliki trgovci, mi smo sitni, mali. Pokušao je da ga odvrati od kontrole.

– Po prijavi, prijatelju.

Znao je Baki da je to odgovor „po navici“, ili izgovor, lakonski, kad nema naloga, već jednostavno, inspektor sam bira gde će vršiti kontrolu u okviru navodno redovnog obilaska.

Knjige na sunce. Sve po redu: trgovačka knjiga, knjiga ulaznih, knjiga izlaznih računa. Naplata, provizije, zaduženo, rasknjiženo, uplate pazara i td. Tražio je inspektor i neke carinske dokumente, ali se brzo ispravio.

– To je za onog drugog, ali i ti prodaješ cigarete, pa da vidimo odakle ti. Daj fakture, ulaz i td. i td.

– Dozvola za prodaju cigareta, ispravna. Uplate pazara. Da ima ih, ali nisi dobro zaokruživao iznose, ali će proći. Sanitarne knjižice za radnike. Uradićemo i popis robe, složimo blagajna i gotovo.

„Samo toliko“. Pomisli Baki. Cigarete, šibice, baterijice, bombone, žvake, olovke, igračke, sveske, prezervativi, knjige, sokovi, voda, sladoled, kartice, telefonske dopune i mnogo drugih sitnica, koje prodavci- menadžeri, na veliko, uvaljuju sa glavnim proizvodima. Novine, šarene, dnevne i nedeljne. Ulazi i povraćaji, remitende. Mnogo artikala, malo para. Kako li u velikim marketima vrše popis?

Brojanje i popis će da potraje, pa je Baki ostavio radnicu i inspektora da to obave, dok on završi redovne poslove u banci.

Negde do pred kraj radnog vremena su završili. Inspektor je sve uredno zapisao, zaveo stavku po stavku. Ama po propisu, nema šta. Čovek radi svoj posao. Zna kad treba da završi. Do pred ručak.

– Vidimo se sutra. Donesi knjige i dođi u kancelariju da uzmeš zapisnik.

– Inspektore, ovo je domaćinska kuća. Vreme je ručku, pa nije loše da se nešto prezalogaji. Ponudio je Baki, znajući ovog prijatelja po čuvenju i glasu. A neće odbiti, iako nije siguran da će to pomoći.

– Idemo u u onu malu kafanicu, iza ćoška. Imaju dobre škembiće. Sve je taze, čisto i lepo spremaju.

Sa uživanjem i na svoj način je opisao poznatu kafanu. Poziv je prihvaćen, što opusti Bakija, iako mu nije bilo ni do čega.

Počeli su rakijicom, jedna pa još jedna. Dunja domaća – melem za dušu – kako je okarekterisao naš inspektor. Meze obavezno, sveže, po izboru konobara. Dođe i treća „dunjica“, a evo i škembića.

Vrele zemljane činije, ne smeš da ih takneš, prepune, prelivaju se na dodir kašike.

– Neka se hlade. Mrmljao je u bradu inspektor.

– Petre, poznavao je konobara, daj one taze, domaće kobasice i džigericu u skrami, a može i žica ražnjića, a posle ćemo na tenane. Po parče, da ne preteramo. Uh, uvek mi kapne čorbica, valjda što je toliko ukusna. Malo soli da izvuče mrlju.

Sve vreme priča Kladiša, tj. drug inspektor, koji u slast mljacka i uživa u svakom zalogaju.

– Juče sam imao stativu, Pre neki dan sam bio dobar, ali mnogo ima nameštaljki. Ne igram mnogo, male uplate, srednje zarade. Kombinacije, jedinica-nula. Iz keca u dvojku, po neki rizik i tako. Nije ni fudbal kao što je nekad bio. A bingo. Njega obožavam. Kućna tombola. Sednemo ja i moja Dara, pa uz meze i pivce. Jednom sam dobio. Ali se brzo potroši. Nekada je tombola bila zabranjena, a sad igraju svi i stari i mladi, ispred televezora, pa ko dobije. Koja je to lova, prijatelju. Nemaština, teško se živi. Zetovi ne rade, unučići ko vrapčići. Deda daj ovo, deda daj ono. E kad smo kod njih, aj, molim te, da im uplatim dopune. Da ih deka časti. Plaćam…

Baki sluša, sportske i hazarderske dogodovštine i procenjuje. Kazne će biti, pitanje je samo kolike.

Ne da se inspektor starog kova. Vešto prikriva namere, dok ispija hladan špricer. Pola litre belog i sifon sode. Tako dva puta. Nije Kladiša neka mrga. Nizak jeste, ali ne i debeo, ali jede brate za dvojicu, a pije za trojicu. Baki ispija pivce, bolje reći, davi se hladnim „Lavom“.

– Kad nemaš Petre orasnice, daj baklavu sa sladoledom, on najbrže veže šećer u krvi, i osvežava, da ne kažem trezni.

Govorio je inspektor, ne zatvarajući usta, taman koliko da mu saft kapne na sako.

– Ne mari, Dara će da očisti. Tešio se. Kad je slatko, šta ću.

Tražio je Baki račun od konobara. Cena, sitnica. Konobar, Petar je nekad radio kao stražar u Slobodnoj zoni, pa je najuren. Niko ne zna zbog čega, ali mu izgleda nisu rekli da zbog toga ne sme „slobodno“ da krade i vara goste na računima. Izdržao je Baki mnogo, pa će i Petra-jebivetra, a i ovaj račun i Kladišu, možda i kaznu.

Srdačan rastanak kao najrođenijih.

– Vreme je da se ide kući. Čeka žena, unučići.

Inspektor je tačan. Izašli su u mrak, jer su zatajile ulične svetiljke. Bakiju se još više smračilo. Nema napornijeg dana od dana kad ti upadne inspekcija, koja vrši „redovnu kontrolu – „po prijavi“.

Ujutro rano bio je tačan ispred kancelarije druga inspektora. Za drugim stolom još jedan službenik, koji ih ne konstantuje. Uneo se u svoj predmet i ne primećuje nikog. Obojica ispijaju, tj. srču jutarnju kaficu iz ogromnih šolja, i razbijaju kancelarijsku tišinu.

Inspektor Kladiša baca pogled još jednom na knjige i datume zavođenja računa i zadnje nabavke cigareta. Kao da je otkrio Ameriku, počeo je da zamuckuje.

– Ooove si zaveo pooosleee 12 dana od ootpremnice, a znaš rokove. Nije maaala kooličina, a i iznos je veeeći.

Zazvonio mu je telefon.

– Imam stranku, čujemo se kasnije.

Stranka, Baki, sa kojim je sinoć do kasno bio u kafani na „ti“ i pričao o svojim kockarskim ulaganjima, prevarama i dugovima, ostao dužan doplatnih dopuna, potpisao je zapisnik i dobio nalog da plati „malu kaznu“„ kako kaže inspektor. Negde u visini plata za dva meseca.

– Donesi uplatnicu. Najbolja je mandatna kazna. Platiš odmah i gotovo. Bingo. Mora da se zaradi plata, kao u kladionici.

– Ovde sam te poštedeo pooodosta, i vodi računa ubuduće. Ima joooš nepravilnosti, koje nisam hteo da beležim. Dobar si momak, a i domaćin, što jes- jes.

– Hvala druže inspektore.

Jurio je Baki u banku i predavao nalog za plaćanje kazne bankarskom činovniku.

– Baki, inspekcija. Dobro te odrapio, da ne kažem odrao. Tumačio je naglas bankarski službenik uplatnicu.

– Jeste prijatelju, bolje, da su mi noćas obili trafiku narkomani i huligani, možda bih i naplatio štetu od osiguranja.

Neka ide „Od Kladiše do Kradiše“, mrmljao je u bradu mladi preduzetnik.

Žikica Dimitrijević