KOLUMNE

Bora Stanković je više puta počinjao obradu proznog predloška, ali je imao snage i koncentracije samo da obradi po koju scenu, pa je dramatizaciju odlagao sve do poslednjih godina života

Profesor Popović ističe da su se njegov otac i Petefi, koji je predstavljao kao Petruš, brzo sprijateljili i da su te dve i po godine „živeli kao braća“, pa mu je crkvenjak ispričao šta je sve preživeo posle propasti Mađarske bune

Sijarić je književnu slavu stekao romanom “Bihorci” (1955) i pripovetkama iz sandžačkog života, pa su ga zbog te povezanosti sa zavičajem često poredili sa Borom Stankovićem.

U Tolji je bilo muške snage, pa i želje. Prvo su prolaznici i komšije primetili da je stalno ispred vrata kada žene uđu. Pitali su ga šta tu radi, a on je u snebivanju odgovarao da pravi „tokmak za vrata“.

Nije bilo moguće da ih Stanković primi u kancelariji, već je to učinio na hodniku Ministarstva prosvete, “da ne bi smetali”. Posle upoznavanja sa Egeom, Bora je ih je smestio na klupicu, a sam je seo na drugu, ponudio ih duvanom i zaćutao.

Dragutin Kostić je znao i najmanji detalj iz Borinoga sveta (čak i kako se zove koja vranjska haljina), i borio se sa Borom da ovo ili ono istakne kao pretežnije, ili da se ono tiše i zaglušnije promuca

Socijalisti su oni pošteno rekli zašto ulaze u vlast (zbog funkcija, zbog radnih mesta, zbog do u decimalu određenog procenta vlasti). Naprednjaci su ih primili iako nisu morali, te su, samim tim, unapred preuzeli svu odgovornost.

Dugo su im iza spuštenih kapaka promicale slike uzobanog belca kako se probija kroz masu koja kliče Hadžiji, zaštitniku siromašnih, a on, Adžija, ne prestaje da govori.

Broj samoubistava u prvoj polovini 1916. godine u logoru „Nador“ kod Bizerte iznosio je 84. Sve češće su ruku na sebe dizali i oni čije je lečenje bilo pri kraju, već zdravi ljudi. Afrički pesak izazivao je depresiju kod srpskih vojnika.

Imam para u džepu, a ide mi se kući... Ostare se, ostare...“ Imao je Bora Stanković svoje mere, i literarne i životne. Nepogrešive.