Eh, taj hod kroz maglu, gustu kao mleko koje igra na situ. I tako svaki božji dan. U sumrak kad gluve šatke u parovima izlaze iz legala i počinju svoj ljubavni ples, u nakvašenoj travi nevelikog dvorišta.

     Iz magle se naslućivala pukotina, strasno propadanje, zanosno lebdenje sa krilima ispod rebara. Zenice su se širile naglo, magla se razilazila. Sedeći za drvenim stolom, sa rasčetvrtenim paradajzom, jako zasoljenim i čokanjom ljute rakije, čureći duvan, bacio je sjaj iz očiju na parove gluvih šataka. Neumerene u parenju, tajnom ljubavi sjedinjene, njihale su se kao na klackalici. Onoliko strasti, pućkastog šištanja, kočoperenja krilima, i tišina. Tada su ih oči odavale, ako bi se ušlo u njih.

     Posmatrao ih je upijajući svaki njihov treptaj. Lagano mu se razvrtao pupak, njegova žena kao mačka bi šmugnula u kuću i krenula da rasprema krevet sa mekim dušecima.

     Mezetio je oblizujući usne, uvrćući brk s desna na levo. Sve više se napinjao da spozna obečašćenost i pohotu šatki. Pet godina ih je tako detaljno pročavao, svаkog letnjeg dana. Petoro dece, jedno drugom do ušiju, krasilo je kuću. Šesta je ova bila, blagoslovena gluvim ljubavnim zovom.

     Pao je mrak, samo su još svetlucale njihove oči. Niotkuda, pojavio se mesec, krvavo žut, obavijen mlečnom maglom. Nalik na jaje iz kojeg će se izleći maleno šače. Ustresao se, ne od pohote već od slutnje pomračenja uma. Nekako se jedva dovukao do kreveta. Njegova žena u providnom kombinezonu, raširenih nogu se molila.

     Obnevidela od mačjeg plača, tik uz prozor sobe, nije primetila da je odlutao u mlečnu maglu prema pukotini koja se širila. Propadao je, mic po mic, lebdeći krilima. Uživao je u pomisli da će tako lebdeći dočekati večnost.

     Kad je skočio iz kreveta, sav u znoju, kao da su ga kofom vode polili, drhteći palio je žižak kandila. Godinama je stajao neupaljen ispod sveca zaštinika. Žena pocepanog kombinizona nečujeno je jecala. Noktima se čvrsto držala za raspletene kose do pojasa. Drveni krst i struk bosiljka opkoračila je nogama. Nije mogla da izdrži. Onesvestila se.

     Izašao je na trem. Jutarnja svežina vratila mu je znoj u pore. Ispustio je pisku iz grudi koja se odapela kao strela u vis. U dvorištu, sve gluve šatke bile su udavljene. Kuna ih je ostavila jedne preko druge. Umokrio je gaće i zaplakao. Tragovi kune vodili su ponovo u mlečnu maglu. Petoro dece zagudilo je kao struna gusala i zaustavilo njegov plač nalik na kišu pred grmljavinu. Nije mu se dao odlazak u široku pukotinu, u večnost. Moraće da pričeka, pomislio je i popišan seo za drveni sto.

     Žena ostrižene kose, obučena u belu do peta svilenu dolamu, zabrađena velom nalik na svetlo žutu šamiju rasčetvrtila mu je paradajz i dobro ga zasolila. Nalila mu čokanj rakije i pripalila duvan. Zapevao je otegnuto, glas se izvio kao lastiš preko kog je preskakalo petoro dece. Podsećao je na nečujno šištanje gluvih šatki.

Dušan Đorđević