Na protest ujedinjene vranjske opozicije, koju čini šest gradskih odbora, skupilo se dvadesetak ljudi. Tamo se nije pojavio napredni Boban Antanasijević, da me upita imam li ličnu kartu, pa da me spreči da slikam, recimo, njegovog dojučerašnjeg koalicionog partnera


Piše: Zoran Radulović


 

Što bi rekao onaj narednik iz filma Povratak otpisanih, odmah sam prepoznao gospodina političara, sa slike – samo u momentu baš nisam mogao da se setim imena, niti funkcije koju njegovo partijsko dupe trenutno obnaša. Kako da vam kažem, preživeo sam šest garnitura lokalne vlasti, ova mi je sedma – i ne želim više da pamtim sve te likove, koji mi, dok su na funkciji, više ili manje uspešno, zaseru posao i život.

A ovako je to bilo. Vraćao sam se sa skupa koji je u subotu organizovala ujedinjena vranjska opozicija i razmišljao o tome koga ću da zateknem u Perinoj biblioteci, kad, kod nove Pošte, spazih napredni skup napredne omladine. Dele deca propagandni materijal. Napominjem da su me braća naprednjaci izbacili sa mejl liste na koju sam onomad jedva ušao, tako da me ponovo ne zovu na njihove hepeninge.

Skrušeno sam zatražio i dobio jedan primerak SNS informatora, stavio ga pod mišku i odlučio da napravim fotke koje će da posluže kao kontrapunkt za tekst o onome što sam video u predhodnih pola sata, sto metara dalje.

Boban Antanasijević i pokazna vežba za pionire

Stao sam ispod jednog drveta prekoputa i škljocnuo, ali mi se rezultat nije dopao, jer mi se učinilo da je u kadar uleteo automobil. Onda sam odlučio da sačekam da se krntija skloni, dok su moje misli lagano klizile ka Perinoj biblioteci.

– Ja sam Boban Antanasijević, načelnik Odeljenja za inspekcijske poslove. Ko ste vi? – strogo je izgovorio tip koji je stajao iza mene i kojeg sam, kao što rekoh na početku, video samo na slikama.

– Novinar – odgovorih, svestan daljeg razvoja situacije.

– To li su Info Vranjske?

– Ne, ja radim za portal Vranjenet, zovem se Zoran Radulović.

– Imate li novinarsku legitimaciju?

– Nemam.

– Imate li ličnu kartu.

– Nemam.

– Onda ne možete da fotografišete.

– Dobro, ali onda neću da objavim informaciju o ovom događaju – slagao sam i pošao ka Perinoj biblioteci.

– A ovo ste bacili? – reče zajebani načelnik, pokazujući na SNS informator koji je ležao na mokrom asfaltu.

– Ne, ispao mi je, slučajno. Baciću ga posle – rekao sam, pošto su počela da mi se jedu govna od “razvoja situacije”.

Tu, međutim, nije kraj. Klimaks naprednog pogleda na svet usledio je kada sam odmakao nekoliko koraka.

– Stidi se – dobacio mi je mladac u beloj majici sa insignijama SNS.

E, tad mi se stvarno smrčilo, ali nisam rekao ništa, jer ne bi imalo smisla.

Stodvadesetgramski kunstdruk bez upotrebne vrednosti

Siguran sam da brabonjak ništa ozbiljnije u životu nije pročitao, jer bi u suprotnom znao da je dobacivanje starijima na ulici odraz nevaspitanja. Drugo, izvesno je da ga na naprednim kursevima nisu obavestili da štampane stvari imaju više upotrebnih nivoa: posle prelistavanja ili čitanja mogu da se koriste za potpalu, za brisanje prozora, ali i guzice. SNS informator, međutim, teško da može da zadovolji ove potrebe, jer se na njemu partijski novci nisu štedeli – to je, ako me razumete, stodvaestgramski kunstdruk.

Mladunče SNS je u jednom, ipak, u pravu: obrazi mi gore zato što sam dočekao da većina njegove dobi misli da će im stranka, u zamenu za robovsku poslušnost, obezbediti sve – znanje, posao, novac i ugled. Blam me je što svedočim da ih tome, javno, na ulici, u pokaznoj vežbi ponižavanja novinara, uče partijski funkcioneri poput načelnika Odeljenja za inspekcijske poslove. Obuzima me neizdrživ osećaj sramote zbog činjenice da sam se na neki čudnovat način ponovo vratio u devedesete – jer je i tada na ulicama Vranja protestovalo po dvadesetak ljudi.

I stidim se da javno izreknem na koju državu i istorijski period me sve to asocira.

Boban Antanasijević omladina SNS

Upsss, Bobe izvini, ja ipak slikao: akcija omladine SNS

I bog je uz naprednjake

Da, da, na protest ujedinjene vranjske opozicije, koju čini šest gradskih odbora, skupilo se dvadesetak ljudi. Tamo se nije pojavio čelnik lokalne pendrek-brigade, napredni Boban Antanasijević, da me upita imam li ličnu kartu, pa da me spreči da slikam, recimo, njegovog dojučerašnjeg koalicionog partnera i drugara iz detinjstva koji je okrenuo ćurak. Očigledno je da čovek ima partijsku obavezu da o trošku poreskih obveznika maltretira novinare samo zbog žurki SNS-a, gde sam i imao osobitu čast da ga lično upoznam.

A skup na kojem se pojavila vranjska opozicija, ujedinjena pre beogradske, startovao je na vreme, u pet do 12, kako je bilo i najavljeno. Neko je, međutim, božijeg li usuda, pustio dečju pesmicu: mi se ne bojimo, učimo da brojimo… tra, la, la…

U isto vreme počela je da pada jaka kiša, pa je jedan od prisutnih tim povodom kazao: i bog je uz naprednjake.

Ne, druže moj, uz naprednjake su svi državni resursi i razobručena, neinteligentna, gola sila.

I moje pitanje zato glasi: da li su predstavnici vranjske opozicije, njih dvadeset, dok se ne boje i uče da broje, svesni sa čim imaju posla?

Boban Antanasijević vranjska opozicija

Vranjska opozicija, ojačani sastav

Jednog dana će nam sve oprostiti

Šta je bilo na kraju subotnje balade? Strogi načelnik Boban Antanasijević nije se javljao na telefon da bi mom kolegi odgovorio zašto je uradio to što je uradio. Odjednom je postao nedostupan, onako revnostan, a ja slutim da je u pripremi sledeća faza pokaznog vežbanja – gaženje preostale dvadesetorice. Što neće biti teško, nažalost, kao i devedesetih, budući da smo se, kao što rekoh, tamo vratili.

A znamo i šta je bilo posle, mislim sećamo se mi koji smo spletom srećnih okolnosti preživeli.

Jednog lepog dana, dakle, kad padnu sa vlasti, napredni mozgovi, dobrano nafatirani, povezaće se na nekim mestima sa nekim licima, verovatno s drugarima iz detinjstva, promeniće stranački dres i oprostiti što su nas mlatili.

I neka, kao društvo bolje nismo ni zaslužili.