POTAM

Bora Stanković je više puta počinjao obradu proznog predloška, ali je imao snage i koncentracije samo da obradi po koju scenu, pa je dramatizaciju odlagao sve do poslednjih godina života

Profesor Popović ističe da su se njegov otac i Petefi, koji je predstavljao kao Petruš, brzo sprijateljili i da su te dve i po godine „živeli kao braća“, pa mu je crkvenjak ispričao šta je sve preživeo posle propasti Mađarske bune

Sijarić je književnu slavu stekao romanom “Bihorci” (1955) i pripovetkama iz sandžačkog života, pa su ga zbog te povezanosti sa zavičajem često poredili sa Borom Stankovićem.

U Tolji je bilo muške snage, pa i želje. Prvo su prolaznici i komšije primetili da je stalno ispred vrata kada žene uđu. Pitali su ga šta tu radi, a on je u snebivanju odgovarao da pravi „tokmak za vrata“.

Nije bilo moguće da ih Stanković primi u kancelariji, već je to učinio na hodniku Ministarstva prosvete, “da ne bi smetali”. Posle upoznavanja sa Egeom, Bora je ih je smestio na klupicu, a sam je seo na drugu, ponudio ih duvanom i zaćutao.

Dragutin Kostić je znao i najmanji detalj iz Borinoga sveta (čak i kako se zove koja vranjska haljina), i borio se sa Borom da ovo ili ono istakne kao pretežnije, ili da se ono tiše i zaglušnije promuca

Dugo su im iza spuštenih kapaka promicale slike uzobanog belca kako se probija kroz masu koja kliče Hadžiji, zaštitniku siromašnih, a on, Adžija, ne prestaje da govori.

Broj samoubistava u prvoj polovini 1916. godine u logoru „Nador“ kod Bizerte iznosio je 84. Sve češće su ruku na sebe dizali i oni čije je lečenje bilo pri kraju, već zdravi ljudi. Afrički pesak izazivao je depresiju kod srpskih vojnika.

Imam para u džepu, a ide mi se kući... Ostare se, ostare...“ Imao je Bora Stanković svoje mere, i literarne i životne. Nepogrešive.

Odavno nisam sreo tog „vandala“ poznanika. Moguće da je i otišao iz zemlje. Cenim da on i njegova ekipa ništa nisu skrnavili, već oni koji su dobijali petice a ništa nisu pročitali, pa ni Boru. Nečitanje je najgore skrnavljenje.